DALJINSKI UPRAVLJAC

Teofil Pancic

Dragana Kanjevac je preselila svoj talk-show (koji se sada zove "BIT - beogradski intervju") na Studiju B, nakon sto su joj na TV Politika, poznatom Hadzi-Kozicevskom suptilnoscu, oduzeli i odmah potom i upropastili emisiju "Gradjanin Iks".

Prosle nedelje, Dragana K. je donela mudru odluku da u studio privede Marinu Fratucan, novosadsku novinarku znanu siroj javnosti po nekadasnjem radu na TV Novi Sad (iz davne Ere Pre Milijane Baletic) i rahmetli YUTEL-u, te po nedavnoj aferi oko Radija 021.

Bojao sam se da ce razgovor dveju dama koje imaju dosta iskustva s cenzorskim intervencijama ambicioznih amatera skrenuti u pravcu tuzakanja ili samosazaljenja; druga opasnost, pothranjena najavama u stampi, bila je da cemo prisustvovati seansi smarajuceg teoretisanja o ugrozenoj-urbanosti-i-tako-to. Srecom, od toga nije bilo nista, a Dragana Kanjevac se osecala kao riba u vodi u produktivnom razgovoru o minulom TV radu svoje gosce. Ova je, pak, donela pregrst video materijala na kojem je zabelezen deo njenih reporterskih lutanja predratnom, ratnom i poratnom ex-jugoslovenskom pustinjom & prasumom. To je ono sto je ucinilo od ove emisije dogadjaj koji ne samo da je ispunio vece, nego mu se vredelo vratiti i sutradan, kada je repriziran.

Videli smo delove reportaza o ljubljanskim "Balkan-zurevima" u cuvenom Klubu K4, razgovor sa dvojicom bivsih komsija koje deli tek tanka nevidljiva crta "medjuetnicke granice" negde oko Sarajeva, a niko se - kao u Bunjuelovom "Andjelu unistenja"! - ne usudjuje da je prekoraci, izvestaj sa lica mesta iz Pakraca, one dramaticne prolecne horor - Noci Tenkovskih Gusenica 1991. kada je rat, zapravo, poceo, i kada su se reporterima ovdasnjih rezimskih medija prividele desetine mrtvih, pa su neki od tih "mrtvaca" morali kasnije da ih ganjaju po Beogradu, zatim price bivsih ratnika koje ni sedativi ne oslobadjaju nocnih mora i samoubilackih pokusaja i misli, reportazu o obuci dobrovoljaca "Srpske garde" na Petrovaradinskoj tvrdjavi pred rat, sa sve pokojnim Giskom koji teoretise o ratu, junastvu i patriotizmu, i njegovim najblizim novosadskim saradnikom, danas poslovnim covekom koji - nuto cuda! - ovih dana osniva autonomasku stranku "radikalniju od Cankove"...

Ipak, najbizarniji trenutak bila je anketa na ulicama Sarajeva, radjena za YUTEL posle one "pakracke noci"; na pitanje "da li ste mirno spavali", koje je, zapravo, znacilo "hoce li biti rata" ljudi su relativno spokojno odgovarali, u tom gradu koji ce samo godinu dana kasnije (s)prziti amblelozni durmitorski Neron... Marina je zaustavila jednog mladica u crnoj koznoj jakni, koji je rekao: "Mirno sam spavao... veliki ratovi ne pocinju preko televizije, a osim toga, plase nas time vec godinama"... Posle inserta, M. F. je rekla da ne zna sta je danas sa svim tim ljudima, recimo s tim mladicem. Ja cu joj reci: covek kojeg je slucajno anketirala zove se Miljenko Jergovic, i jedan je od najtalentovanijih novinskih pisaca mladje generacije u bivsoj YU; eno ga u Zagrebu, pise za tamosnje (a i sarajevske) nezavisne novine!

Da, Miljenko je, kao i mnogi od nas, kao i ja, mirno spavao te pakracke noci. Covek ne cuje ratne trube dok mu ne zaurlaju na uvo. A, zapravo, sve smo znali. Samo nismo hteli da verujemo. O tome govori, mozda i bez njenog znanja, Marinina prica o jednoj bivsoj zemlji. I to je prva urbana prica: storija o nama koji nismo hteli da verujemo, jer je bilo apsurdno. Zato reci koje smo izgovarali pre rata zapravo pripadaju nekim drugim, boljim ljudima.