Portret: Vaclav Klaus, predsednik ceske vlade u ostavci

Zamisao o politicaru koji nema u dzepu dovoljno novca da plati nekome rucak spada u oblast ili naivnosti ili rdjavo prikrivene zavisti. Sam Vaclav Havel koji se ovoga puta nije zalozio za Klausa, pozurio je da istakne da ovde nije rec o novcu, nego o tome da je dosadasnja vlada iscrpla sopstvene mogucnosti

Aleksandar Ilic

Predsednik ceske vlade u ostavci - o kojoj ce tek na kraju naseg portreta biti reci - rodjen je u Pragu 1941. godine, u lepoj cetvrti u centru, koja se zove Vinohradi. U mladosti se s uspehom bavio sportom, igrao je kosarku u 1. ligi. Posle zavrsene gimnazije, studirao je spoljnu trgovinu na Visokoj ekonomskoj skolu. Vec tada se Klaus sreo sa svojim buducim prijateljima - ekonomistima, od kojih ce mnogi postati ministri u vladama Cehoslovacke Republike, a od 1993. godine i Ceske Republike. Na studijama je upoznao i svoju buducu zenu Liviju, koja je danas izvrsni sekretar Ceskog ekonomskog drustva. Klaus ima dva sina, jedan je doktorant na fakultetu Prirodnih nauka Karlovog univerziteta, a drugi studira Visoku ekonomsku skolu. Odnedavno je Klaus i deda - stariji sin dobio je sina Vojteha.

U toku studija Vaclav Klaus se pripremao za rad u spoljnoj trgovini ali je posle odbrane diplomskog rada izabrao da se bavi naukom. Radio je u Ekonomskom institutu Cehoslovacke akademije nauka, u odeljenju za proucavanje savremenog kapitalizma i nemarksistickih teorija. U intervjuu za casopis "Tekstovi" je o tome rekao: "Bio sam paradoksalno placen za to da proucavam savremenu svetsku ekonomiju, i jasno je da je cela ta oblast za mladog diplomca bila pravo otkrovenje kojem sam se u potpunosti predao. Dospeo sam u apsolutno drugaciji svet ideja i koketovanje s nasim oficijelnim misljenjem vise nije dolazilo u obzir".

Ekonomski institut u kojem je Vaclav Klaus radio postao je srediste reformisticke misli u sezdesetim godinama, koja je dozivela svoj uspon u vreme "praskog proleca" 1968. godine. Tada mladi Vaclav Klaus bio je poznat po tome sto je jos u to vreme kritikovao shvatanja poznatog reformatora Ote Sika sa desnog stanovista. Godine 1966. Klaus je boravio u Italiji, a 1969. godine u Sjedinjenim Drzavama.

Godine 1968. Klaus je osnovao Klub mladih ekonomista i postao njegov predsednik. Pravilno je pisao uvodnike za tada najuglednije listove, kao sto su "Knjizevne novine", "Sutrasnjica", ili za casopis "Lice", koji je tada vodio mladi Vaclav Havel.

Godine 1970. Klaus je zbog svojih shvatanja bio otpusten iz Ekonomskog instituta i poslat na "na rad u praksu". U poznatom partijskom zargonu, bilo je receno da je "predstavljalo grubu gresku sto je upucen na naucni rad, a da pre toga nije upoznao praksu". Ovo "upoznavanje" trajalo je skoro sedamnaest godina, koje je Klaus proveo na raznim funkcijama u Drzavnoj banci Cehoslovacke. Pocetkom osamdesetih godina, Klaus je iskoristio funkciju naucnog sekretara Cehoslovackog naucno-tehnickog drustva da organizuje redovne ekonomske seminare koji su trajali sest godina, od 1980. do 1985, na kojima je okupio kasniji cvet ceske ekonomske i reformatorske misli. Rad ovog seminara dokumentuje 12 objavljenih zbornika radova. Dve poslednje godine pre pada Berlinskog zida Klaus je proveo u Prognostickom institutu Cehoslovacke akademije nauka, u kojem ce formulisati kasnija polazista za politicku i ekonomsku tranziciju, odnosno prelazak iz drustva realnog socijalizma u slobodno drustvo, zasnovano na visestranackom sistemu u trzisnoj ekonomiji.

Razumljivo je da se Vaclav Klaus angazovao u dogadjajima iz 1989. godine, i to ne samo kao ekonomista, nego i kao politicar. Bio je uz Vaclava Havela jedna od vodecih licnosti Gradjanskog foruma, kasnije i izabrani predsednik ovog politickog udruzenja koje ce izvrsiti smenu vlasti. I u Gradjanskom forumu i u politickom zivotu tadasnje Cehoslovacke, Klaus ce morati da se suprotstavi zagovornicima kozmetickih promena. Bila je to borba gotovo za svaku recenicu u politickim dokumentima nove vlade, u kojoj je bio ministar finansija. Izjasnio se za prelazak od centralno planirane i birokratski rukovodjene ekonomije ka trzistu, a protiv zagovornika "treceg puta" istakao je ideju radikalne i brze transformacije u pravcu trzisne ekonomije. Sustina njegovog ekonomskog programa bila je u potpunom odstranjivanju institucije centralnog planiranja, ukidanja kontrole cena i plata, kursa deviza i spoljne trgovine kao i radikalna promena vlasnickih prava, putem privatizacije - i to kako denacionalizacije (povratka nacionalizovane imovine, sto je ojacalo srednju klasu), tako i transformacije drzavnih preduzeca u privatna ili prodajom ili kuponskom privatizacijom (besplatna podela vaucera).

Vec u septembru 1990. Cehoslovacka posle 36 godina ponovo postaje clan Medjunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Ekonomske reforme Vaclava Klausa pocele su veoma brzo da pokazuju dobre rezultate. Posle privatizacije, Klaus je izvrsio poresku reformu i uskladio poreski sitem sa razvijenim zapadnm zemljama. Posle privatizacije, Klaus je izvrsio poresku reformu i uskladio poreski sistem sa razvijenim zapadnim zemljama. Mera inflacije se posle kolebanja izazvanog liberalizacijom cena ubrzo ustalila na najnizoj ravni od svih zemalja bivseg socijalizma. Pojacan je realni kurs krune, odrzan je izbalansiran drzavni budzet. "Nevidljiva ruka trzista" ubrzo je izmenila izgled Praga i Cehoslovacke, od 1993. Ceske Republike. Umesto nekadasnjeg sivila i oskudice roba, Prag i drugi ceski gradovi poceli su da lice na susednu Austriju ili Nemacku.

Uspehe Klausovih reformi pogodile su i neke nepovoljne spoljasnje okolnosti. Konflikt u Persijskom zalivu, raspad SEV-a i Sovjetskog Saveza i gubitak tradicionalnih trzista u bivsoj Istocnoj Evropi, ujedinjenje Nemacke, rat u bivsoj Jugoslaviji, i najzad, podela same Cehoslovacke (za mirni razlaz Klaus je i te kako zasluzan), sve su to bili udarci koje realsocijalisticka ekonomija jedva da bi mogla podneti. Klaus je pokazao da niposto zasticena, nego svetskoj konkurenciji izlozena ekonomija moze da podnese pomenute spoljasnje udarce. Klausov model privredne reforme postao je najcenjeniji put od realnog socijalizma do slobodnog drustva i doneo je Klausu niz prestiznih nagrada u celom svetu. U toku pet godina, transformacija je otisla tako daleko da je Ceska Republika primljena u OECD, to jest organizaciju ekonomski najuspesnijih zemalja sveta. Rezultat Klausove strategije jeste i cinjenica da Ceska Republika ima stabilnu standardnu politicku demokratiju i na trzisnim odnosima zasnovanu ekonomiju s velikim potencijalom.

Teskoce u Ceskoj Republici posledica su i daljeg trajanja raznih mamutskih preduzeca stvaranih ili u proslosti ili u realnom socijalizmu. Iako zakleti liberali, iz politickih, socijalnih i humanih razloga Klausova vlada je ipak subvencionisala ovakva preduzeca, dajuci im sansu da se restrukturalizuju i snadju na trzistu. Time je placana mala stopa nezaposlenosti u Ceskoj Republici (oko 4%) sto je odista rekord i u poredjenju sa zapadnim susedima, ukljucujuci Nemacku. I u toj sferi bice potrebne bolne promene. S razlogom se govori o sporosti sudstva i delimicnoj neefikasnosti policije u sferi ekonomskih problema: neplacanja, "tunelisanja" banaka (izvlacenja novca iz banaka na osnovu neutemeljenih kredita) i drugih privrednih prestupa. Afere ove vrste, iako ne pogadjaju neposredno gradjane, i te kako su uticale na neraspolozenje gradjana u odnosu na vladu i samog Vaclava Klausa. Iz nase, jugoslovenske perspektive, prednosti Klausovih reformi izgledaju neuporedivo znacajnije u odnosu na nedostatke, utoliko pre sto se i vlada i ministri odista trude da predlazu razlicita resenja, uvek detaljno raspravljana u javnosti, u raznim oblastima, od bankarskog sistema do saobracaja, skolstva i zdravstva. Nasem posmatracu bi se svakako ucinilo da su kritike i nezadovoljstva gradjana Ceske Republike gotovo vrsta luksuza. Autenticna, standardna politicka demokratija, relativno stabilan ekonomski sistem, drzava koja funkconise, redovna primanja svih prinadleznosti, za nasa iskustva i relativno jevtin zivot, otvorenost prema svetu (ceski pasos danas lici na nas nekadsnji jugoslovenski), sve su to prednosti koje nas gradjanin u Ceskoj Republici uocava na prvi pogled, a nemala zasluga za takvu sliku i stvarnost pripada upravo Vaclavu Klausu i njegovoj stranci i vladi.

Zasto je Vaclav Klaus podneo ostavku? Realne teskoce u ekonomiji i drugim oblastima drustva spadaju u standardne probleme s kojima se suocavaju i ostale zapadnoevropske zemlje. Razni privredni prestupi i finansijski skandali svakako zasluzuju osudu i brza reagovanja sudskih i policijskih organa, ali i to spada u prtljag kapitalizma (americki bankari zaprepastili su kriticki gnevne ceske novinare izjavama u stilu - "Tunelisanje bankara? pa to se kod nas stalno dogadja!")

Klaus vlada vec dugo i zamerio se mnogima i u svojoj zemlji i u inostranstvu. U zemlji, vece probleme ima sa clanovima vladajuce koalicije, strankama Hiriscansko-demokratske unije Jozefa Luksa i Gradjansko-demokratske alijanse Mihaela Zantovskog (posebno su Luksove ambicije velike a Katolicka crkva ljuti se na Klausa zato sto joj nije vratio imovinu u ocekivanom obimu) nego sa opozicijom olicenom u socijaldemokratama Milosa Zemana. Poznati su i sporovi izmedju dva Vaclava - Havela i Klausa. Iako su povremeno dobro saradjivali, cesto je bilo veoma tesko uskladiti dve snazne licnosti u strukturi vlasti, u kojoj su Havelove kompetencije veoma ogranicene, a Klaus do tih ogranicenja i te kako drzi (za razliku od Havela koji bi svakako voleo da ima vise uticaja). Klausov samostalan stav u svetskoj politici (uzgred da pomenemo da je u gotovo svakoj prilici podrzavao Jugoslaviju, poslednji put na sastanku u Lisabonu u decembru prosle godine kada je zahtevao da SRJ konacno bude prisutna tamo gde se o njoj i evropskim problemima rasprljavlja), njegov umereni evroskepticizam (u cemu je bio veoma blizak Margaret Tacer, koja je njegov licni prijatelj) bili su elementi koji su u evrobirokratiji izazvali nemala podozrenja. U vreme pisanja cesko-nemacke deklaracije uspeo je da naljuti i niz nemackih politicara.

Covek koji je vladao dugo i zamerio se mnogima docekao je da se njegovi protivnici, inspirisani i domacim i spoljnopolitickim kontroverzama, najzad ujedine i povuku protiv njega odlucujuci potez - doduse, u njegovom odsustvu. Iz Sarajeva u kome je boravio u okviru pokretanja Srednjoevropske inicijative Klaus je doleteo u Prag da bi se suocio s optuzbama ne samo opozicije, nego pre svega njegovih saradnika u stranci i u vladinoj koaliciji.

Do svoje pedesete godine jedan od najobrazovanijih Ceha ziveo je u skromnom stanu sa suprugom i dvojicom sinova, u Proseku, daleko od centra, u naselju kao sto je, recimo, kod nas Vidikovac. To je za potpisnika ovih redova pravi skandal, pojacan cinjenicom da vecina Ceha u gradovima zivi u porodicnim vilama (to je uobicajeni standard gradskog stanovnistva). Tek prosle godine je Vaclav Klaus kupio veliki stan u jednom od prigradskih naselja, nimalo luksuzan, a stari stan na Proseku ostavio je svom starijem sinu koji je u tom stanu zasnovao porodicu. Na Zapadu postoje odredjeni standardi za ljude Klausovog formata, na koje se valja privici i u zemljama bivseg realnog socijalizma. Zamisao o politicaru koji nema u dzepu dovoljno novca da plati nekome rucak spada u oblast ili naivnosti ili rdjavo prikrivene zavisti. Ne vidimo nista rdjavo u tome sto se Vaclav Klaus "obogatio".

Novac i politika, odnosno finansiranje politickih stranaka, to je tema mnogih nedovrsenih rasprava u svetu. U samoj Ceskoj Republici afera s finansiranjem stranaka pratile su ne samo Klausovu Gradjansko-demokratsku stranku, nego doslovno i sve ostale, i u koaliciji i u opoziciji. Sam Vaclav Havel koji se ovoga puta nije zalozio za Klausa, pozurio je da istakne da ovde nije rec o novcu, nego o tome da je dosadasnja vlada iscrpla sopstvene mogucnosti. Da li je tako pokazace buducnost, kao i novoformirana vlada, koja ne mora biti bolja od prethodne.

Odgovor na pitanje o politickoj buducnosti Ceske Republike bice formulisan na vanrednom kongresu Klausove stranke. Ako Klaus dobije podrsku vecine i "ocisti" stranku od "nelojalnih" rukovodilaca (Zjelenec, Pilip, inace popularni Jan Ruml i drugi) mogu se sledece godine ocekivati vanredni izbori na kojima bi se sukobili Zemanovi socijaldemokrati sa Gradjansko-demokratskom strankom (ova ce svakako istupiti bez Luksovih Hriscanskih demokrata). Tada bi Ceskoj Republici bila vracena politicka stabilnost, bilo da vlast ponovo osvoji Klaus, ili Zemanova socijaldemokratija. Kakve ce biti ekonomske posledice pomenutih mogucih promena na vlasti pokazace vreme, kao sto ce vreme pokazati kakvi su bili stvarni razlozi za ovaj ocekivani, ali previse dobro organizovan udarac protiv Klausa, za koji su finansijske mahinacije u finansiranju stranaka samo povod i ne mnogo ubedljiv izgovor.