ZAPISI IZ HIPERTEKSTA SVETISLAVA JOVANOVA: "CAS LOBOTOMIJE/ENCIKLOPEDIJSKI ZVERINJAK DANILA KISA"

Pozar u biblioteci

Rade Stanic

Nije dokraja jasno (bar kada je rec o autoru ovih redova) s kime zapravo komuniciraju pisci koji se odlucuju na knjige ogleda? Da li u knjigama (ili putem njih) autor vodi dijalog sa autorom/ima knjiga (pojavama, dobu) o kojima pise, razgovara sa (ne)poznatim savremenicima-citaocima, ili, na kraju, sa samim sobom? Ili je takva prilika da se autor okrece na sve tri strane? Takav, trostruki dijalog, cini se, vodi Svetislav Jovanov u knjizi "Cas lobotomije/Enciklopedijski zverinjak Danila Kisa" (Zapisi iz hiperteksta). Knjiga je visestruko zanimljiva: izbegavanjem klasicne naracije/propovedi/predavanja u ogledima prizivanjem kompjuterske terminologije i sematologije u tekst; interpretacijom kljucnih Kisovih dela; postavljanjem Kisovih dela u sinhronu i dijahronu ravan... Vrsta je i posredne opomene skamenjenim duhovima koji bi u fosile da pretvore i Kisova dela jer se pored staticnog, bezivotnog, pitomog, najlakse prolazi. Kis nije ikona, Kis nije kult. Kis je energija, kaze Jovanov.

Zasto Kis?

Danilo Kis je ona izistinska neistrazena karika koja spaja poetike nase knjizevnosti i kulture 70-ih i poetike 90-ih, takozvane poetike postpostmodernizma, ako mogu tako da kazem, najnovije generacije od Srdjana Valjarevica do Zorana Cirica. Sa druge strane, interes za Kisa koji je podstakao ovaj spis je gomilanje nekih visokoparnih i ucenih studija o Kisu proteklih nekoliko godina koje, cini mi se, zatrpavaju sustinu Kisovog doprinosa duhu nase moderne ili postmoderne knjizevnosti. To je shvatanje Kisa kao kulta ili kao ikone. I to sve vise zamagljuje onu sustinu koju je Kis dao u svom romanu "Pescanik" i u svojim dvema najpoznatijim zbirkama pripovedaka. Za mene je Kis bio pre svega energija. Ne kult, ne ikona, vec energija koja se nikada ne zaustavlja na jednom obliku, nikada se ne zaustavlja na jednoj poetici. I mozda cetvrti razlog, to sto je Kis mnogo bolje, i za svoga zivota, a vidim jos uvek, analiticnije, dublje od svojih tumaca znao da objasni i analizira principe na kojima je stvarao, stavove knjizevne i poeticke koje zastupa, bilo da je rec o odnosu knjizevnosti i stvarnosti, knjizevnosti i ideologije, pitanjima uticaja, klasike, izvora, avangarde, itd.

Visokoparne i ucene studije, zamagljivanje sustine Kisove proze

Dozvoljavam da su to legitimni profesorski i knjizevno-istorijski pristupi. Ali, upravo je sustina za mene, Kisovog pripovednog umeca je borba protiv tog profesorskog citanja i profesorskog stvaranja knjizevnosti. To nije moj izum, da citiram Pola de Mana, to je jedan otpor teoriji. To je osnovni Kisov kredo, kako ga ja shvatam. To znaci da je knjizevnost danas jedna, da su nestale granice izmedju eseja i proze, bukvalno receno, cega je Kis bio veoma svestan i stvarao je, sa jedne strane, veoma metodoloski utemeljenu prozu iako prozetu nesvakidasnjom imaginacijom, a sa druge strane njegovi eseji podsecali su na najmastovije i najuzbudljivije fikcije. U tom smislu taj otpor prema profesorskoj knjizevnosti me je podstakao da istrazim sustinu Kisovog doprinosa izvan formi, izvan nabrajanja, broja glagola, prideva, poredjenja, metafora, dakle da istrazim "diferencijalni koeficijent" kako je sam govorio, zbog koge mi njega uopste pamtimo i zbog koga je danas ziv.

Cas anatomije - Cas lobotomije

Poznato je da je bar formalno polemika i afera oko knjige "Grobnica za Borisa Davidovica" okoncana u javnosti Kisovim polemickim spisom "Cas anatomije". Sudeci po polemikama proteklih meseci i sezona o postmodernizmu i tradicionalizmu cini se da jos uvek nije dovoljno jasno okoncana ta polemika. Ne u smislu pobede jednih ili drugih, jedne poetike ili druge, ali nije okoncan u smislu razjasnjavanja nekih osnovnih pojmova, da knjizevnost nije sluskinja ne samo ideologije, nego nije sluskinja niti antiideoloskih principa, nije sluskinja medija, nije sluskinja nikakve dnevne, utilitarne svrhe. Zbog toga sam ovaj spis nazvao, usudjujuci se, jednom vrstom parafraze Kisovog spisa, "Cas lobotomije" misleci da se kriza i uopste konfuzija u tim poetickim raspravama u nasoj knjizevnosti toliko zaostrila da se sad ne dotice samo tela nego i duse, dakle, da je metastazirala. Anatomija se odnosi na telo, lobotomija na glavu. Nad nama svima je u proteklih 10, 15 godina izvrsena jedna stravicna lobotomija, mi smo svi zrtve kulturne i drustvene bolesti zvali je mi getoizacija, ksenofobija, lokalizam ili slicno, sve su to delovi iste Hidre. U tom smislu se referira na lobotomiju.

Zanrovska raznovrsnost

Smatram da su se posle dvadesetak godina u onom pejzazu koji je zaista realan pejzaz poetika, koji nam donose ili Kalvino, ili Borhes, ili Pincon, ili Bart, stvari promenile i u smislu repera i uzora nekih metodoloskih pravaca. Pa sam se trudio, parafrazirajuci Kisa, da dam novu lektiru za eventualno citanje. Drugi razlog, mozda vazniji, je taj sto se kod nas malo shvata i praktikuje razlika izmedju kritike i tumacenja. Ovo nije kriticka knjiga, ovo je knjiga interpretacije, vrednosni sud je samo poduhvatanje tog predmeta. Sledim takodje u izesnom smislu rizikujuci da predstavim sebe kao nekog obozavaoca - ono sto je u jednom sjajnom intervjuu Kis rekao Bori Krivokapicu: "Ja verujem u dokument, u ispovest, u igru duha. Sva tri osnovna zanrovska pristupa trudio sam se da ovde zastupim. A i zato sto mislim da danas ne moze profesorski, ex katedra i distancirano jedan posveceni kriticar da tumaci citalackoj pastvi u jednom okamenjenom obliku predavanja sta je pisac hteo da kaze."

"Deferencijalni koeficijent" ili Kisova prevratnicka vrednost

Njegova prevratnika uloga je u tome sto je tipove borhesovskog nacina pripovedanja kao sto su princip ogledala, princip kruga, kruznog pripovedanja, komentara autora nad pricom, sa jedne strane, i drugi borhesovski princip, princip lavirinta koji se bazira na spijunskoj prici, dakle dva glavna doprinosa Borhesa modernom pripovedanju, on obogatio jednom neophodnom ravnotezom, a to je sto je uneo jednu tragicku intonaciju, tragicki princip nade, bitno dramski princip, dakle Blohovim recima tragicki princip nade i stvorio jednu vrstu autenticnog istorijskog apokrifa, cime nas je sa jedne strane uveo u svetsku knjizevnost, Knjizevnost Sveta, ne samo sa internacionalnom tematikom nego sto nam je pokazao - recimo u "Enciklopediji mrtvih" - da smo svi mi simbolicki deo sveta i kao citaoci i kao individue. Da smo deo globalnog sela i da smo, mozda, i deo globalnog Gulaga. U tome je ta prevratnicka funkcija Kisa kao stvaraoca nekih imaginarnih svetova.

Kljucne preokupacije

Mozda cemo otici malo daleko, ali nije toliko daleko od Kisa. Danas se i pojmovi disidentstva i pojmovi Srednje Evrope postali neka vrsta etikete. I svako ko pise izvan nekog vulgarno lokalnog, lokalistickog, nacionalnog konteksta, svojata tu vrstu horizonta, tu vrstu perspektive. Ono sto je Kis pokazao da Srednja Evropa nije geografski pojam, nego da je jedna vrsta kulturnog konteksta koji nestaje. Tragediju tog nestanka upravo mozemo da vidimo u njegovim pripovednim celinama, s jedne strane. Sa druge strane Kis je na briljantan nacin spojio dve mozda kljucne preokupacije svih velikih knjizevnih dela 20. veka. A to je problem izgnanstva, pisanja, dakle, kao izgnanstva i pisca kao prestupnika, izgnanika, disidenta i emigranta i s durge strane pojam pustolovine, koji se rabi u ovim popularnim, konvencionalnim zanrovima. Nije slucajno da je njegov Boris Davidovic Novski, vec i Eduard Sam u "Pescaniku" i svi ostali kasniji junaci u "Enciklopediji mrtvih" i da se vratimo na njegove proze o detinjstvu - dominira figura Odiseja, dakle Dzojsovog Bluma, figura Eduarda Sama, figura izgnanika, Prustovog izgnanika koji je izgnan u secanje, izgnanika revolucionara- disidenta, pisca, dakle, koji jedini svoj dom nalazi u fikciji. To je smisao i sustina teme disidentstva i teme emigracije.

Visoki modernizam ili postmodernizam

Mislim da je ovo drugo, iako se o tome moze teoretski raspravljati unedogled. Postoji citav niz teoreticara koji postmodernizam stavljaju pod etiketu visoki modernizam. I mnogi filozofi. Mislim da je ovo drugo, da je to jedna revolucija postmodernisticka, osobito zato sto je prvi put posle Crnjanskog, ali u bitno razlicitom kontekstu od Crnjanskog, ta tema lutalastva i disidentstva i pustolovine kombinovana sa jednom sustinski drukcijom dimenzijom pisanja, sa unosenjem elemenata biografije i autobiografije, kako samog pisca, tako i odnosa faction-fiction, gde je takodje polazni element ili stvarna ili izmisljena biografija, kao sto je slucaj sa likom Borisa Davidovica. To je ono revolucionarno, gde nestaje taj jaz izmedju onoga, sto kazu knjizevni istoricari, sto pripada biografiji i onoga sto pripada analizi. Mislim da je to jedna od bitnih tacaka gde se moze uociti razlika izmedju modernizma i postmodernizma.

Most izmedju 70-ih i 90-ih

Neke impulse postmodernisticke koji su se pojavili u prvim Pavicevim kratkim prozama ili u zaista zanemarenoj knjizi Borislava Pekica "Vreme cuda" to je doveo do punog osvescenja, te neke prve impulse, kod Pavica mozda vise fantasticke, i kroz svoj roman "Pescanik" delimicno, a kroz ove dve zbirke potpuno predstavio se kao jedan most koji je doveo do prvih zrelijih i osvescenijih proza Svetislava Basare, kao sto su "Napuklo ogledalo" i "Fama o biciklistima", dakle eksplicitno inkludistickih zaigranih postmodernistickih proza ili recimo, Albaharijevih zbirki koje vec pokazuju pripadnost toj novoj poetici kao sto su "Opis smrti", "Cink" i osobito, "Kratka knjiga". I u tom smislu Kis predstavlja vrstu mosta koji nas je sproveo od sedme do devete decenije po, kako se vidi, veoma visokoj ceni.

Kis i Borhes

Do sada se mnogo vise govorilo o slicnosti izmedju Borhesa i Kisa, da ne kazemo o Kisovom oponasanju Borhesa. Ono sto je sam Kis tek u ponekim naznakama dao da uocimo tu razliku je sledece: da je Borhes u svakom slucaju metafizicar, koji smatra da se sve u istoriji ponavlja, da je vreme ciklicno i to je osnova njegove metafore o svetu kao o biblioteci, svetu kao velikoj knjizi, iz koga nam nema uzmaka, sve je unapred zapisano, sve je unapred determinisano. Kis ide Borhesovim tragom, ulazi u biblioteku, koristi erudiciju, upotrebljava iste metode kao i Borhes, koristi dokumente, kombinuje na slican nacin, velikim delom dokumente sa izmisljenim pricama, ali ono sto nam on sugerise, ako bih smeo da parafraziram Misela Fukoa, da se u biblioteci, toj vecnoj, nepromenljivoj, ipak s vremena na vreme moze podmetnuti neki pozar, tj. moze se izbrisati, promeniti neki rad, nesto se moze uciniti da se izmeni predodredjena slika stvari i ljudska sudbina. Po najvisu mogucu cenu, ali je moguce. To je ta razlika koja s jedne strane cini uocljivim Borhesa kao ravnodusnog, ni tragicnog ni komicnog velikana i Kisa, koji nam kaze da je tragedija moguca i da nam je to jedina nada.

Mesto u svetskoj knjizevnosti i Knjizevnosti Sveta

Ako Kis nije ravan Borhesu, a inace cinicni nekrolog londonskog "Timesa" je to izricito naveo novembra '89. da Kis nije tako dobar kao Borhes, sto je krajnje neubicajeno za nekrolog, ako mu nije ravan, mislim da je osobinama svoje poetike i svojim dometima ravan najboljim anglosaksonskim postmodernistickim romanopiscima kao sto su Bart Pincon ili Kuver, da je u svakom slucaju za evropski kontekst zanimljiviji od Kortasara, da je za mnogo socijalnih slojeva atraktivniji od ponesto apartnih Kalvinovih ostvarenja, dakle, nemamo mesta da sumnjamo u mesto Kisa u panteonu postmoderne knjizevnosti.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /