Doboj pod srpskom upravom

Na rusevini igraju se deca, a tamno zeleni kauc pun vode i blata kao i njegov prekrivac iste boje govore o vec davnim tragovima zivota i udobnosti

Dragan Banjac

Panorama Doboja

Za dobre poznavaoce Doboj je uvek bio grad suprotnosti, mesto preseka Istoka i Zapada, ali nije, kao nekad Banjaluka Zagrebu i, recimo, Tuzla Beogradu, pripadao nikome. Pa ni Sarajevu. Ili je tacno, mozda, da je bio svaciji pomalo. Tragovi rata "na svakom koraku", pogotovo za nekog koga ovih dana prvi put pohodi, nisu vidljivi. Da se to nadje treba, istina, samo desetak minuta hoda prema autobuskoj stanici, preci preko poprilicno zapustenog i nesto ostecenog mosta i pogledati stanicu nekad drugog po velicini zeleznickog cvora u bivsoj Jugoslaviji.

Milenko Filipovic, direktor Osnovne skole "Vuk Karadzic", kaze da cesto dodje u Beograd i Sabac, odakle mu je supruga, ali se vajka da mu je Tuzla sad nesto dalje nego pre rata i zali sto ne moze kao nekad tamo po jeftine namirnice "koje su stizale iz Beograda, Sapca, Uzica...". Njegova se skola do rata zvala "Narodni heroji", a i druge dve su pokrstene. Bivsa "Josip Jovanovic" sada je "Sveti Sava", a Osnovna skola "Sutjeska" dobila je ime po Dositeju Obradovicu. Filipovic je, veli, clan Srpske demokratske stranke, a "dres" nije menjao, za sta jos, kako rece, "nema razloga". Za rata je cesto nakratko napustao Doboj i svaki put "se brinuo sta cu zateci kad se vratim". Cudi ga sto mu poznanici u Srbiji u poslednje vreme mahom traze puske, pistolje, pre svega, nude novac... "Na koga cete pucati, obicno ih pitam, a i ne znaju da je nama oruzje toliko omrzlo. I sam se pitam sta cu sa onim silnim oruzjem koje imam u kuci ukoliko ovi stranci ne zadju po kucama i ne pokupe tu gvozdjuriju".

Ko ovde dodje, a ne popne se na Kulu, koju Dobojlije pretezno zovu Tvrdjava, ne racuna se da je posetio grad. Na uzvisenju u Gornjoj varosi deluje prilicno impresivno, narocito s vrha, odakle se kao na dlanu vidi ceo grad. Steta sto je zapustena i sto je, mozda mala za one koji penjuci se ocekuju nesto mnogo vece. I ne lici na Kalemegdan, kako rece Filipovic. Na vrhu, pored jarbola na kome se vijori zastava dela Bosne od jednih zvan "Srpski entitet", a od drugih, bogami, "Republika Srpska". Za neverovati, na vrhu je, vezbe oblikovanja radio mladic s vojvodjanskim akcentom koji rece da je biciklom u kraj odakle su mu preci stigao cak iz Vukovara. Mladji par, ocito srednjoskolci, malo podalje je zaduvanio (vidi se, poznata marka koju pamtimo sa velikih auto-trka), a maglovit dan malo je kvario vidik.

Ispod Tvrdjave cuju se gladila za nozeve, a domacini su vec poprilicno odmakli u poslu oko klanja svinja. Preko puta ulaza, na kuci cija je fasada nagrdjena plakatima, politicara iz vlasti i onih oko nje, ispod pise "Srbija". Levo krst i cetiri slova "S", koja kao da su naopacke ispisana. Ispod je prilicno vidljivo "Sasa + Sanja", a na duzoj strani kuce "Bog cuva Srbe". Sve crvenom bojom. Pa, opet, krst i cetiri "S", ali zelenom. Na starijoj do nje, uz neizbezan krst i slova neko je napisao "Beograd", imitirajuci slova sa Robnih kuca. Silazeci ka gradu iznenadjuje natpis pored brojeva kuca - Ulica R. Beslagica, po Refiku Beslagicu, jednom od pet dobojskih narodnih heroja, rodjenom 21. decembra 1919. godine. Interesantno, neke su kuce srusene, a one do njih potpuno ocuvane. Na rusevini igraju se deca, a tamno zeleni kauc pun vode i blata kao i njegov prekrivac iste boje govore o vec davnim tragovima zivota i udobnosti.

Pogled zaustavlja tabla na broju 29. Ispod zvezde petokrake uklesan je tekst: "Na temeljima ove zgrade stajala je kuca u kojoj je 25. marta 1941. godine Cvijetin Mijatovic Majo, clan Oblasnog komiteta Komunisticke partije Jugoslavije za Tuzlu formirao partijsku celiju u Doboju". Postavljeno marta 1952. godine, u potpisu "gradjani Doboja". "Pomrsices slova", dobacuje zena srednjih godina sa maramom po bosanski. Grabi uzbrdo, a kako nije dobila nikakav odgovor, okrenu se, jos jednom nesto promrsi, i nastavi put Tvrdjave i Gornje varosi. Na dnu ulice iznenadjenje. Ispod broja 1 jos je stari naziv, ali iznad na pet puta vecoj tabli sada stoji - Pop Ljubina.

"Ukrasavanje" fasada

I Doboj, poput svih srpskih gradova koji zive u bedi, ima svoj buvljak. U cosku je cevabdzinici "Kod Pere", vlasnistvo Pere Tutnjevica, ali je firma ispisana pogresno - "cevapdzinica". Na pijaci svega. Roba je iz Japana, Amerike... ili mozda nije, vec iz Turske ili susedne nam Bugarske stigla, mozda, preko Novog Pazara ili, ko zna, Subotice. A mozda i iz Tuzi u Crnoj Gori. Na "ladi" s cirilicnim slovima na tablici MD 17-51 brka je izlozio vodoinstalacioni materijal i pokoju sitnicu. Tu su, kao obicno, dzins i ostala neizbezna pijacna roba, i dileri koji na pitanje - posto Kol (marka) - odgovaraju: "Cetiri-tri, u gotovu!". Malo dalje, iza Doma zdravlja i apoteke, na butiku citam "seknd hend", a mala trafika naslonjena na nesto vecu s vocem ukrasena je ogromnom slikom Radovana Karadzica. Kiosk (STR "Rad") je vlasnistvo Zore Miljanovic i prodavacica se uzasno naljutila na pitanje zasto je "obesila doktora".

Milka Costic, kustos Gradskog muzeja (u ratu stigla iz Tuzle, gde je radila isti posao) kulturno-istorijsko nasledje grada i okoline svrstala u tri spomenicke celine. Prvu, iz rimskog perioda, sa vojnickim utvrdjenjem Kastrum i naseljem u cijoj blizini je nalaziste Crkvina, gde se mogu pratiti svi kulturni dogadjaji ovog kraja od praistorije do srednjeg veka. "I Tvrdjava sa dobojskom varosi, kao karakteristika srednjovekovnih gradova, veoma je znacajna, ali sve je jos nedovoljno istrazeno. Posle Karlovackog mira Tvrdjava gubi znacaj, a Artur Evans belezi da je 'vrlo mala i sa veoma malom posadom'. Dolaskom Austrije njen znacaj je vise turistickog karaktera, kada je strogom zabranom zaustavljeno odnosenje kamenja. Treci spomenicki kompleks obuhvata crkvu i kosturnicu posvecenu zrtvama dobojskog logora iz Prvog svetskog rata".

U Doboju kazu da komunisti nisu za svog zemana pazili crkvu, pa ni kosturnicu (posle neuspeha Pocoreka na frontu u Srbiji ovde je dovedeno oko 50.000 logorasa, a stradao je svaki deseti) kojoj su skinuli krst i stavili statuu logorasa. "Novi" su vratili krst na kosturnicu i ceo kompleks sa crkvom, dimenzija 16,90x16,90 metara izgradjene 1935, deluje zaista impresivno.

Ono sto ne znaju Dobojlije i pridosli stanovnici (muzej ne poseduje nijedan primerak knjige Doboj - drustveno- privredna karta komune stampane pre dvadesetak godina, a nesto slicno izdala je 1995. godine i SDS) moze se pronaci u Gradskoj biblioteci u kuci blizu muzeja i uz glavnu zgradu Srpske demokratske stranke. Ovde su ljudi za razliku od, recimo, obliznjih Dervencana veoma ljubazni, ali bojazljivi, u cemu ima i preterivanja. Osnovci vas, ako trazite direktora, uredno pretresu i legitimisu na ulazu, zapisujuci sve u svesku, a dezurni djak dok vas vodi "gore" prica kako je bilo "diverzija" i da se to mora. Isto se ponovilo i u Biblioteci gde su se nakon identifikacije desetak puta izvinjavali zbog "propisa i strogoce".

Najstariji spomenici pismenosti u kraju ocuvani su na steccima i rukopisnim knjigama. Pismo je cirilica. Prvi je zapis "dijaka knjezu Hrvatina" na kamenom spomeniku iz sela Osredak iznad sastava Ukrine i potice iz 14. veka. Zatim, zapis na kamenom spomeniku iz sela Misinci koji je urezan "za cara Sulimana" (Sulejman Velicanstveni 1520-1566) slovima cirilice koja se u literaturi zove i "bosancica". Pri kraju 16. ili pocetkom 17. veka prepisana je "lijepim rukopisom jedina ocuvana knjiga iz jednog manjeg prepisivackog centra u susjednom manastiru Ozrenu", gde je bila i prva skola na ovom podrucju.

U periodu Drugog svetskog rata dao je znacajan doprinos NOB, u bogatoj monografiji pomno su zabelezene sve Titove posete kraju, a u borbi protiv fasizma narocito su se istakli Refik Beslagic, Ismet Kapetanovic, Josip Jovanovic, Milos Kupres i Simo Lukic - pet ovdasnjih narodnih heroja.

Nova iznad stare table

Najnovijim preuzimanjem grada od (iskljucivo) srpske vlasti neki zovu oslobadjanjem, neki, opet, zauzimanjem Doboja. Prema podacima iz 1975. godine, opstina je brojala 94.047 stanovnika (697 kvadratnih kilometara, 70 naseljenih mesta i 21.337 domacinstava), zaposlenih je bilo 15.207 (u privredi 12.035), lekara 101, postelja u bolnicama 954, 18 osnovnih skola sa 15.998 ucenika i 607 nastavnika. U brosurici SDS (1995) opstina je nesto veca (721 kvadratni kilometar) i sada se zove "srpska". Broj stanovnika se smanjio na 64 hiljade, od cega u gradu zivi 28 hiljada, a manji je i broj domacinstava (16 hiljada). Ostala su tri trga i 60 gradskih ulica ukupne duzine 34,6 kilometara. Takodje i nadmorska visina (146 m), prosecna kolicina padavina (900-1.000 mm) i srednja godisnja temperatura od 10,5 stepeni, ukoliko sada, zbog politike nije i veca.

Trenutno radi "Trudbenik" (poznati kompresori) sa 1.100 zaposlenih koji proizvodnju nije prekidao ni tokom rata, dva pogona "Energoinvesta" sa oko 1.000 zaposlenih, "Enterijer" (500), "Razvitak" (450), "Dobojputevi" (400), "Bosanka" (voce i preradjevine - 1.000), PTT, sa dvadeset telefonskih centrala, 15.050 pretplanika... Ipak, jedini hotel ("Bosna") pored cijih ulaznih vrata jos ponosno stoji tabla da se radi o objektu "B" kategorije - nema telefona u sobama. Valja sici do recepcije i, ako imate srece da red nije dug, sacekati, pa uvuci glavu u neudobnu kabinu od pleksiglasa. Grad koji je nekad imao, u ovdasnjoj OOUR (pri ZTO Sarajevo) 38 putnickih, 1.709 teretnih i 16 sluzbenih kola i 1.548 radnika na zeleznici (po nekim izvorimai 3.000), sada ima samo 14 elektricnih lokomotiva, 41 dizel lokomotivu, 1.102 teretna kola, 11 kola "za prevoz putnika" i jedva 300 zaposlenih. Ispred lepe upravne zgrade ZTP na 65. godisnjicu generalnog strajka zeleznickih radnika Jugoslavije (1985), postavljena je stara lokomotiva koja podseca da je kroz grad "Cira" isao od 12. februara 1879. do 31. marta 1968. godine. Umalo stotinu godina, a stigla je 54 godine posle Stefensonove konstrukcije, sto jedan stari zeleznicar istice s ponosom, jer mu se "ne cini sa zakasnjenjem".

U opstinskoj skupstini koja broji 75 odbornika vecinu su i dalje zadrzali predstavnici SDS, koji sa radikalima imaju ubedljivu vecinu, sto su kod naroda potvrdili jos jednom i na poslednjim opstinskim izborima. Na upravo provedenim izborima za novu Narodnu skupstinu SDS je opet dobio najvise glasova. Gradjani su jos i te kako pod nacionalnim nabojem, a malo ko ovde Bosnjake zove Muslimanima. Oni su i dalje "Turci" i malo je onih koji su za povratak bivsih sugradjana i sunarodnika (u SFRJ). Dobojlija D. L. ne misli tako, ali ne usudjuje se to javno kazati. Ratni strah nasledio je mirnodopski, a retki stanovnici nesrpske nacionalnosti na sve su i dalje nemi. Tu i tamo desila se pokoja ratna ljubav, mimo pravila, poput Srbina i Bosnjakinje koji bi, ipak, da se isele na Zapad. "Muja" nigde (prema popisu 1991. godine od 102.546 stanovnika 13 odsto su Hrvati - 13.283, Srbi 39 odsto - 40.020, Muslimani 40,2 odsto - 41.268, uz 5,5 odsto Jugoslovena kojih sa "ostalima" ima 7.975), a prvi covek grada kaze da je pesma "davno ispevana i davno zaboravljena".

"Mi se borimo za RS, drugi se bore za vlast. Mi okupljamo i mirimo, drugi dele i zavadjaju. Da ima boljih nama bi bilo lakse. Tvrdi Srbi, nego sta. Tvrdi Srbi - tvrda vera", cita sa plakata (na kome je Aleksa Buha) dvadesetogodisnjak "bez posla, zemlje i buducnosti" i naglas moli Buhu da "ubogi narod" ostavi na miru i vise se ne "bori" za njega. Plakat se udobno smestio na velika staklena vrata zgrade koja iznad ulaza, pored natpisa agencije "Sunce", za pruzanje pravnih usluga, ima istaknute i firme za dvanaest advokata. Ima, vele, ovde dosljaka "s brda" koji bacaju kese sa balkona i ne snalaze se u gradskom zivotu. Pa i onih koji, kad izadju, ne umeju da se vrate jer su im svi ulazi - isti. I nova pesma je iskovana: "Oj, Alija, volim te k'o brata, sto me rijesi ozrenskoga blata".

Na autobuskoj stanici nema stare latinicne reklame, vec povrh zgrade na konzolama nova, s mirosavljevim pismom. Tu je i zastava izandjala i malo prljava. Preko mosta tutnje kamioncine sa cetiri svima dobro znana slova - Sfor. Dotrajala zuta ograda sa popucalim varovima i ponekom supljinom govore o ratu i napustenosti. Ispod dela koji nadvisuje obalu prema "staciji" u kukuruzistu mekece jare. Nekad skoro najprometnija stanica i dalje, svojim avetinjskim izgledom, ceka popravku, krecenje i vozove. Zasad, dosta sporo i zaustavljajuci se "kod svakog grma" ide samo jedan za Banjaluku, grad za koji odavde iz Doboja jos nema direktne autobuske veze.

Pored puta koji vodi ka Derventi na rusevinama parole. Na velikoj, nekad lepoj, kuci koja sada izgleda poput mnogih pored kojih su prosli "oslobodioci" krupno je ispisano "Mi drzimo rec". U potpisu - Stranka srpskog jedinstva. Sve se vidi, sve je jasno. Kao da je odgovor i na najteza pitanja dao malo nacefleisani Dobojlija, govoreci besciljno lutajuci gradom, kao za sebe "udri Milju po fitilju". Njegove reci, iako potmule, odzvanjaju. I opominju.