 |
| nedelja, 7. decembar 1997. | ||||||||
Srpska Pandorina kutija: Drastican porast ubistava u porodici i samoubistavaDrustvo okidac za zlocin
Ni italijanska mafija ne ubija zenu, roditelje ili decu, jer je to tabu. Za psihijatriju su neobjasnjive ove pojave kod nas - kaze dr Slobodan Jakulic.- Ubistva se i dalje vrse istim orudjem - pistoljem, nozem, kamenom, gusenjem, trovanjem. Novost je upotreba automatskih oruzja kod profesionalnih ubistava i eksplozivnih naprava kod samoubistava - kaze dr Branimir Aleksandric
Porodica ili, kako su je marksisti idealisticno nazivali - “osnovna celija drustva", danas je u Srbiji postala prostor u kom se odigravaju najstrasniji zlocini, ciji su akteri sami clanovi porodice. Ubistva bracnih parova, roditelja, dece ili, kako se nedavno dogodilo u Subotici - cele porodice - za nas su postala svakodnevica a za novinske stupce stalni sadrzaj. Doskora su nas vesti o tzv. profesionalnim ubistvima, u kojima nastrada neko zvucno ime iz politicke ili privredne elite, ostavljale bez teksta, ali sada tu prednost imaju zlocini izvrseni u porodici. U “porodicnim zlocinima", kako su ih neki, prinudno, krstili, izvrsilac i zrtva clanovi su iste porodice - sin je ubio oca, muz zenu, dete jednog od roditelja. Dok porodica trpi mozda najozbiljniju krizu do sada, i dok zajednicki zivot u njoj za neke postaje opasan izvor frustracije koji ih vodi u zlocin, dogadja se druga, isto toliko ozbiljna i opasna stvar - raste broj ljudi koji zele da prekrate sopstveni zivot. Pokusaji samoubistava, kao i broj uspelih samoubistava, za vecinu strucnjaka su najakutniji pokazatelj abnormalnosti u koju smo neosetno uplovili. Za samo dva dana, na beogradskim ulicama umrlo je petoro ljudi - dvoje je izvrsilo samoubistvo, a troje je umrlo prirodnom smrcu, na ulici, medju prolaznicima, u parku, na autobuskoj stanici... Na sirem podrucju Beograda, prema podacima Instituta za sudsku medicinu, tokom ove godine izvrseno je 150 ubistava. To je duplo veci broj od nekada uobicajenog broja, a jos nije kraj godine, upozoravaju zaposleni u ovoj kuci. “Tokom rata smo imali hirursku epidemiju, a sada imamo psihijatrijsku", rekli su nam psihijatri. Nedoumicu oko toga da li su se ovako drasticni oblici porodicnih zlocina dogadjali i ranije, pa ih stampa nije detektovala, ili se njihov broj i oblik izvrsenja tek sada bitno promenio, “Nasa Nedeljna Borba" je pokusala da resi kroz razgovore sa strucnjacima razlicite vrste, ne bi li dosla do najcesceg profila coveka-ubice, njegovih motiva, nekih zakonitosti (ako postoje) u izvrsenju dela, kao i mogucih puteva izlaska iz ove “Pandorine kutije" srpskog drustva.
Nasi sagovornici - psihijatri, lekari, psiholozi - uglavnom smatraju da je covek-ubica nekim svojim bioloskim predispozicijama predisponiran za izvrsenje teskog zlocina i da spoljasnja sredina i promene u njoj za ovakve ljude predstavljaju samo “okidac" koji ih uvodi na put zlocina. Drustveni kovitlac u kome smo svi vec nekoliko godina morao je uticati na porast kriminaliteta - misljenje je nasih sagovornika - ali se taj uticij ipak najvise odrazio na one pojedince koji su u svom mentalnom sklopu vec nosili neku predispoziciju koja se, u datom trenu, aktivirala.
Porodica - Arhimedova tacka ubice-Ako bismo prihvatili samo tezu da je povecan broj ubistava posledica naseg spoljasnjeg okruzenja, stresnog i napetog nacina zivota - onda bismo mi odavno nestali sa planete. Ne mozemo nista pouzdano znati ako ne uzmemo u obzir samog pojedinca koji je zlocin izvrsio - kaze Slobodan Ilic, psiholog iz bolnice Centralnog zatvora, pozivajuci se na Frojdovu recenicu: “Evo, sada sve znamo o ovom ubici, a, ipak, ne znamo zasto je ubio".Dugogodisnji rad u Centralnom zatvoru bio je, za naseg sagovornika, dobra osnova za pravljenje klasifikacije ubica, na osnovu njihovih motiva i ostalih karakteristika. Iskustvo pokazuje, kaze Ilic, da se ubice mogu podeliti u tri grupe: 1. dusevni bolesnici cije su zrtve u 80 odsto slucajeva clanovi porodice, a koji usled rascepa licnosti stvaraju paralelni svet koji ne korespondira sa realnim 2. ubice iz “strasti, ljubomore ili ljubavi" (po pravilu, smatra Ilic, u pitanju su ekstremni egoisti, a ne oni koji iskreno vole) 3. tzv. normalni, odnosno oni koji, iako ostavljaju utisak prilagodjenosti sredini, u sebi kriju veliku dozu abnormalnosti.
Potkrepljujuci svoje misljenje da spoljna sredina ne moze biti odlucujuci faktor u stvaranju profila ubice, Ilic kaze: - Od deset ubica, prema vazecoj statistici, samo kod jednog ubice se, mozda, otkrije osecanje krivice i grize savesti. Isto tako, nikada nisam sreo lopova koji krade zato sto nema novac za zivot. Moguci generator povecanog kriminaliteta u okviru porodice moze, svakako, biti i kvalitet porodicnih odnosa, koji je, danas, sa razlicitih strana uzdrman. Istrazivanja pokazuju, smatra Ilic, da su mnoge ubice u detinjstvu surovo kaznjavane od strane roditelja i da nisu imale skoro nikakvu emocionalnu vezu sa njima tokom odrastanja. Dusevni bolesnici, recimo, ubijaju u okviru porodice zato sto je porodica Arhimedova tacka njihovog postojanja. Kada se u ovako poremecenim osobama akumuliraju njihovi unutrasnji konflikti a porodica im ne da dovoljno prostora za to - oni vrlo lako mogu da se odluce na zlocin. Ubice koje pripadaju onoj drugoj grupi, koje ubijaju iz strasti ili ljubomore, zude da zadovolje tzv. “primarni princip", koji podrazumeva da moraju da imaju ono sto pozele u datom trenutku. Ako to ne dobiju, smatraju se uskracenim, a to ih vodi u - zlocin. - Ubistva u okviru porodice, u ovakvom obimu i ovako okrutna, nisu deo nase tradicije i nepoznata su pojava za psihijatre. Ni italijanska ni japanska mafija ne ubija zenu i decu, a to se kod Srba sada dogadja. Majka, zena, kcerka i sestra su za ovaj narod predstavljale tabu u koji se ne dira. Neobjasnjivo je za nas psihijatre sta se to sada dogodilo pa su zlocini na ovim relacijama postali tako cesti. Izgleda da su granice kod psihopatskih licnosti bitno pomerene. Oduvek se znalo da Srbi ubijaju zbog imanja i materijalnog dobra, ali ubistva nisu cinjena u porodici. Desavala su se ubistva izmedju dva brata zbog medje ili podele imanja, ali ne i ubistva oca ili majke - kaze profesor dr Slobodan Jakulic, upravnik Urgentne psihijatrije u bolnici “Dr Laza Lazarevic". Ubistva oca ili majke, koji su na ovim prostorima skoro biblijski mit, vidjena su uglavnom kod notornih alkoholicara, a sada su, na zalost, cesto u pitanju i bizarni razlozi. Profesor Jakulic je, takodje, pobornik bioloskog pristupa u raspravi o povecanju kriminaliteta, jer smatra da ubice imaju biolosku predispoziciju za to, a da je okolina samo provokacija koja moze da ucini da se ispolje ti elementi njegovog mentalnog sklopa. Ozbiljni dusevni bolesnici, kaze profesor Jakulic, nisu ubice, jer oni ne mogu da se organizuju. Ubistvo mogu izvrsiti paranoidni sizofrenicari, ali je za njih karakteristicno da uvek daju znak zrtvi, na neki nacin je upozore na svoju ubilacku nameru. Psihopate, kojih u ukupnoj populaciji ima od tri do pet odsto ubijaju bez najave, vodjeni samo svojim ciljem i afektom.
Agresivni hormon- Postoji razlika izmedju zena i muskaraca - ubica. Zna se iz svakodnevnog zivota da su muskarci agresivniji. To je posledica, izmedju ostalog, viska hormona testosterona, kojeg zene imaju mnogo manje. Ovaj hormon pocesto je uzrocnik velike agresivnosti muskaraca koji, kada ubijaju, cine to otvoreno, u poslednje vreme se dogadja da to cine pred sopstvenom decom. Zene, medjutim, ubijaju oprezno i potmulo. One uglavnom ubijaju otrovima, ili u trenucima kada zrtva, recimo muz, posto je to sve cesci slucaj, spava. Nisu retki slucajevi, kako prenose novine, da zena odsece sekirom glavu svome muzu zbog visegodisnjeg maltretiranja - objasnjava profesor Jakulic. Buduci da je na celu Odseka za urgentnu psihijatriju, pouzdano moze da kaze da je ovakva ubistva, o kojima sada svakodnevno cita u stampi, retko vidjao cak i kod svojih najtezih pacijenata. Zamoljen da prokomentarise tragicni slucaj u Subotoci - kada je cetrnaestogodisnjak ubio oca, majku i baku, zato sto su mu, navodno, zabranili da ide na klizanje - profesor Jakulic kaze da se u psiholoskom vestacenju u ovom slucaju svakako mora otkriti zbog cega je dete bilo frustrirano. - Ne znam mnogo o ovom slucaju, jer nisam vodio vestacenje. Ono sto se moze reci je da je jedno od mogucih pravila da ubica ubija izvor svoje frustracije. Ako su oni bili, kako je receno, izvor njegove frustracije, onda je to bio logican zakljucak. Problem je u tome sto je decak ocito odlucio da svoju agresiju okrene prema drugima, a ne prema sebi. Nadam se, medjutim, da ce ubuduce biti pod strucnim nadzorom i da ce strucnjaci uticati na njegov razvoj, kako bi se sprecila mogucnsot da ubije jos nekog.U bolnici “Dr Laza Lazarevic" redovno se leci vecina onih koji su pokusali da izvrse samoubistvo. Profesor Jakulic ukazuje na veliki porast pokusaja samoubistava, ilustrujuci to primerom iz prakse, koji ukazuje da je pre nekoliko godina, tokom jedne vizite, bilo jedan ili dva pokusaja samoubistva, a da ih sada ima pet ili sest. Prvog decembra, kada je ovaj razgovor vodjen, u ovoj bolnici koja ima oko sedam stotina postelja nije bilo nijednog slobodnog mesta. Priliv pacijenata u ovu psihijatrijsku ustanovu je sve veci a, kako istice nas sagovornik, tokom rata je bilo obrnuto - nije bilo mnogo novih pacijenata. Nije mali broj psihijatara koji su zagovornici ideje da se kod nas moze prepoznati tzv. “bosanski sindrom", slican onom “postvijetnamskom" i da je njegovo prisustvo jedan od uzroka povecanog kriminaliteta. Ne moze se, kaze dr Jakulic, prenebregnuti cinjenica da taj sindrom kod nas postoji i da su ratnici nezadovoljni jer su se iz rata vratili nezadovoljni, a ni u miru ne dobijaju nikakvu satisfakciju. Nakon Drugog svetskog rata nije bilo ovakvih ponasanja jer su partizani dosli kao pobednici, i imali su sva materijalna blagostanja od nove drzave. Nas sagovornik pamti samo da je bilo kabadahijskog ponasanja (jedan oficir je tada usao konjem u “Maderu", kaze), ali da nije bilo govora o ovako tragicnim oblicima kriminala.
Sekira i rucna bomba- Ubistva se danas vrse uglavnom na isti nacin kao i ranije, dakle uglavnom pomocu istog orudja, ali je njihov broj drasticno povecan. Do sada, iako nije kraj godine, imali smo 150 ubistava na teritoriji Beograda. Ova krivicna dela se i dalje vrse kao i ranije: sekirom, nozem, pistoljem, kamenom, zagusenjem, zadavljenjem, a jedina novost je da se sada u povecanom obimu koristi automatsko oruzje, jer imamo porast egzekutivnih ubistava, kao i to da se neka samoubistva vrse eksplozivnim napravama, sto se ranije gotovo nikada nije dogadjalo - objasnjava dr Branimir Aleksandric, profesor sa Instituta za sudsku medicinu, dodajuci da je u oko 15 odsto slucajeva samoubistava ono izvrseno pomocu eksplozivne naprave, uglavnom rucne bombe.Na Institutu za sudsku medicinu, prema zakonskim obavezama, mora se izvrsiti obdukcija u svim slucajevima nasilne smrti. Po Krivicnom zakonu to su: ubistva, samoubistva i zadesi. Troje ljudi koji su u samo dva dana umrli na ulici za ekipu na ovom Institutu nisu nista novo. Svakog meseca bude dovezeno dvoje, troje ljudi koji su preminuli na ulici, ali se uglavnom ispostavi da je u pitanju prirodna smrt. Takvih slucajeva ce, kaze dr Aleksandric, biti uvek, posebno tokom zime, kada se cesto desava da na Institut bide dovezen alkoholicar koji se smrznuo jer je zaspao na klupi. Ono sto, medjutim, dr Aleksandric istice je povecan broj samoubistava koji prati jedna vrlo nezgodna karakteristika. Naime, iako je po zakonu obavezna sudska obdukcija u slucaju samoubistva cesto, gotovo uvek, desava se da sudija ne izda nalog za izvrsenje obdukcije i da se telo zakopa bez ovog vestacenja. To, kaze dr Aleksandric, ne samo sto je protiv zakona, vec je i krajnje sumnjivo, s obzirom da se ne mora dogoditi da je ono sto izgleda kao samoubistvo, zaista to. Nisu retki slucajevi da se rodbina samoubice, kada nakon izvesnog vremena sazna za neke nove detalje iz pokojnikovog zivota, javi sa zeljom da se izvrsi ekshumacija i obdukcija, kako bi otklonili sumnju u to da je ono sto je izgledalo kao samoubistvo, u stvari ubistvo.
Samoubistvo greskom- Danas je vladajuca teorija da je pokusaj samoubistva u stvari apel za pomoc nekog ko ne moze da resi svoje probleme. To znaci da zrtva nema stvarnu nameru da se ubije, vec zeli time da skrene paznju na sebe - objasnjava dr Aleksandric. On ukazuje na to da od pokusaja samoubistva treba razlikovati samopovredjivanje ili autoakuzaciju. Pokatakd se dogadja da se autoakuzivci zanesu u toku procesa samopovredjivanja (to je proces koji za njih obicno predstavlja seksulano zadovoljstvo) i da na kraju - ipak izvrse samoubistvo. To bi se, smatra nas sagovornik, moglo nazvati “samoubistvo greskom".Danas se samoubistvo najcesce izvrsava vatrenim oruzjem i vesanjem. Pre nekoliko decenija najcesci nacin izvrsenja samoubistva bilo je trovanje. Blizina ratista i velike kolicine oruzja koje posedujemo, ucinile su da poraste broj izvrsenih samoubistava pomocu rucnih bombi. Ono sto je, ipak, apsolutni novitet i za strucnjake Instituta koji se ovim poslom bave i po nekoliko decenija su tzv. egzekutivna ubistva, u kojima se - po prvi put - koristi automatsko oruzje, isprazni ceo sarzer, i “doda" jos jedan metak u glavu. Samo radi “overe". - Zabluda je politicara da ce moci da se ozbiljno bore sa povecanjem kriminaliteta, jer on uvek ide ispred onih koji se protiv njega bore. Kriminalci ce vec nesto smisliti, otezavajuci tako borbu onih koji teze da taj kriminal svedu u neke prihvatljive granice. Bojim se da ce kriminal uvek ici ispred - kaze, ne bas preterano optimisticno, dr Branimir Aleksandric.
Suzana Milicic
|
|
Posaljite nam vas komentar!
Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo. © 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana / |