 |
| nedelja, 7. decembar 1997. | ||||||||||||||||||
Izlozba “Sidjanke" Save Sumanovica, povodom 100-godisnjice slikarevog rodjenjaJedinstvo jezika, strasti i zara
Na pikturalnoj liniji koju cine Sumanoviceva slikarska “tri heroja" - Pusen, Sezan i Van Gog izgradjen je jedan nesvakidasnji umetnicki opus znatnih estetickih vrednosti i za mnogo snaznije kulture od srpske, dakle onih su kvaliteta koji mu upravo zbog dostignutog “jedinstva stila" obezbedjuju vodece mesto medju jugoslovenskim modernistima
Sid, novembar 1997. - Novi Sad, decembar 1997.Jovan Despotovic
Najznacajniji, po mnogim ocenama, srpski pejsazista svih vremena Sava Sumanovic
sadasnjom postavkom izlozbe “Sidjanke", koju je nacinio Jasa Denegri, pojavio se i u svetlu
najznamenitijeg srpskog slikara ljudskog tela. Iako se vec i ranije znalo za ovaj veliki
Sumanovicev ciklus slika koji je u nekoliko faza nastajao tokom cetvrte decenije, ali koji je
ponesto zanemarivan iz nekolikih razloga (o kojima ce nesto kasnije biti reci), tek se ovom
izlozbom, uprilicenom u povodu obelezavanja stogodisnjice njegovog rodjenja, mogu
sagledati i esteticki valorizovati na pravi nacin, i reklo bi se - definitivno.
Ovaj veliki, pozni Sumanovicev ciklus koji obuhvata preko cetrdeset slika razlicitog formata poznat je i kao “Sidske kupacice" - kako ga je nazvala beogradska stampa prikazujuci njegovu poslednju samostalnu izlozbu odrzanu 1939. godine. O njihovoj vrednosti i znacaju podeljeno je misljenje u strucnoj literaturi.
Nakon burnih Sumanovicevih slikarskih iskustava i promena u drugoj i trecoj deceniji, za vreme prve i druge pariske faze, kao i u periodu drugog boravka u Zagrebu (koji je vremenski pao izmedju pariskih) usledilo je njegovo konacno usamljivanje u Sidu na pocetku cetvrte decenije - 1930. godine. Do tada je ovaj slikar stekao vec sasvim zavidnu reputaciju i umetnicki rang ne samo medju ljubiteljima koji su pomno pratili njegov razvoj (uz povremena negodovanja - poput onog u fazi sintetickog kubizma dvadesetih godina) vec i medju najuglednijim umetnickim kriticarima tog vremena koji su ga bez izuzetka podrzavali - od Todora Manojlovica do Rastka Petrovica. Osecajuci na samom pocetku svog slikarskog rada da skolske pouke nikako ne mogu zadovoljiti njegovu istinsku slikarsku prirodu, on je tokom prvog boravka u
Reakcija protiv vlastite proslostiImajuci na umu ovakve radove Save Sumanovica, deo kritike i teorije umetnosti je proucavajuci njegov poslednji opus nastao u poslednjoj - Sidskoj fazi, uocio promenu nacina slikanja. Iako je i nadalje ostajao dosledan intenzivnoj koloristickoj paleti kojom je naslikao neka od najvecih dela srpske slikarske umetnosti u ovom veku, iako je takodje ostao dosledan i svom tematskom interesovanju, a ono se odnosi u najvecoj meri na pejzaz i akt, Sumanovic je naslikao jedan dosta veliki ciklus slika - zenskih aktova (pojedinacnih i grupnih, u enterijeru i eksterijeru) od kojih je preostalo cetrdesetak koji su prema koncepciji i u postavci Jase Denegrija prikazani u Sidskoj galeriji, primetne su i ocigledne razlike. A te razlike su od one piktoralne vrste koje su uticale da, recimo Lazar Trifunovic napise kako “najslabije umetnikove radove iz poslednje decenije treba traziti u ovoj grupi slika". Ne odricuci im ipak znatne likovne vrednosti Trifunovic je konstatovao da su i one “vazne jedino s problemske strane, jer se u njima pojavljuju pitanja koja je (Sumanovic) postavljao sebi u to vreme".
I sam Dimitrije Basicevic je u svojoj doktorskoj tezi o Sumanovicevoj umetnosti nacinio odredjene ograde isticuci sledece: “Mozda je medju svim ciklusima ipak najvazniji ciklus tih ’Sidskih kupacica’ ne stoga sto bi kvalitativno bio najznacajniji - naprotiv on je to najmanje - vec zbog znacenja koje mu je pridavao autor, zbog ogromnih napora koji su ulozeni u taj ciklus i, najzad, zbog toga sto je bas ovde slikar najvise manifestovao svoju umetnicku prirodu." Sluzeci se i dalje Basicevicevim recima iz istog teksta, o karakteru ove pikturalne promene naveli bismo sledece: “Radeci kontinuirano i sistematski, Sumanovic je ipak menjao neke elemente svog stila. Ostavio je kist sluzeci se gotovo iskljucivo slikarskim nozem ’spahtom’, napustio je tonovanje, paleta je postajala sve svetlija, i zbog toga poceo se sluziti konturom. Bivsi kubista vracao se sve vise realnosti motiva, pa je i na taj nacin dosla do izraza reakcija protiv vlastite proslosti."
Jedinstvo stilaI zaista ove slike vec na prvi pogled izazivaju pojacanu paznju posmatraca i zbog niza neobicnih detalja. Navescemo jedan: sva tela i sve glave na ovim slikama bilo da su postavljene u grupnim kompozicijama bilo da su slikane pojedinacno ili u paru, vide se kao istovetni iz jednostavnog razloga posto je Sumanovic tokom cele ove decenije radeci u Sidu koristio samo jedan model. Ta multiplikacija jednog tela i jednog lika na ovim slikama trebala je da mu obezbedi resenje specificnog slikarskog problema. Naime, jednom prilikom je zapisao: “mucila me odavno zelja da nacinim takav ciklus gde se figure ponavljaju, jer sam video da su slikari cesto bas time dobijali jedinstvo stila". Ovo “jedinstvo stila" svakako da spada medju najvaznije intencije visokog modernizma, i toga je dakako Sumanovic bio potpuno svestan. Na pikturalnoj liniji koju cine Sumanoviceva slikarska “tri heroja" - Pusen, Sezan i Van Gog izgradjen je jedan nesvakidasnji umetnicki opus znatnih estetickih vrednosti i za mnogo snaznije kulture od srpske, dakle onih su kvaliteta koji mu upravo zbog dostignutog “jedinstva stila" obezbedjuju vodece mesto medju jugoslovenskim modernistima.
O tome je u predgovoru kataloga ove izlozbe, njen priredjivac Jesa Denegri napisao sledece: “Posto ga je osvojio (misli na jedinstvo stila - nap. J. D.) bespostednim naporom i uz cenu u koju je bilo uneto umetnikovo fizicko i psiholosko zdravlje, smatrajuci ga ljubomorno iskljucivo svojim, Sumanovic ce ga nazvati ’stilom kako znam i umem’, a ocito je danas da ga je ’znao i umeo’ provesti u delo nacinom velikog umetnika. Ali nije tematsko jedinstvo jedino sto odlikuje ovo Sumanovicevo pozno dostignuce, to je ujedno vrlo emancipovani i visoko kvalitetni slikarski jezik kojim je taj stil iskazan u svakoj konkretnoj slici, no iznad svega to je strast koja je uneta u ostvarenje tog dostignuca, do danas neugasli zar kojim to njegovo dostignuce jos uvek zraci. I upravo u tom jedinstvu, jedinstvu jezika, strasti i zara sastoji se jedinstvo stila kao onog krajnjeg vrhunca kojemu je Sumanovic u celom svom opusu tezio, kojega je u svom poznom i predsmrtnom stadijumu napokon i definitivno postigao."
Ova jedinstvena izlozba Sumanovicevih “Sidjanki" u galeriji koja danas nosi njegovo ime po prvi put je na jednom mestu prikazala opus koji po svim bitnim slikarskim osobinama spada u najvrednije u srpskoj umetnosti ovog veka. Nakon Novog Sada, gde ce takodje biti postavljena nadamo se da ce biti prilike da je i beogradska publika vidi i uveri se u iznete ocene.
|
|
Posaljite nam vas komentar!
Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo. © 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana / |