Dnevnik

Kroz kragujevacku "Zastavu" prolaze delegacije iz kompanije "Pezo", "Fiat" , "Hdzndai". Dodju i prodju. Uplasi ih brojka od 13.700 radnika u fabrici automobila. Oni bi odmah otpustili najmanje polovinu ako kupe fabriku. Ali vladi se ne dopadaju kombinacije sa otpustanjem. Kragujevac je opasan grad. Mogao bi da bude inicijalna kapisla za nove drustvene proteste

Pise: Milica Lucic-Cavic

Nedelja, 30. novembar

Secam se jednog davnog susreta sa legendarnom Mirom Trailovic. Prica mi o medjunarodnoj pozorisnoj nagradi koju je primila u Kanadi i o tome kako je provela tri nedelje u toj zemlji, u kuci svojih prijatelja. Kaze da je jedva cekala da se vrati. Oni bogato zive u velikim kucama sa bazenima, prica Mira, imaju debela konta u banci, ali tamo je tako dosadno, a ovde kod nas zivot vri i sve je tako zanimljivo. Umrla je pre nego sto je zanimljivo postalo jezivo.

Zasto novine ne izlaze praznikom? Da li vlasnici i urednici listova misle na nas koji smo postali zavisni od mesavine mirisa sveze stampe i jutarnje kafe? Svakog jutra traje rat izmedju Dusana i mene. Otimamo se za "Nasu Borbu". Ja kazem "Daj bar pola". On ne voli da deli i naredjuje: "Strpi se malo, dobices celu za dva minuta". Dva minuta traju vecnost. Palim radio, skazaljka je uvek na B-92. Ali vesti su prosle. Hvata me nervoza. Prokleta profesionalna deformacija.

Nasumce prebiram po biblioteci. Izmedju "Vodenog ziga" Josifa Brodskog i "Po-etike" Danila Kisa biram svoju Bibliju, Kisa. Po ko zna koji put citam tekst o nacionalizmu i nacionalnosti. "Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinacna paranoja... Nacionalista je, po pravilu, kao drustveno bice, i kao pojedinac nistavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula... Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, sto ce reci nacionalne, sto ce reci vrednosti nacije kojoj pripada, eticke i politicke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme)... Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog kljuca naravno, nego i sve sto nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je dakle totalitarna ideologija... Nacionalizam je kic: u srpsko-hrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA..."

Kis je ovo rekao u jednom intervjuu jos 1973. godine. Meni zvuci kao da je receno juce, danas.

Na rucak nam dolazi moja sestra sa svojom porodicom. Nikada ne pricamo o politici. Uzivamo u bliskosti koju smo ponele iz roditeljske kuce, u toplini i razdraganosti nedeljnog porodicnog rucka koju smo zapamtile iz vremena kad su nam otac i majka bili zivi.

Ponedeljak, 1. decembar

Pravim prilog o sudbini i perspektivi kragujevacke "Zastave". Kroz fabriku prolaze delegacije iz kompanija "Pezo", "Fiat", "Hdzndai". Dodju i prodju. Uplasi ih brojka od 13.700 radnika u fabrici automobila. Oni bi odmah otpustili najmanje polovinu ako kupe fabriku. Ali vladi, po cijem bi posebnom programu trebalo da se privatizuje i "Zastava", ne dopada se kombinacija sa otpustanjem. Kragujevac je opasan grad. Mogao bi da bude inicijalna kapisla za nove drustvene proteste. Moj sagovornik iz "Zastave", nezavisni sindikalac Miljko Cvijovic kaze: "Sramota je za drustvo da metalci, nasi radnici, prodaju zenski ves i carape na kragujevackom Buvljaku. Njih 10.000 je na prinudnom odmoru. Moraju da se dovijaju da prezive, jer mesecno primaju po 200 dinara".

"Zastava" je paradigma agonije jugoslovenske industrije. Nekadasnji "giganti", EI Nis, Min, Gosa, Prva petoljetka, kompletna Rakovica, sve su to sada dzinovi na kolenima. Kad strajkuju, onaj koji bi trebalo da stiti njihove interese, predsednik republickog Samostalnog sindikata, Tomislav Banovic ne odobrava, jer su, kako kaze, "strajkovi sredstvo za sticanje politickih poena". Na nasu sramotu uci cemo u istoriju svetskog sindikalnog pokreta kao verovatno jedina zemlja u kojoj lider vecinskog sindikata ne podrzava radnike. Ali zato rezim podrzava njega.

U dopisnistvu, uz izuzetak Stakija i Makija, kompletna ekipa. Sef Dule pise svoj cuveni komentar ponedeljkom, Daca i Srba sa slusalicama na usima montiraju svoje priloge, Zoki je vec napisao tekst, sada za kompjuterom proverava da li ima novih informacija agencije Beta. Neobicna mala redakcija. Skoro ce cetiri godine kako postoji, a jos se niko ni sa kim nije posvadjao, niko nikom nije podmetnuo nogu, nicija sujeta nije proradila.

Danas je rodjendan mom starijem sinu. Telefoniramo mu, prethodno smo mu poslali cestitku. Delim sudbinu svih roditelja cija deca nisu ovde. Pisma, telefonski razgovori, tri susreta za proteklih sest godina, nedovoljno za svu ljubav i paznju koju bih htela da pruzim njemu i njegovoj porodici.

Utorak, 2. decembar

Radoje Kontic, savezni premijer otputovao je sa brojnom delegacijom u Rusiju. Pre polaska je izjavio da nam je Rusija glavni spoljnotrgovinski partner. Bilansi pokazuju nesto drugo. Glavni partner u trgovanju nam je Nemacka, sledi Italija, posle nje je Republika Srpska i jedino sa njom ostvarujemo suficit, a Rusija je tek na cetvrtom mestu. Nije ni cudo sto je premijer pobrkao redosled kad ima toliko problema. U savezni budzet je do sada usla samo polovina novca planiranog za celu godinu. Nije takodje izvesno da li ce se do kraja godine odrzati sednica Savezne skupstine na kojoj bi trebalo da se usvoji budzet za sledecu godinu. A ne zna se ni kakve se sve kombinacije vrzmaju po glavi Mila Djukanovica. Zna se samo da Crnogorci nisu zadovoljni kako Kontic zastupa njihove interese na federalnom nivou. Novinarka iz podgorickog dopisnistva Radija Slobodna Evropa, Slavica Brajovic, javlja da od 57 privrednika koji su sa Konticem otisli u Rusiju, nijedan nije iz Crne Gore.

U podne se u novom Media centru sastajem sa Dorom, Lazom, Filipom i Vasom. Dogovaramo se o sledecem broju casopisa "Pravo na sliku i rec". Casopis je mesecnik, bavi se medijima i njihovom zloupotrebom od strane rezima. Ali, sve cesce registrujemo i pisemo da i nove vlasti u pojedinim gradovima pokusavaju da tretiraju lokalne medije kao servis, kao sredstvo sopstvene propagande.

Razgovaramo, po ko zna koji put i o TV serijalu "Reci i slike mrznje", cija je treca epizoda prikazana prosle sedmice u prepunom bioskopu "Rex". Publika je dugim aplauzom nagradila briljantan dokumentarac autora Lazara Lalica i Isidore Sekulic, koji su na osnovu inserata iz TV Dnevnika napravili svedocanstvo o ulozi Televizije Beograd u proteklom ratu. Pokazali su kako je najmocniji medij raspirivao duh ratnistva, snazio onu vrstu "patriotizma" koji se zasniva na mrznji prema drugoj veri ili drugoj naciji, kako je televizija zloupotrebljavala traume u istorijskom secanju srpskog naroda (Kosovo, Jasenovac, Jadovno) ne bi li provocirala nove mrznje. Kao i prethodne dve, i ova epizoda krece na svoj put po Srbiji. Prikazivace se na lokalnim televizijama. Najpre u Pancevu i Novom Sadu.

Sreda, 3. decembar

Tanja mi kaze da se seminari koje organizuje Centar za antiratnu akciju nizu jedan za drugim. To su seminari na kojima velika grupa psihologa obucava polaznike vestini dijaloga i pregovaranja, trazenja kompromisa, vestini toliko potrebnoj u ovoj sredini u kojoj je nivo javne, a pre svega politicke komunikacije, tako nizak. Ta grupa je usla i u skole. Uci decu toleranciji i vestini da se konflikti resavaju nenasilnim putem. Ustvari, to je obuka za zivot u civilnom drustvu. Koliko smo jos daleko od gradjanske drzave?

Ponovo sam u Media centru, uz kapucino caskam sa prijateljicama Radmilom i Lolom. Prvi put su ovde, svidja im se kafe ukrasen umetnickim slikama. Media centar je nedavno otvoren, a vec je postao steciste ne samo domacih i stranih novinara, vec i ljudi sa alternativne scene.

Pricamo o modi, kozmetici, sladak zenski razgovor, koji tako davno nisam vodila, osim sa Dacom u redakciji, kad imamo vremena. Lola je stigla iz Slovenije. Kaze da je gledala i hrvatski televizijski program koji se tamo odlicno vidi. Goran Milic sada vodi kontakt emisiju, "ostro preslisavajuci" svoje goste, uglavnom ljude iz establismenta. To je najgledanija emisija u Sloveniji. Slovenija inace, vraca imovinu eksproprisanu posle Drugog svetskog rata vlasnicima ili njihovim naslednicima. Vraca sve, kuce, hotele, sume, pilane.

Zurim kuci, na mene je danas red da setam Mesa. Namirisao me je cim sam izasla iz lifta. Otkljucavam, a on skace od radosti, hteo bi da me lizne, vrti repom, umiljava se. Covek se dobro oseca kad mu se neko toliko obraduje. Mislim, u stvari, da je pas jedino zivo stvorenje koje te voli, a pritom ti nista ne zamera.

Cetvrtak, 4. decembar

Potpredsednica Crvenog krsta Srbije najavila je na televiziji da ce se, ako se ne desi neko cudo, narodne kuhinje zatvoriti za mesec dana, jer nema para. Trideset hiljada nesretnika u Srbiji ostace i bez tog oskudnog obroka. Njena prica je filovana snimcima iz narodne kuhinje. Vise od plehanih tanjira, od jadnog ambijenta tih kuhinja, potresao me je izraz ocajanja ili depresije na licima tih ljudi, ta mrsava drhtava ruka koja drzi tanjir i ceka svoju kutlacu jela iz kazana. Da li neko od tih bogatasa zna sta je solidarnost sa nevoljnicima, da li zna da bi oni i ubuduce imali svoj rucak kada bi svako od tih 200.000 bogatih mesecno uplatio samo 50 dinara kao donaciju narodnim kuhinjama.

(Autor je novinar iz Beograda)