Zivot jeftin kao dugme

Povrsni povratak tradiciji i religiji kao vrednosnim sistemima je beznacajan jer nema stvarnog uticaja na ubice i samoubice. Produbljivanjem krize, etnicki i nacionalni sukobi, skandali i nasilje koji su sve prisutniji u javnosti preduslov su za agresivno ponasanje koje cesto zavrsava ubistovom ili samoubistvom

Zeljka M. Jevtic

Tajna coveka nije u recima i refleksijama. Covek je onakav kakva su mu dela, znao je to jos davno Sekspir, a potom Geteov "Faust" sustinski identicnim mislima pocinje: "Ljudske radnje, dela, cinovi izrazavaju zivot kao sukob izmedju dva sveta: pobune i poretka". Pobunom covek saopstava svoje "ne", kao nemirenje i nepristajanje na svet vrednosti koji ga okruzuje. On zeli da se otrgne stege i pritiska postojeceg, da odskoci u neizvesni, ali vrtoglavi prostor slobode i da u njoj deluje. U tom prostoru lezi klica istinske sposobnosti stvaranja novog za dobrobit zajednice. Ali, isto tako, i one sposobnosti koja se razmatra u analizi zlocina. U tom pogledu, u prirodi postoji neka tanana ravnoteza, koja je nagnala mnoge mudre ljude da zakljuce kako dobra i zla podjednako sacinjavaju bit naseg zivota. Bez njihovog spoja nije moguce ni nase postojanje - napisao je Milan Kostic u delu "Homo Negans" ili covek nasuprot, koje je nastalo kao plod naucnog istrazivanja i predstavlja uvod u forenzicku psihologiju kod nas.

Nadlezni su uvek korak ili vise iza kriminala, a u skladu sa uspostavljenim teorijama po kojima se potencijalne ubice odnosno samoubice mogu na vreme razotkriti, svako bi bio u dilemi da li je potenciranje ovakvog pristupa krsenje ljudskih prava. U zavisnosti da li se fenomenom ubistva odnosno ubice ili pak suicida bavi sociolog, psiholog... kao presudni uzroci bice bilo drustvene prirode ili ce se potencirati licnost. Nezavisno o kom se pristupu radi, nicega nema dok se ne prelomi kroz individuu.

U Srbiji koja "nije bila u ratu", crne hronike poslednjih godina bile su prepune zapanjujucih zlocina. Od 1972. godine nas nije bilo sistematskog izucavanja ubistava na Institutu za kriminologiju. Poslednje istrazivanje samoubistava obuhvata period od 1950. do 1984, a objavljeno je 1990. godine. Ne bi trebalo zameriti Institutu sto istrazivanja nije bilo, jer kao institucija sa kvalifikativom - naucna, nema novca za ovakva opsezna i bitna istrazivanja. Nadlezna ministarstva, pak, istrazivanja i analizu ovih pojava nisu ni narucivala, odnosno, novac nisu izdvojila, a kako se to obicno cini. Nama, koji smo cak i ocevici patoloskog ponasanja raznih dimenzija ostaje da pretpostavimo, da se nadlezni (odgovorni) mozda ne "spustaju" medj' gradjanstvo ili ih pak naucna istrazivanja ne interesuju. Medjutim, cini se kao jaca pretpostavka da se naprosto izbegava dublja analiza koja bi indirektno ukazala na posledice pogubne politike i jos vise ucvrstila objektivni pesimizam prisutan posebno u urbanim slojevima.

Interakcija sa stvarnoscu

Znacajno je oslabljena a i dalje slabi regulatorska funkcija drustva koju ono ima u odnosu na pojedinca. Po svemu ovome, slazu se strucnjaci, kod nas su "zadovoljeni" svi preduslovi za izuzetno visoku stopu samoubistava.

Medjutim, zanimljivo je posmatrati slucaj Srbije koja "nije bila u ratu" utoliko sto iskljucivo samo nije bilo okrsaja na njenom teritoriju, sa potvrdjenom Dirkemovom teorijom - jer cak kada su u pitanju zemlje u kojima se nije ratovalo, a u kojima se osetila senka nadolazeceg ili vec prisutnog rata, stopa samoubistava se smanjivala. U prvim ratnim godinama sudeci po statistickim podacima, (i uzimajuci u obzir malu stopu nataliteta u nas), broj suicida se povecao. Tako na primer, 1956. bilo je ukupno 758 samoubistava, 1981. - 1341, deset godina kasnije 1475, a druge ratne godine '92 - 1643. Naredne i poslednje obradjene godine ('94), dolazi do pada. Po statistickim podacima (ne samo kod nas) muskarci cesce dizu ruku na sebe od zena. Taj odnos varira od dva do cek cetiri slucaja samoubistva muskaraca prema jednom samoubistvu zene. U nekim godinama sudeci po brojcanim podacima, dolazilo je do blagog povecanja broja samoubistava muskaraca, medjutim u globalu posmatrano, radi se o dvostruko vecem broju. Godine 1956. suicid je izvrsilo 490 muskaraca i 268 zena, 1980. 773 "prema" 370. Do blagog porasta dolazi 1991. - izvrseno je - 1017 samoubistava muskaraca a 409 zena, dok je 1994. bilo je ukupno 1074 samoubistava muskaraca a 489 zena.

Moguci uzrok je u razlicitom polozaju muskaraca i zena. I pored cinjenice da se u poslednje vreme i taj segment odnosa menja, zene su ipak manje drustveno angazovane i zivot im se odvija u uzim porodicnim okvirima. Takodje, tradicionalno shvatanje muskaraca kao "glave" porodice, nije samo cesto shvatanje suprotnog pola, vec i njih samih, a takva uloga povlaci i pridavanje sebi vece odgovornosti.

Pored teorija da je za samoubistvo presudno unutrasnje osecanje, na primer depresija, i onih koje ukazuju na sredinske uticaje koji znatno povecavaju verovatnocu samoubistva, moze se govoriti i o geografskim okolnostima kao onima koji uticu. Tako, na primer od bivsih republika po izuzetno visokoj stopi samoubistava izdvajala se Slovenija. Od preostalog dela najnovije tvorevine Jugoslavije to je slucaj, uopsteno posmatrano, sa Vojvodinom. Tako na primer, 1994. godine u Vojvodini je bilo 588 samoubistava a na Kosovu 36. Samoubistvima su naklonjeniji stariji od pedeset godina. Tako na primer, kobne 1993. godine kada su novine bile prepune samoubistava penzionera, od 1620 samoubistava 1555 izvrsili su vremesniji.

Medjutim, neophodno je napomenuti da nema preciznih podataka u Zavodu za statistiku, koliko su samoubistava izvrsili ljudi "dovedeni" iz ratnih podrucja. Neka od izbeglickih udruzenja, u poslednje vreme potencirala su katastrofalno visoke cifre, koje se mogu svesti na po nekoliko svakodnevno pocinjenih samoubistava. Medjutim, izvesno je da je nakon lupanja u "nacionalne talambase" dela ovdasnjeg zivlja a i nadleznih, mnogim stradalnicima, postalo jasno da je njihovo trenutno stanje opisivano kao izbeglicka tragedija, strahota u kolektivnim centrima, mozda i trajno.

- Socijalna slika samoubice znatno se razlikuje od slike ubice, kaze direktor Insituta za kriminoloska istrazivanja. Dobrivoje Radovanovic i dodaje da su, generalno posmatrano, samoubistva patolosko ponasanje ljudi, koji su obrazovaniji i iz visih slojeva drustva. Ubistvima su naklonjeniji a i desavaju se medju pripadnicima nizeg drustvenog sloja.

Najcesce presudjuje - metak

Ubistva, cesto pominjana, u poslednje vreme jesu takozvana - porodicna, i ona upravo dominiraju u grupi klasicnih ubistava. Po recima Radovanovica, kod nas je sada prividno veci broj ovih ubistava. Opisujuci moguce uzroke ovakvih ubistava Radovanovic kaze da ubica svoje osecanje bezizlaza ne vidi samo kao svoje, vec i ostalih clanova porodice. Podvrsta ubistva cele porodice su ubistva pocinjena iz besa, osvete, kada covek toliko impulsivno reaguje, da u trenutku pobije celu porodicu, a naknadno shvativsi sta je uradio, ubija i sebe u znak pokajanja", istice Radovanovic.

Po recima Radovanovica zenski kriminal kod nas tek je u poslednje vreme sve zastupljeniji. Pojavljuju se devojke koje ucestvuju u akcijama i nisu vise samo cuvari straze. Medjutim, sudeci po Radovanovicevim tvrdnjama, za nase podneblje moglo bi se reci da nema "klasicnih" zenskih ubistava iz strasti. "Najveci broj ubistava koje kod nas pocine zene uzrokovana su dugogodisnjim maltretiranjem koje trpe najcesce od muzeva, bilo da je to alkohol, fizicki napadi ili maltretiranje dece. Pocinioci su mahom starije zene i cine to najcesce sekirom dok suprug spava", kaze on.

Talas pauperizacije, odnosno osiromasenje jezgra naseg drustvenog tkiva koje cine i radnici a i srednja klasa (ukoliko prihvatimo tvrdnju da srednja klasa u nas postoji i da je njen kapital znanje), uzrokovao je homogenizaciju siromastva, kod nas. Sve vise dominiraju - teska krivicna dela u odnosu na ona "laksa". Sveprisutan haos i ne samo vizuelno posmatrana nasa svakodnevica - potvrdjuje totalni kolaps.

Skoro svi strucnjaci svoje izlaganje zavrsavaju pesimisticno.

- Kriminal kod nas tek je poceo da se razvija. On ima svoje zakonitosti. Ne mozete da kazete: e, mi smo do sada imali odredjene socijalne uslove posebno od devedesetih, koji su bili jako pogodni kriminalu, a sada cemo da ih promenimo. Pojave nece prestati cak i kada promenimo uslove. Napravljena je jedna kriminalna kultura kod ljudi, kriminal je uzeo maha i ici ce dalje. Dokle? To se ne zna - istice Dobrivoje Radovanovic.