Od malih zelenih do genetskog inzenjeringa

Autoritarni, despotski rezimi dobro vladaju osnovnim pravilima za upravljanje gomilom i njenog potcinjavanja svojoj volji: prvo je pravilo zavodljive retorike, drugo - manipulacija strahom. Domaci politicki velemajstori manipulacije godinama plase narod i pripustaju na scenu ksenofobe, rasiste, soviniste da bi ga zatim spasavali od ovog zla

Zorica Banjac

Malo-pomalo - i evo nas opet u periodu izborne cutnje: za dva dana gradjani Srbije, posle dvomesecne pauze, pokusavaju ponovo da izaberu predsednika. U strahu da cu prekrsiti pravila koja zabranjuju da se pise o izborima, kandidatima, njihovim programima i o onome sta gradjani misle o celom ovom politickom originalu falsifikata, biram neutralnu temu - strah - ponukana tezom koju sam nedavno procitala u nekim italijanskim novinama da je strah, bolje reci zastrasivanje, glavni motiv - pokretac savremenog coveka, i doba u celini. Dobro manipulisanje kolektivnim strahovima - s realnom ili imaginarnom podlogom - cini pola uspeha dobrog politicara, rekao bi neki savremeni Makijaveli.

Tek sto su se filozofi i laici konacno (spo)razumeli da Fukijamina sintagma "kraj istorije" nije sinonim za apokalipticni nestanak covecanstva, a vec je na horizontu novi pojam - "kraj milenijuma", koji se najavljuje novim zastrasujucim vizijama. Planeti prete ozonske rupe (posledica prevelike industrijalizacije), efekat staklene baste imace za posledicu katastrofalne uragane i nepogode, probudice se davno ugasli vulkani, Zemlja ce malo iskliznuti sa svoje putanje (sto moze izazvati novo ledeno doba, ili pak novi potop posle kojeg nece preziveti ni pravednici kao Noe)... Posle ovakvih biblijsko-kosmickih upozorenja, slede novi slojevi kolektivnih strahova: od pandemije side i ebole i novih, neunistivih virusa, do galopirajuceg razvoja kancerogenih bolesti koje ce kositi covecanstvo kao kuga u srednjem veku, i genetskog inzenjeringa koji stvara programirane monstrume.

Na astrofizicka i biolosko-medicinska zastrasivanja nadovezuju se sociolozi i filozofi: mozda nas ne ceka bas kraj istorije, ali nas ceka kraj zdrave pameti i morala; fundamentalisti svih boja uzece stvar u svoje ruke, kriminal i sve vrste delinkvencija uskoro ce paralisati svaku normalnu ljudsku aktivnost. Ako hocete da prezivite, preostaje vam samo da im se pridruzite, poruka je ovih apokalipticnih nagadjanja.

Dugacak je spisak frustracija i strahova u zivotu savremenog coveka: strah od recesije, od kraha berze, od nezaposlenosti i nuklearnih eksplozija, od terorista i virusa HIV-a, od bele kuge ili natalitetskog buma u najsiromasnijim delovima planete, koji, po sili biologistickih hipoteza, moraju krenuti u osvajanje novih teritorija...

I u domacim prilikama ne oskudevamo strahovima, specificno nasim. Ali, za razliku od ostalog dela planete, ovde postoji poseban nacin suzbijanja straha: po receptu koji je usavrsio aktuelni predsednik Jugoslavije da jedan problem potisne u stranu tako sto ga zameni novim, vecim, i prethodni strah se "pripitomljuje" i "drzi pod kontrolom" nekim novim, podjednako efikasnim i paralisucim. Strah da ce se rat u Bosni prosiriti na ceo Balkan zamenio je strah od novog terorizma na Kosovu; nekadasnji ekoloski strah (koji se danas cini cistim luksuzom i perverzijom) od radioaktivnih zracenja, otpada i gromobrana, predstavlja macji kasalj u poredjenju sa saznanjem da na onkoloskim klinikama nema lekova; strah penzionera da ce im se umanjiti penzija nestaje pred sasvim realnom pretpostavkom da penzija nece uopste biti; strah studenata da nece na vreme diplomirati gubi svaki smisao pred saznanjem da im diploma nece omoguciti nikakav posao; strah od kriminala u porastu podjednako je jak kao strah od jacanja policije, koja je (videli smo prosle zime) uvek spremna da se okrene protiv onih kojima padne na pamet da nesto kritikuju rezim.

Suocavanje sa sopstvenim strahom je, kazu psihijatri, lekovito, pomaze licnosti da se slobodno uhvati u kostac s potisnutim frustracijama. I socio-politikolozi zagovaraju isti princip u oslobadjanju od straha od vlasti i njenih sankcija. Po njihovom receptu masa, gomila, narod mora se suociti s izvorom svog straha: policijom, vojskom, autoritetom prinude, i to je jedini nacin da se otvore demokratski horizonti, da se autoritarnom, despotskom proizvodjacu straha stane na put.

Autoritarni, despotski vladari i rezimi, medjutim, poznaju dobro dva osnovna pravila upravljanja gomilom i njenog potcinjavanja svojoj volji: prvo je pravilo zavodljive retorike, drugo - manipulacija strahom. U decenijama posle Drugog svetskog rata svet je ziveo u neprekidnom strahu od atomske kataklizme. Taj strah su svesno podgrevale obe svetske supersile, sve u cilju kontrole i ogranicavanja naoruzanja svog konkurenta. Ne mogu se ni priblizno nabrojati svi science-fiction romani i filmovi koji su govorili o tragicnim posledicama "dana posle". Sredinom veka mnogi obrazovani i ozbiljni ljudi verovali su da je nuklearni rat neizbezan, pise u svojoj knjizi "Sudar civilizacija" Samjuel Hantington. Ta sigurnost, i strah koji je iz nje proizlazio, pomogao je politicarima da ostvare ono sto se zove uzajamna kontrola i dogovorena ravnoteza nivoa nuklearnog naoruzanja koje garantuje bezbednost planete. Populisticki, gotovo histerican strah od malih zelenih, koji spremaju invaziju na planetu Zemlju, i mit o letecim tanjirima, podgrevan je iz vojnih i kosmickih centara kao paravan za nesmetano eksperimentisanje novim letilicama i oruzjem. U istoj knjizi Hantington govori i o jednom drugom velikom strahu, od najezde islama: visokim natalitetom muslimana se danas manipuse s odredjenim politickim ciljem: da se opravdaju povremene vojne intervencije u islamskim zemljama koje su najbogatije naftom i uranom. Medjutim, taj strah od islamskog natalitetskog "buma" je indukovan i nema realne osnove: on se predstavlja na jedan mehanicisticki nacin. Indeks nataliteta ce, po sili logike, opadati u narednom milenijumu, zakljucuje Hantington.

Postoji mnogo primera kako se politicka volja moze nametnuti gradjanima ako se dobro barata njihovim potencijalnim strahovima. Do ruke mi je dosao zapisnik sa zatvorene sednice kolektivnog Predsednistva bivse SFRJ iz davne 1983. godine u kojem republicki geronti traze resenje kako spreciti potrosacku groznicu gradjana, bolje reci - panicno pravljenje kucnih zaliha onih roba koje nestaju u radnjama. Posto su se clanovi Predsednistva slozili da deterdzenta nece biti, jer ga fabrike, zbog nestasice sirovina, ne proizvode dovoljno, pocelo je nadmudrivanje kako spreciti kupovinu ovog artikla a ne izazvati paniku. Jedan clan Predsednistva, predlozio je, stoji u zapisniku, da se u javnost pusti glas tzv. nauke kako velike kolicine deterdzenta u stanu garantovano izazivaju - rak.

Dobri djaci iste skole su i danasnji, postkomunisticki proizvodjaci straha na visokim funkcijama. Oni vec nekoliko godina pripustaju na politicku scenu ksenofobe, rasiste, paranoicare, soviniste, frustrirane tipove zeljne vlasti, koji prete radikalnim rezovima, delozacijama, genetskom kontrolom i etnickim ciscenjem kad dodju na vlast. A kada dodje trenutak izbora, narodu - na smrt preplasenom perspektivom koju im nude "zli politicki momci" - vlast pusta u vidokrug svog favorita. Bio mediokritet ili ne, on tada sigurno pobedjuje i dobija oreal Spasioca, zbog opsteg straha da onaj Drugi, Zli, ne "prodje".

Tu se ovaj tekst zavrsava, jer, hteli ne hteli, ta zabranjena rec - izbori - pojavila se usred blazenstva i spokoja nacionalne predizborne cutnje. O strahu da bi mogao pobediti onaj koga ne zelimo ne treba uostalom govoriti, jer bi se moglo ostvariti prorocanstvo iz Kabale da "izigravajuci sablast, covek i sam postaje sablast". Drugim recima, da se coveku najcesce desava upravo ono od cega najvise strahuje.