PUT DO JUGOSLOVENSKOG DRZAVLJANSTVA

Rok (1. januar 1998) na koji komesarijat podseca, tice se samo onih koji su imali prebivaliste u SRJ 27. aprila 1992. godine

Njihova imovina u medjudrzavnom prebijanju dugova? Izbeglice u Rtnju

U dopisu se, izmedju ostalog, ukazuje da pomenuti Zakon pravi razliku izmedju dve grupe lica koja dolaze sa teritorije eks Jugoslavije. U prvoj su (po planu 47) oni koji su 27. aprila 1992. imali prebivaliste u Srbiji ili Crnoj Gori (znaci na dan proglasenja Ustava SRJ) o cemu se kao dokaz podnosi prijava koju izdaje lokalna stanica policije. U drugu grupu (clan 48) spadaju oni koji su usled nacionalnih, verskih razloga ili politicke pripadnosti a radi postovanja ljudskih prava i sloboda potrazili utociste u SRJ. Najveci broj izbeglica spada upravo pod ovu kategoriju. U oba slucaja, inace, zahtevi se mogu podnositi pod uslovom da podnosilac nema drugo drzavljanstvo.

Rok na koji Komesarijat podseca tice se, medjutim, samo prve grupe (znaci na one koji su imali prebivaliste u SRJ 27. aprila 1992). Oni koji mogu da podnesu zahtev po drugom osnovu ne potpadaju pod ovakvo ogranicenje uprkos tome sto lokalne stanice policije u pojedinim opstinama obavestavaju izbegle upravo suprotno.

Neobavestenost o ovim pitanjima koja spadaju u jedno od osnovnih ljudskih prava mnoge bi moglo "debelo" da kosta s obzirom da od drzavljanstva zavise neka kljucna imovinska i zivotna pitanja uopste. Treba, naravno, reci da ona lica na koja se odnosi clan 47 sticu drzavljanstvo SRJ automatski ako podnesu zahtev do kraja godine. Kad je, pak, rec o clanu 48, jugoslovenske vlasti zadrzavaju diskreciono pravo odlucivanja o tome da li ce dozvoliti prijem u svoje drzavljanstvo ili ne, na osnovu odredjenih kriterijuma. Osim vec pomenutog uslova da se drzavljanstvo trazi zbog nacionalne i verske pripadnosti, odnosno, politickih opredeljenja uz zahtev za prihvatanje u drzavljanstvo SRJ (na formularu) moraju se posebno navesti okolnosti i cinjenice koje ukazuju na proganjanje zbog navedenih razloga. Takodje, uz zahtev za prihvatanje, prilaze se posebna izjava "pod punom krivicnom i materijalnom odgovornoscu" da podnosilac nema ili da se odrekao drugog drzavljanstva. Inace, kad je rec o deci starijoj od 14 godina, za sticanje drzavljanstva trazi se i njihova saglasnost.

Zbog opste birokratske aljkavosti i neazurnosti kako u prethodnoj tako i u sadasnjoj Jugoslaviji mnogi stanovnici SRJ su se sada nasli "u nebranom grozdju". Tako, u redovima ispred saltera MUP-a stoje ni krivi ni duzni ljudi koji nisu upisani u knjige drzavljana ili su godinama ovde ali su "u papirima" neke od bivsih republika jer tada to ionako nije bilo bitno. Jurnjava za drzavljanstvom postaje razumljivija kada se zna da se za novi plavi pasos (koji se mora izvaditi do juna iduce godine) neophodno priloziti i ovu potvrdu. Objasnjenja radi, svi koji su u SRJ boravili godinama (ili od 27. aprila 1992) moraju izvaditi potvrdu o prebivalistu sto traje najmanje mesec dana. Sto se drzavljanstva tice, prema obavestenju iz Saveznog MUP- a, procedura traje cak cetiri, pet meseci.

U svemu tome, izbeglice su bez sumnje najugrozenije ne samo sto nisu (pravno) nasli "mesto pod suncem" vec i zbog toga sto je pitanje sta prihvatom u drzavljanstvo SRJ dobijaju a sta gube? Po podacima Helsinskog odbora Srbije za ljudska prava negde svega oko deset posto izbeglih definitivno se odlucilo za pothvat zvani dobijanje jugoslovenskog drzavljanstva. Mnogi od tih ljudi koji su izgubili svoje domove a ovde ga nisu nasli obracaju se Helsinskom odboru radi sugestije sta da cine. Jer, cinjenica je, da prihvatom u drzavljanstvo SRJ osim papira ne dobijaju veca prava (osim prava glasanja) a gube i ono malo pomoci koja se dodeljuje izbeglicama. Dalje, odricuci se drzavljanstva neke od eks republika dolaze u situaciju da lako mogu izgubiti imovinu koju su tamo celog zivota sticali.

S druge strane, najveci "trn u oku" svih njih je upravo obavezno potpisivanje izjave o odricanju "tudjeg" drzavljanstva.

Pravno, ovakva izjava ne moze imati "tezinu", odnosno, ne moze biti punovazna jer se daje pred organom druge drzave a ne one cijeg se drzavljanstva odricanjem tice. Nemir je svakako povecan potpisivanjem Sporazuma izmedju SRJ i Hrvatske o medjunarodnoj pravnoj pomoci u krivicnim i gradjanskim stvarima (koji je stupio na snagu iako nije ratifikovan) a po kom se drzave prakticno obavezuju da ce se njihovi organi medjusobno obavestavati o statusima gradjana...

Zakonsko ogranicavanje do kad se moze podneti zahtev za prijem u ju-drzavljanstvo je svojevrsna "pravna rugoba" pa je jasna dilema zbog cega drzava pozuruje izbeglice da se odluce "kom ce li se carstvu privoleti". Nevladine organizacije za ljudska prava kao i eksperti za Medjunarodno privatno pravo naslucuju da je ponovo rec o politickoj trgovini u kojoj bi za novo potkusurivanje posluzile upravo - izbeglice. Sasvim je, naime, moguce da bi u tom medjudrzavnom poslu njihova imovina (iako kao privatna nerpikosnovena) mogla biti predmet prebijanja medjusobnih dugovanja bilo po osnovu sukcesije, bilo stavka u podnosenju racuna za ratne reparacije.

Takozvana "generalna supstitucija" poznata u medjunarodnom pravu kao institut, podrazumeva, medjutim, da drzava u ime svojih drzavljana "svodi svoje racune" njihovim nekretninama tako sto se obavezuje da ce ih sama obestetiti. Kako je to do sada islo najbolje pokazuju primeri starih deviznih stedisa ili Dafininih i gazda Jezdinih klijenata za koje je ova drzava "garantovala"...

Bojana Oprijan-Ilic