Neka druga Evropa

Postoji jedna magicna rec koja kruzi svetom - globalizam. Proces globalizacije trzista, ekonomskih, finansijskih, tehnoloskih i informatickih tokova nezaustavljivo ce ubrzati kretanje kapitala i ljudi. Svi tradicionalni otpori tome morace da padnu, pre ili kasnije. To ce odrediti granice nove Evrope

Vera Ninic

Baldasare Armato, predsednik Centra za Evro-mediteranske studije iz Rima, istaknuta je licnost italijanske parlamentarne scene. Cetiri puta uzastopno, sto je u Italiji retkost, bio je demohriscanski poslanik u italijanskom parlamentu. Bio je jedan od najblizih saradnika ubijenog premijera Alda Mora i clan njegovih vlada sa visokim funkcijama /zamenik ministra spoljne trgovine, zamenik ministra rada/. Danas uziva ugled autoritativnog tumaca italijanske politike i kulture i danasnje Evrope u procesu ujedinjavanja. Predstavnik je “evroentuzijasticke" linije na italijanskoj razudjenoj politickoj sceni, urednik i uvodnicar casopisa “Nova faza" koji izdaje grupacija “Demokratija sutra" sastavljena od proevropskih i, u italijanskim previranjima, nekompromitovanih clanova levog krila bivse Demohriscanske (danas Narodne stranke). Poznat je kao dobar poznavalac Jugoslavije i prilika na Balkanu o cemu je objavio niz rasprava i clanaka. Kao clan Medjunarodnog saveta beogradskog Centra za strategijske studije boravio je ovih dana u Beogradu i Miloceru, gde je ucestvovao u radu medjunarodne konferencije o globalizmu i regionalnoj saradnji na Mediteranu.

Danas svi govore o novoj Evropi, o strategijama regionalnog razvoja, procesima integracije i globalizacije. Gde su, iz perspektive Evropske unije, granice ujedinjene Evrope? Sta je sa evropskim Istokom koji se nudi i zurno kuca na ta tek odskrinuta vrata, ali mu se potavljaju velike prepreke?

- Postoji jedna magicna rec koja kruzi svetom - globalizam. Proces globalizacije trzista, ekonomskih, finansijskih, tehnoloskih i informatickih tokova nezaustavljivo ce ubrzati kretanje kapitala i ljudi. Svi tradicionalni otpori tome morace da padnu, pre ili kasnije. To ce odrediti granice nove Evrope koja ce imati jedinstvenu spoljnu i odbrambenu politiku, z6ajednicku policiju za borbu protiv kriminala, jedinstven pravosudni sistem, gradjansko i krivicno zakonodavstvo. Evropski sud vec je osporio nekoliko presuda italijanskih sudova. Evropski gradjanin se upravo radja i uskoro ce to postati mnogo vaznije od bilo kakve nacionalne odrednice.

Jacanje transnacionalnih struktura i procesa koji Evropu guraju napred u Istocnoj Evropi ima negativan, karikaturalan oblik. Jedino sto u Istocnoj Evropi danas dobro funkcionise jeste multinacionala kriminala i mafije - droga, oruzje, prostitucija. Centralni problem nove Evrope jeste upravo nacin, karakter i brzina tranzicije istocnoevropskih zemalja, kako ce se one prikljuciti evropskoj petnaestorici. Tu dolazi do zastoja i razmimoilazenja, ali se najcesce radi o razlici u tehnici pristupa. U Evropskoj uniji jaca svest da je tranzicija Istocne Evrope preduslov bezbednosti i prosperiteta citavog kontinenta. Ekonomija tu ide ispred politike koja cesto ne nalazi identitet i adekvatan izraz.

Sve cesce se govori o Rusiji kao zemlji bez koje je nemoguce zamisliti buducu Evropu. Da li u narednim decenijama vidite Rusiju kao clanicu Evropske unije?

- Da, ja Rusiju vidim kao buducu clanicu EU. To je veliki projekt i nece biti lako ostvariti ga. Ako problem gledate iz jednog specificnog geo-monetaristickog ugla, videcete da je citav globus zapravo izdeljen na tri osnovne celine - zonu dolara (obe Amerike), zonu jena (Japan i veliki deo Azije) i zonu eura (Evropa, Mediteran, Afrika). Eventualni ulazak Rusije u Evropsku uniju znatno bi ojacao evropski blok u odnosu na SAD i Japan.

Kako vidite ulogu nacionalne drzave s obzirom na integracione procese i institucije, s jedne strane, i pluralizam Evrope, s druge? Kakva je pozicija malih naroda?

- Mozda sam suvise utopisticki nastrojen, ali verujem da ce danasnja organizacija drzave i njene klasicne funkcije gubiti znacaj u onoj meri u kojoj drustvo postaje sve vise ekonomsko - preko multinacionalnih struktura, mobilnosti radne snage, tehnologije, uskladjivanja plata itd. Uvodjenje evromonete nametnulo je istovremeno uskladjivanje i harmonizaciju pravnog i socijalnog sistema zemalja clanica. Samim stvaranjem tog jednog, jedinstvenog trzista, morace da se uspostavi nova ravnoteza fakticki ce se redefinisati materijalni polozaj svih ljudi danas u Evropi. Impresivno je u kojoj meri ta nova Evropa ujedinjuje tako raznolike zemlje, razlicite privrede, religije, kulture - jednu Portugaliju i Svedsku, recimo, a da pri tom niko ne gubi svoj identitet. Danas italijanska preduzeca investiraju u Velsu zbog poreskih prednosti, investiraju u Austriji, Sloveniji, dok je u Italiji ogroman broj stranih investitora, pretezno nemackih. Gotovo sve stanove na jednom od najlepsih trgova Rima pokupovali su Amerikanci!

U kontekstu tog integrisuceg pritiska pojavljuje se kao opravdano pitanje pozicije i uloge nacionalne drzave, posebno malih naroda, jer veliki ce to i ostati. Jedan poznati francuski ekonomista je rekao da ce vlade evropskih drzava preuzeti ulogu automatskog pilota, ali ja mislim da ce se ravnoteza uspostavljati preko Evropskog parlamenta, koji ce, umesto da bude zbir predstavnika svih naroda, postati parlament evropskih regiona. Taj aspekt evropskog regionalizma je buducnost Evrope i nacin ocuvanja identiteta malih naroda.

Neke drzave stavljaju do znanja da svoje interese smatraju starijim od interesa celine. Da li je propusna moc nacionalne drzave u pravcu evropske integracije popunjena u ovom trenutku?

- Ja stalno govorim da su nove generacije, novi nacin komunikacija, nove tehnologije i masmediji, zajedno sa ekonomijom, prava revolucija, mozda veca od svih do sada u istoriji! Starim upravljacima i na Istoku i na Zapadu dani su odbrojani. Proslo je vreme drzavnika starog kova. Ti otpori, ta nespremnost da se ide dalje mogu da potraju, ali nece moci da prezive. Buducnost su novi ljudi kao Toni Bler - mlad, otvoren, sa uvazavanjem etickih i socijalnih aspekata razvoja, lisen ideoloskih predrasuda, okrenut buducnosti.

- Nacela i principi ravnopravnosti, demokratije, ljudskih prava i sloboda su jedno, ekonomski i politicki interesi cesto nesto drugo. Kako gledate na princip ravnopravnosti svih clanica EU s obzirom na cinjenicu da je, recimo, bruto proizvod Nemacke gotovo jednak zajednickom bruto proizvodu Francuske i Velike Britanije? Mislite li da ce jacati hegemone pretenzije nekih clanica?

- Evropa ide napred u konvoju, ali se pritom ne ravna prema najslabijem. Ako pogledate teskoce koje je Kol imao u Nemackoj jasno je da Nemci znaju da im jedinstveno trziste nece davati neku posebnu prednost. Nemacki poslovni krugovi su naklonjeniji evromoneti od nemackih politicara, ali ne u ime nekog nacionalnog kapitalizma, vec upravo iz vizure medjunarodnog kapitalizma. Domovina je tamo gde je kapital! Sada je izazov upucen i istocnim trzistima, ovde imam u vidu i Kinu i Indiju koje mogu postati produzetak evropskog kapitalizma. Zbog svega toga, uz ekonomsku evoluciju koja ide u tom pravcu, moraju se adekvatno postaviti institucije i mehanizmi koji ce garantovati jednakost i ravnopravnost u donosenju odluka u EU, ali nece biti kocnica daljoj integraciji. Izraz tog problema jeste nacin odlucivanja u EU, a Amsterdamski sporazum je krupan korak napred u usavrsavanju zajednickog odlucivanja i glasanja.

- Kakva je buducnost transatlantskih odnosa? Mislite li da SAD odgovora cvrsca integracija Evrope?

- Najvaznije u odnosima SAD - Zapadna Evropa jeste duboka i nepovratna isprepletanost i zajednistvo ekonomskih, politickih i bezbenosnih interesa. Medjutim, tu se otvaraju i brojni problemi - nadmetanje preduzeca u kojem Evropa na razne nacine, cesto protekcionisticki, stiti vlastito trziste. S druge strane, Amerika se sve vise okrece Pacifiku, u trecem milenijumu za SAD ce Daleki istok i Azija mozda biti jednako vazni kao danas Evropa. Amerika je beskrajno razudjena i viseslojna zemlja, americki gradjani iz “partije poreskih obveznika" postaju prilicno zamoreni ulogom Amerike koja ora uvek da bude prva i to bas na svakom mestu.

- Kao predsednik institucije koja se bavi, pre svega, razvojem odnosa Evropa- Mediteran, kako ocenjujete mesto i ulogu Mediterana u ovoj novoj Evropi koja se stvara?

- Analize stanja na Mediteranu, pa i one koje sam nedavno cuo u Miloceru, podsetile su me na jedan dobar roman koji je dobio Gonkurovu nagradu: U prelepoj vili kraj Pariza, 1789. zaseda visoko plemstvo, burzuji, knjizevnici, svet od ugleda, raspravljajuci kako da stabilizuju i ojacaju monarhiju, kojim bracnim vezama da je osveze. Utom stize glasnik sa vescu da su u nici, 14. jula, revolucionari zauzeli Bastilju. Imam utisak da se ovde, kao uostalom i u Italiji, ne oseca bas smisao za najaktuelnije realnosti. Niko, recimo, nije govorio o tragediji u Albaniji, niko nije govorio o Alziru ili o uspostavljanju mira u Bosni, Libanu, Palestini. Umesto toga svi su se bavili time kako srediti stvari u Vasingtonu.

Mesto Mediterana, pa i Balkana, u evropskim integracijama potpuno je marginalizovano. Evropa se okrenula ka Severu, Zapadu, sada i Istoku, ali Jug, a to je Mediteran, tretira kao najdublju periferiju. Osovina Nemacka-Francuska koja u Evropi ima hegemonu poziciju, takodje zapostavlja Mediteran. Utoliko je veca odgovornost vodecih zemalja Mediterana, clanica EU - Francuske, Spanije, Italije i Grcke da Sredozemlje, a s njim i Balkan, kao delovi “produzene" Evrope i njene istorije, dodju u poziciju da mogu da prate evropske integracije. Inicijative EU u pravcu ovih podrucja pokrenute u poslednje vreme (Barcelonski proces i “regionalni pristup" EU Balkanu) su dobrodosle, ali ne menjaju bitno prethodnu tvrdnju. Mediteranski prostor predstavlja i dalje zonu koja moze da ugrozi ravnotezu u Evropi, zonu punu protivrecnosti i potencijalnih konflikata kojoj, izmedju ostalog, prete i pokreti verskog radikalizma. Obrazac Jugoslavije se moze ponoviti. Ovo podrucje ima oko 400 miliona stanovnika i ja se zalazem za osnivanje neke vrste “evro- mediteranske" partije, bez obzira na sve ideoloske, nacionalne, religijske i kulturne razlike. Potrebna je, zapravo, neka vrsta njovog Marsalovog plana za Mediteran kako bi se amortizovale rastuce nejednakosti, socijalne tenzije itd.

Turska je takodje mediteranska zemlja sa specificnim polozajem. Mislite li da je njen evropski habitus, njeno svetovno, Ataturkovo nasledje, dovoljno cvrsta brana talasu islamskog fundamentalizma koji zapljuskuje gotovo sve arapske zemlje?

- Turska je jedna od najvecih protivrecnosti Mediterana. Jos pre Grcke, preko NATO, postala je sastavni deo Zapadne alijanse. Imala je i ima privilegovan polozaj koji joj daju SAD, a istovremeno sve vreme tinjaju kiparski, kurski, pa i jermsneki problem. Mislim da se moze govoriti o stagnaciji, odnosno zaustavljanju procesa demokratizacije i laicizacije u Turskoj. Postoji duboko potcenjivanje islamskog faktora, sto je velika opasnost.

Politika zemalja clanica EU u odnosu na Balkan, posebno u odnosu na pretnodnu Jugoslaviju nije uvek bila jedinstvena. Kakva je pozicija Italije u tome?

- O raspadu Jugoslavije sam dosta pisao i rekao da je on mogao biti sasvim drugaciji da su evropske zemlje imale zajednicku spoljnu politiku. Sudbina Jugoslavije bila bi i drugacija i bolja. Neke evropske zemlje shvatile su Jugoslaviju kao popriste sukoba trgovinsko-ekonomskih interesa. Italija u tom periodu prakticno nije ni postojala u smislu neke svoje spoljnopoliticke pozicije, jer je bila zaokupljena sopstvenom unutrasnjom politickom krizom koja je trajala pune cetiri godine, a vremenski se podudarala sa raspadom Jugoslavije. Ako se Nemackoj moze pripisati odgovornost sto je bila i previse aktivna i angazovana u jugoslovenskoj krizi, Italija je odgovorna utoliko sto uopste nije bila angazovanavana, nije uradila nista.

Pristup Italije ovom prostoru oduvek je bio poseban i mislim da je operacija STET izraz i dokaz tih specificnih odnosa i poverenja u demokratsku evoluciju ove zemlje koju danas cela Evropa smatra zonom rizika. Interes i zelja Italije jeste da ucini sve kako bi se ovo podrucje ekonomski i demokratski razvijalo, kako bi se otvorio put za postepenu integraciju sa Evropom. Ne mogu da zamislim da u Evropu mogu da udju, recimo, Bugarska, Rumunija, Madjarska, Poljska, cak i Rusija, samo ovaj prostor ostaje u nekoj vrsti geta ne uspevajuci da nadje svoje mesto u novoj zajednici naroda Evrope. Zemlje koje zele u Evropu moraju zaista da se demokratizuju, ne samo na papiru i kroz propagandu. Recimo, kakvi su to upste izbori na kojima je potrebna kontrola OEBS-a? To je nadzirana demokratija. Da li su nekad nadzirani izbori u nekoj od zemalja Evropske unije?

Italijanski diplomati i strucnjaci ukazali su na statut italijanske provincije Alto Adidje (Juzni Tirol) kao na jedan od mogucih modela za resenje kosovskog problema. Pokazalo se da takvo resenje dobro funkcionise, a verujte, veca je razlika izmedju Nemaca i Italijana u Juznom Tirolu nego izmedju Srba i Albanaca na Kosovu.