Pismo iz Beograda

Pise: Gorcin Stojanovic

Priznajem: ni ja nemam visoko misljenje o sezdesetosmasima, osobito domacim. Ne svima, razume se. I ne uvek. Ali, u ogromnoj vecini oni i danas vojuju iste bitke za socijalizam sa ljudskim licem. Niti ima socijalizma, narocito ne sa ljudskim licem, niti se ta kvarljiva roba slatkaste utopije uopste da popravljati. Da se odmah razumemo: ne radi se ovde o stvarima politike. Rec je, da, o ljudskom licu.

Razumem, dakle, srdzbu na sezdesetosmase, one o kojima je ovde rec. Sve pociva na onom falsifikatu Bihnera iz Dvorista Kapetan-Misinog zdanja, na kicastom robespjerizmu, na prigodnicarskom recitiranju dramske literature, na pogresno odabranoj pesmici za program podizanja morala. Tamo, tada, porazena je zanavek ideja o lepom ljudskom licu. Oni koje jos greje rdjava gluma iz dvorista pod lipanjskim suncem, tada su pristali na temeljnu laz. I ta je laz opasna kao i francuski revolucionarni kalendari; ona se opako poigrava sa temeljnim kategorijama, zakonima fizike, uostalom. I nema tog brimera, i tog termidora, i tog zerminala o kojem se sneva, nema ih jer ih nikada ne bese. Ima decembra, sa snegovima i hladnocom, ima sijecnja i veljace, ima prolecnog budjenja, ima ljudskog lica i bez falsifikovanja vremena i prostora, jer se, zaboga, to ne da falsifikovati, ne da popravljati, to je tome tako, i tacka. Malo vere u fiziku, "Jer znam da vreme je uvek vreme/ i mesto je uvek i samo mesto/ I sto je stvarno stvarno je samo za jedno vreme/ I samo za jedno mesto", Eliotovim recima, ako vec ne Ajnstajnovim. Nema, dakle, Utopije, mesto-koje-ne-postoji - naprosto ne postoji.

Mogu da razumem korene pristanka na laz, nadajuci se da je o tome rec a ne ugovoru sa Djavolom, po kojem se obe strane na nesto obavezuju, samo sto Djavo svoj deo pakta ne izvrsava uvek. Mogu, rekoh li, pojmiti kako je neko rodjen posle drugog velikog klanja i shodno tome lisen ociglednog primera uzasa, kako je, dakle, takav neko lagodno ziveo opstu laz ne sluteci razmere njene opake moci. Kako je, eto, srljao grlom u jagode, pa je posle bilo igracka-placka. (O tome se stosta moze videti u odlicnom jugoslovenskom filmu "Jagode u grlu".) Mogu, dakle, razumeti da neko zivi u vremenu, jer "vreme je uvek vreme", ali ne mogu razumeti da se ne trudi da ga razumeva, nego je, stavise, spreman da sopstvenu utopijsku misao postavi na mesto stvarnosti, pa da u ime te subjektivnosti pocini bilo sta, prelazeci preko nekoliko temeljnih etickih postulata. Tako nekako stoji stvar sa ovdasnjim sezdesetosmasima, poglavito onima koji se pacaju u javne poslove.

Sve to, medjutim, nema nikakve veze sa onim sto se ovde zbiva, u ovaj hudi cas. Sezdesetosmasi su svoje zasrali odavno, pripremili su svojim radikalnim odsustvom smisla za stvarnost ovu kosoneriju u kojoj obitavamo, ali nisu oni problem: kada je rec o ljudskom licu, makar to bilo lice glumca sa presitnim ocima za filmove Veljka Bulajica, a koje se nekome ne dopada, te ga se zbog toga i zbog onoga sto ispoveda pljuje, kada je, dakle, rec o tome, uvek cu biti na strani pljunutog.

Jer, vreme je uvek vreme i mesto je uvek i samo mesto, a svinjarija je uvek i samo to. I nista vise.