POVRATAK JUGOSLAVIJE U SVET I ISPUNJAVANJE DEJTONSKIH OBAVEZA

Dusan Lazic

Dejtonski mirovni sporazum nije klasican ugovor o miru kojim pobednicka ili pobednicke strane diktiraju uslove porazenima. Do Dejtonskog sporazuma doslo je pod snaznim pritiscima medjunarodne zajednice, a pre svega SAD, na sve zaracene strane. Nijedna strana nije ostvarila svoje ratne ciljeve, a sacuvan je i privid da nije dozivela konacan poraz. To je od posebnog znacaja za regulisanje postratovskih odnosa, stvaranje novog balansa snaga i demokratske politike i ponasanja svih drzava u regionu. Dejtonski sporazum sadrzi i rezultantu stavova i interesa glavnih medjunarodnih cinilaca - SAD, EU i Rusije, u novonastalim uslovima na Balkanu, posle raspada bivse Jugoslavije.

Neposredni zadatak Dejtona bio je da zaustavi rat i vrati mir. To je brze i bezbednije ostvareno nego sto su mnogi ocekivali. Cinici, medjutim, kazu da to i ne predstavlja iznandjenje jer "balkanski silnici" najbolje razumeju jezik sile.

Postignuti su i drugi rezultati na vojnom planu - Jugoslavija, Hrvatska i BiH, a takodje oba entiteta u BiH, Sporazumom o subregionalnoj kontroli naoruzanja na Balkanu (juni 1996), preuzeli su obaveze da znatno smanje vojne potencijale do 1. oktobra 1997. Predvidjenim sistemom inspekcija tek treba da se utvrdi u kojoj meri su te obaveze zaista ostvarene.

Dugorocni cilj Dejtona svodi se na stvaranje sirokog kruga veoma slozenih uslova za konstituisanje i funkcionisanje BiH kao celovite drzave i postovanje njenog teritorijalnog integriteta, u okviru koje postoje dva entiteta s visokim stepenom autonomije. U okviru toga neophodno je resiti citav niz problema - funkcionisanje zajednickih demokratskih institucija, obezbedjenje ljudskih prava i sloboda, povratak izbeglica, slobodno kretanje ljudi i promet roba, usluga i kapitala, odnosno ukidanje svih barijera izmedju entiteta, saradnju s Haskim tribunalom za ratne zlocine - da pomenem samo neke najvaznije probleme cije resavanje je i dalje na samom pocetku.

U celini posmatrano, snage u BiH koje su za dezintegraciju i podelu i dalje su veoma snazne, iako su u poslednje vreme, zahvaljujuci pre svega odlucnijim angazovanjem medjunarodne zajednice, prisutne i pozitivne trendencije.

Uloga i angazovanje medjunarodne zajednice, ukljucujuci i njeno vojno prisustvo u jednom ili drugom vidu, ostaju nezamenjivi cinilac u sprovodjenju Dejtonskog mirovnog sporazuma i podsticanju demokratskih procesa. Ohrabruje cinjenica da je o tome postignut konsensuz u medjunarodnoj zajednici, sto posebno dolazi do izrazaja od ministarskog sastanka NATO u Sintri.

Odlucnost SAD da se nastavi zapoceti mirovni proces nedvosmisleno je izrazen i u govoru specijalnog americkog izaslanika za bivsu Jugoslaviju Roberta Gelbarda povodom dvogodisnjice Dejtona. Pozive koji se cuju u SAD i u drugim zemljama za povlacenje medjunarodne zajednice i za podelu BiH, Gelbard je nazvao "kratkovidim, opasnim i u sustini nemoralnim". Naglasio je cvrstu resenost SAD da, zajedno s evropskim saveznicima, niposto ne naprave kardinalnu gresku i napuste dejtonski kurs, jer bi to - kako je rekao - podstaklo nacionalni eksremizam, agresiju i razaranja u BiH, a verovatno i na nekim drugim stranama.

Na toj liniji su i nedavne inicijative Francuske i Nemacke, u okviru priprema za predstojecu medjunarodnu konferenciju Saveta za primenu mira, na nivou ministara inostranih poslova, koja ce se odrzati u Bonu, a koja treba da oceni dosadasnje rezultate primene Dejtonskog sporazuma i opredeli delovanje u narednom periodu.

Medjunarodna zajednica, medjutim, ne moze u potpunosti da zameni ulogu i aktivnost unutrasnjih demokratskih snaga u BiH, koje su jos uvek nedovoljno snazne i organizhovane. Najvise opstrukcija Dejtonskom sporazumu dolazi iz Republike Srpske i to pod vidom zahteva za doslednu primenu Sporazuma, protiv njegove navodne "revizije". Od toga najvise stete imaju upravo RS i njeni gradjani. Prednosti medjunarodne ekonomske i finansijske pomoci vec su vidljive u drugim delovima BiH, dok RS primetno zaostaje jer je pomoc zaobilazi, zbog pomenutog ponasanja rukovodstva s Pala.

Dejtonski mirovni sporazum nametnuo je Jugoslaviji krupne medjunarodne obaveze, koje rezim uporno nastoji da izbegava, istovremeno se u propagandi predstavljajuci kao glavni i nezaobilazni faktor u realizaciji Sporazuma. Prenebregava se i osnovna obaveza SRJ da postuje suverenitet, teritorijalni integritet i politicku nezavisnost BiH. To je posebno doslo do izrazaja u Sporazumu SRJ i Republike Srpske o specijalnim paralelnim odnosima, u kome se zloupotrebljavaju odredbe Dejtonskog sporazuma o pravu na takve odnose (clan 3. Ustava BiH; Aneks 4. Dejtonskog sporazuma).

Indikativno je i da SRJ uporno izbegava da uspostavi diplomatske odnose sa BiH iako o tome postoji sporazum dve drzave. U javnosti, takodje, nisu zabelezene izjave bilo kog jugoslovenskog zvanicnika u prilog jedinstvene BiH i postovanja njenog teritorijalnog integriteta. Ima, medjutim, dosta izjava u kojima se RS naziva drzavom. Slicna ponasanja prema BiH, mutatis-mutandis, prisutna su i od strane Hrvatske. U dvogodisnjem periodu posle Dejtona jugoslovenska vlast nije ucinila prakticno nijedan znacajan korak koji bi SRJ priblizio svetu. Vec dve godine se sire iluzije o brzom i punom povratku zemlje u medjunarodnu zajednicu, ali sve ostaje na deklarativnim opredeljenjima i propagandnim obecanjima bez pokrica. Interesi drzave i gradjana ocigledno se podredjuju interesima vladajucih struktura kojima odgovara izolovanost zemlje od sveta.

Forum za medjunarodne odnose je u vise navrata ukazivao da se sustinska promena spoljne politike Jugoslavije moze obezbediti samo na osnovama temeljnih demokratskih promena i ekonomskih reformi u zemlji.

Najnovije zaostravanje situacije na Kosovu s pravom je izazvalo veliku zabrinutost u svetu. Nasuprot tome, zvanicni predstavnici vlasti u Srbiji daju zaista neodgovorne izjave poput onih da su dogadjaji na Kosovu poslednji trzaj separatistickih snaga koje gube tlo pod nogama. Bahato se odbacuje i francusko-nemacka inicijativa za medjunarodno posredovanje u dijalogu i pregovorima vlasti i kosovskih Albanaca, uz ovestale tvrdnje da je to iskljucivo unutrasnje pitanje i da se nece dozvoliti bilo kakvo mesanje sa strane. Problem Kosova je, medjutim, davno internacionalizovan, a ovakvim izjavama se zapravo povladjuje svim nacionalistickim snagama u Jugoslaviji koje snose veliku odgovornost za krajnje zabrinjavajuce stanje na Kosovu, a ohrabruju se i albanski ekstremni nacionalisti. Cak i ako se deo pomenutih reagovanja otpise jer su dati u predizbornoj predsednickoj kampanji - ostaje cinjenica da se ne shvata da je mirno, politicko resenje problema Kosova najkrupniji i najslozeniji zadatak Srbije i Jugoslavije, koji se ne moze odlagati u nedogled, jer kosovski problem preti da destabilizuje ne samo nasu zemlju vec i region.

U svetu postoji nesumljiv interes da Jugoslavija prebrodi sadasnje probleme i da se kao demokratska drzava vrati u OEBS, UN, MMF; da saradjuje sa EU. U najnovijoj Deklaraciji EU, upucenoj gradjanima Jugoslavije, istice se da EU zeli mirnu, uspesnu i demokratsku SRJ koja ce zauzeti mesto koje joj pripada u evropskoj porodici, sto pretpostavlja da SRJ postuje iste norme kao i ostatak Evrope. Uz osudu nacionalistickih pozicija i politike koje su nanele stetu SRJ i njenim gradjanima, ucinivsi ih jednim od najsiromasnijih u regionu, u Deklaraciji se konstatuje da se krivica za to ne bi smela pripisati ni EU, ni medjunarodnoj zajednici.

Nesumnjivo je da se sustinske odluke o izlasku Jugoslavije iz medjunarodne izolacije i ukidanju spoljnog zida sankcija ne donose u metropolama u svetu; o tome se odlucuje u Beogradu.

(Autor je clan Foruma za medjunarodne odnose).