DROGA U SKOLSKOM DVORISTU BEOGRADSKI GIMNAZIJALCI

Dvanaest odsto anketiranih gimnazijalaca iz dva odeljenja probalo je drogu iz radoznalosti, a 63 odsto ucenika je izjavilo da drogu mogu da kupe kad god pozele

Opisujuci svoja iskustva, gimnazijalci su najcesce govorili da su se osecali cudno, neobicno, na pocetku fantasticno, a neke je, na kraju, zbog svega grizla savest. Svi anketirani nisu probali nista jace od "trave". Drogu nikad nisu konzumirali sami, vec samo u drustvu, na zurkama, sedeljkama ili koncertima. Na pitanje "koliko su zadovoljni sopstvenom informisanoscu", samo 34 odsto djaka smatralo je da su obavesteni, 46 odsto nije bilo zadovoljno kolicinom informacija, dok je 20 odsto ucenika mislilo da ne zna mnogo o narkomaniji. Djaci su priznali da su se mahom informisali iz filmova ili tv priloga (83 odsto), u direktnom kontaktu sa narkomanima ili u razgovoru sa drugovima, a sasvim zanemarljiv postotak anketiranih tinejdzera je navelo da su od roditelja saznali osnovne stvari o drogi.

U anketi je ostavljen i prostor za predlaganje na temu "kako se moze boriti protiv droge". Ucenici su, svi do jednog, smatrali da se droga ne moze suzbiti "jer je vrlo rasprostranjena" i jer je "nemoguce spreciti ljude da uzmu drogu bar jednom u zivotu". Medju objasnjenjima dominira ocena da se "samo eventualno moze pruziti pojedinacna pomoc ugrozenim narkomanima. Anketirani tinejdzeri predlazu obavezno lecenje narkomana ("njih treba hvatati i leciti"), vece zalaganje MUP-a i strogo kaznjavanje dilera. Ucenici imaju utisak da u drzavi u kojoj zive niko i ne zeli da suzbije narkomaniju. Oni smatraju da ne bi trebalo hvatati sitne dilere, da policija mora biti efikasnija i da "stvari treba seci u korenu", a to se moze postici ako se "hvataju i kaznjavaju oni koji proizvode i prodaju drogu".

Medju idejama sesnaestogodisnjaka je i ona kojom se zahteva legalizacija lakih droga: "Mladi bi tada probali marihuanu i zadrzali bi se na tome". Jedna od inicijativa je i poboljsanje informisanosti. Razradjujuci predlog za prevenciju, djaci misle da "roditelji mogu najvise pomoci u suzbijanju narkomanije tako sto ce pravilno vaspitavati svoju decu i voleti ih". Oni su, smatraju ucenici, najpozvaniji da objasne da i za razvoj "nisu potrebni nikakvi stimulativi i da se ne moze pobeci od problema sa kojima se svako mora suociti".

"Mislim da je procenat ucenika koji su probali drogu jos veci, jer se deca, bez obzira sto im se kaze da je anketa anonimna, boje da ce im profesor prepoznati rukopis. Takodje sam uverena da je postotak veci u starijim razredima, posebno kod maturanata", kaze "za Nasu Borbu" psiholog Zorica Panic. Ona nije iznenadjena podacima koji su dobijeni anketom, ali je zabrinuta zbog velikog broja ucenika koji su probali drogu i zbog toga sto im je ona vrlo dostupna. "Djaci su radoznali, a to im je nadohvat ruke i iz te kombinacije moze svasta da se izrodi."

I djacki i profesorski utisak je da oni koji bi trebalo da se bave ovim problemom - ne rade to na pravi nacin. "Kad god se govori o ovom problemu ili bilo kom drugom, uvek se poteze skola. Mislim da se od skole mnogo trazi, jer sve nastaje zbog problema u porodici, a zavisi i od strukture licnosti i drustvenog okruzenja. Kad se u skoli primeti da je ucenik postao narkoman, onda je vec kasno, mada je malo verovatno da ce neko vec u 18 godini postati navuceni narkoman", objasnjava Zorica Panic.

Pored ankete, "Nasa Borba" je na ovu temu razgovorala i sa maturantima i profesorima srednjih skola i svi su bez ostatka tvrdili da je posredi urgentan problem sa kojima se nadlezni moraju pod hitno uhvatiti ukostac. Stariji su, doduse bili malo ostriji u kvalifikaciji, jer misle da se politicari tako ponasaju kao da ih nije briga sta ce biti sa ovom generacijom i sa njihovom buducnoscu.

"Nikog nije briga ni sto se uci po starom, zastarelom programu, da li im se razvija misljenje, vazno je samo da se formalno ispostuju programi. To sto u apotekama mogu bez lekarskog recepta da se kupe i lekovi kao sto su 'trodon' ili 'tramal', takodje nije vazno. Vazno je samo da se skola proziva zbog svega i da se ostavi pojedincima na dusu da se bore sa 'vetrenjacama', jer je svaka inicijativa unapred osudjena na propast." Ovako opor utisak ipak nije ubio zelju da se pomogne najmladjima. Neki profesori cak predlazu da centri zaduzeni za bolesti zavisnosti organizuju kurseve sa programom edukacije psihologa i pedagoga koji rade u skolama, kako bi se postupalo po jedinstvenim pravilima i sprecio rad po sistemu "snadji se kako znas i umes".

O. Nikolic