Olivera Vujcic (19)

Sto je bilo, bilo je, zivot tece dalje. Ja o Zvonku nemam nista ruzno da kazem. Njega sam volela i uvek cu ga voleti

Ispovesti ubica

Devetnaestogodisnja Olivera Olja Vujcic je simpaticna i doterana beogradska devojka za kojom bi se na ulici okrenuo svaki mladic iole ubedjen u svoj “dobar ukus". Plava kosa, uredno sredjeni nokti, diskretna sminka, vrlo zrela razmisljanja i sarm koji imaju devojke za koje se obicno kaze da su “lafice", izdvaja je od mora svojih vrsnjakinja. Izdvaja je jos nesto za sta ona kaze da se moglo “desiti svakom u ovom gradu". U ponedeljak, 26. juna 1995. godine, u stanu u Ulici Emilije Jaksic 26 u naselju Nova Galenika, maloletna O. V. (17), kako je glasilo zvanicno saopstenje policije, jednim hicem iz pistolja ubila je svog decka Zvonka Medenicu, poznatog “zestokog momka" i po pisanju stampe - vidjenijeg clana beogradskog podzemlja.

Tih dana ovo ubistvo dobilo je publicitet ogromnih razmera jer je samo koji mesec ranije, u spektakularnom mafijaskom obracunu na Novom Beogradu, dok je sedeo u svojim kolima ubijen Zvonkov brat Zoran Medenica. Pozadinu cele price znali su samo upuceniji, i naravno, Olivera Vujcic.

“Zvonka sam upoznala 11. marta iste godine kada se sve desilo i u pocetku zaista nisam zelela da imam nista sa njim jer sam znala ko je i sta je. Otkrila sam, medjutim, u njemu nesto sto me je strasno privuklo. Nesto tajanstveno, sto do tada nikada nisam srela. Jednostavno zavolela sam ga onakvog kakav je bio i nije me zanimalo da li je on kriminalac ili posten covek. Prema meni je bio sasvim korektan i tolerantan. Ziveli smo zajedno i medju nama je postojao nekakav dogovor. E, sad, on jeste u nekim stvarima preterivao. Zabranjivao mi je da se vidjam sa drugaricama, da izlazim sama, gde ja hocu i slicne stvari. Tacnije receno - bio je strasno ljubomoran. Kad izadjemo negde na splavove, kad sretnem drustvo, bilo je samo “zdravo, zdravo", jer mi nikakvu pricu sa njima nije dozvoljavao. Ako bi primetio da sa nekim pricam, ili da me neko gleda, govorio je - nemoj da mi pricas sa zenom, ne diraj mi zenu, sta mi gledas zenu... Nije me zvao devojkom, vec zenom, sto sam ja shvatala kao salu, kao i njegove ceste price o zenidbi. Mislila sam da se zeza sa mnom s tim pricama o vencanju, deci, porodicnom zivotu.

Medjutim, kad sam ostala u drugom stanju, bio je to za mene veliki sok. On je bio presrecan. Rekla sam roditeljima sta se desilo i oni su bili protiv porodjaja, prosto, nisu zeleli da se udam za takvog coveka. U tom momentu ni ja nisam to htela. Pogresila sam, nisam krivila njega, vec sebe. Ponavljala sam da je kriminalac i da ce ga kad-tad ubiti. Zvonko je opet govorio da ce se ubrzo promeniti i nije mi dao da abortiram. Ipak, nekoliko dana pre nego sto cu to uraditi, rekao je da uradim sta ja mislim da je najpametnije. Odlucila sam...

Kada je saznao za abortus prvo nije mogao da veruje. Napravio je haos. Krenule su kletve i pretnje - tebe treba ubiti, ubila si mi dete, ti mene ne volis. Bio je revoltiran kao da sam mu pobila celu porodicu. Bukvalno je poludeo. Nekoliko dana se nismo vidjali. Onda smo se u petak culi i on je bio sasvim O.K, potpuno normalan. Smirio se, rekao je: Dobro, uradila si sta si uradila, i slozio se, cinilo mi se. Tada sam otisla kod njega. On je bio mrsav, lice mu je oronulo, uzasno je izgledao. Danima je samo pio i nista od hrane nije okusio. Gledao je u mene i cutao. Na moje ubedjivanje popricali smo, i dogovorili se da za koji dan odemo na more u Bar, da cemo se veriti, kad dodje vreme i vencati. Sledeca dva dana bio je potpuno normalan, ali... Dosla je subota uvece, popio je bensedine sto sam primetila po ocima i ponasanju. Meni je rekao da nista nije uzeo. Posle sam cula da je cesto mesao lekove i alkohol. Ujutru odlazim kod roditelja, da pokupim stvari za more. Roditelji me nisu pustali, ali kad volis nekog ne moze ni Bog da ti zabrani. Vratila sam se kod njega, u stan njegovog ’klinca’ iz ekipa i ovaj nas je odvezao kolima do stana. Cim je usao u stan, poceo je da me bije i maltretira. Bilo je strasno. Tako ni u miliciji ne tuku kako je on mene tukao. Izvadio je pistolj. Kao da sam osoba koju najvise na svetu mrzi. Non-stop je govorio: ubila si mi dete, ne volis me. Tukao je i tog svog momka Marka koji je sve vreme bio prisutan. Udarao nas je iz cista mira, cak i pistoljem.

Ja mu ni jednog trenutka nisam rekla: Zvonko, prestani boli me, vec: Zvonko, prestani komsije se zvati muriju, imas poternicu. To je trajalo negde petnaestak minuta. Gurnuo me je na krevet gde je lezao pistolj. Kad je krenuo ka meni kao da sam pred sobom videla djavola. Uzela sam pistolj u ruku. Bila sam uplasena, potresena i zbunjena u tom trenutku i jednostavno nisam mogla da se kontrolisem. Secam se samo da sam ispalila jedan hitac u njega. Ostalog se ne secam. Njegov pogled medjutim, nikada necu zaboraviti. Kao kad covek trazi istinu na samrti, samo sto nije rekao: Zasto ti kad te volim.

Cetiri i po meseca provela sam pod istragom u Centralnom zatvoru, padale su mi razne ideje na pamet pa i samoubistvo. Lezala sam obicno na krevetu, gledala u jednu tacku i razmisljala. Zatvor je od mene napravio mnogo zreliju osobu, jer sada gledam vrednost ljudi... Meni se desilo nesto sto se moze desiti svakom. Dosta ljudi u gradu zeli ime, slavu, bilo da su to neke budale, klinci, “sezonci" ili vrhunski kriminalci. Meni to, a narocito kriminal, uopste nije potrebno. Zelim samo da onima koji misle da sam luda pokazem da sam normalna...

U nekim momentima osecam grizu saveti, ali sta ja imam od tog kajanja. Sto je bilo, bilo je, zivot tece dalje. Ja o Zvonku nemam nista ruzno da kazem. Njega sam volela i uvek cu ga voleti. On je za mnoge mrtav ali, sa jedne strane, za mene je ziv. Jednostavno, za Olju Vujcic on nikada nece biti mrtav. Jednom se u zivotu iskreno voli - ja sam volela njega".

Olivera Vujcic je osudjena na sest meseci do tri godine boravka u vaspitno-popravnoj ustanovi zbog ubistva na mah u samoodbrani.

Dragoljub Petrovic