KAKO SPRECITI ZLOUPOTREBU VLASTI I MONTIRANJE POLITICKE STVARNOSTI

Vesna Pesic

Ovih dana smo prisustvovali jednoj od najlepsih predstava iz fundusa "totalne dramaturgije". Rec je o duelu predsednickih kandidata - Vuka Draskovica i Vojislava Seselja (uzgred budi receno, duel je od RTS otkupio Pink kao "sou program"). Kandidat "demokratske opozicije" je vrsio istragu o nacionalnom poreklu dezurnog soviniste, za koga smo opet saznali i da je imao nezasluzenu cast da bude u drustvu i takvih filozofa i humanista kakvi su Rudi Supek, Milan Kangrga i Gajo Petrovic. Da stvari budu dramaticnije istrazitelja su podrzali bas oni koji bi trebalo da se najvise plase upravo te vrste necasne istrage (na primer, nase vojvodjanske mirovnjake), dok nekadasnjeg sticenika jugoslovenskih humanista podrzavaju upravo oni koji vec godinama isteruju nesrbe iz sopstvenih stanova.

Kako smo dovde stigli? Kako se visegodisnja borba za demokratiju u Srbiji, zemlji ciji otvoreni i goruci problemi jedva da mogu biti pobrojani, zaglibila i najobicnijem citanju policijskih dosjea?

Na ovo pitanje nije lako odgovoriti. Najkraci je put ako odgovorimo bar na dva pitanja. Prvo je prosto: kome sve to prerusavanje ide u korist i kako se korist montira. Drugo pitanje je teze i odnosi se na onaj glavni glib, zivi pesak, koji je Svetislav Basara, pre neki dan, nazvao "posledicama lose izabranog narodnjackog koncepta" i "basnoslovnim istorijskim stranputicama".

Krenimo od lakseg pitanja. Nema sumnje da stvoreni politicki mutljag jedino i iskljucivo jaca poziciju onoga ko moze da se nametne kao "arbitar", onoga ko moze da se "uzdigne" iznad svih izrecenih niskosti, onoga koji je sve to i zakuvao "totalnom dramaturgijom" kako bi eliminisao iz trke svoje prave protivnike - gradjane koji zele jedno normalno, civilizovano i prosperitetno drustvo. Zato nije cudno sto, inace, ljubomorno cuvani policijski dosjei u poslednje vreme tako lako zavrsavaju na vasarskim duelima ili, kako "Pink" otmenije kaze, u sou programima.

Medjutim, najnovija dramaturgija samo je jos jedan pojavni oblik temeljne karakteristike politickog zivota Srbije od samog nastanka visepartijskog sistema. Nije li i gradjanski protest od prosle zime zavrsio uvredama i raspadom politicke infrastrukture koja je trebalo da upravo na ovim izborima realizuje teznje gradjana za boljim i dostojanstvenijim zivotom. Opsti interes se bio odjedanput nepovratno zagubio. Umesto njega se u okviru samih opozicionih stranaka razoktrio model preslikan iz drustva kao celine - model dominacije i monopol jedne stranke na drzavnu vlast. Slicno monopolu vladajuce stranke, uspostavio se i paralelni monopol na dominantni opozicioni status, koji je proizveo "vladajucu stranku u opoziciji" (misli se, naravno, na SPO). Najbolji pokazatelj ovog fenomena je program koji od pre par meseci emituje Studio B, sada pod kontrolom toboznje "demokratske opozicije", a zapravo vrhuske SPO. Obrazac je, dakle, isti. Raskid s partijskim monopolom na vlast ne samo da nikada nije izvrsen na globalnom nivou, nego se i preslikava u svojoj karikaturalnoj formi u "mucak" opoziciji.

Da stvar bude jos gora, cim bi pomenuti polozaj "vladajuce stranke u opoziciji" bivao ugrozen, bilo otporom u sopstvenoj stranci, bilo konkurencijom, spas se po pravilu trazio u savezu sa rezimom i njegovom drzavno-medijskom strukturom. Cilj tog saveza je odrzavanje postojece vlasti i njenih privilegija uz pomoc dramaturske hijerarhije u opoziciji jer i "vladajuca stranka u opoziciji" cuva svoju vlast i privilegije po svaku cenu. Time se, prakticno, dvostruko blokira artikulacija demokratskog potencijala Srbije.

Na ponovljenim izborima za predsednika Srbije kao na dlanu je postala jasna ova montirana blokada koja je, bez preterivanja, postala jedna izrabljivacka politicka klasa, sastavljena i od vlasti i od "velikih", odnosno laznih, opozicionih stranaka. Vlast i te stranke su se povezale izmedju sebe i zaokruzile se u "trio", s ciljem da iskljuce demokratsku konkurenciju, kao da je ova "trojka" sve ono sto "Srbin imade". Protivnika vise nema, jer nema ih ni na RTS ni na Studiju B. Otuda ne treba da cudi sto ove "opozicione" stranke, bas kao i vladajuca, ne raspolazu sopstvenim, unutrasnjim demokratskim potencijalom da se legitimisu kao demokratske, a jos manje su u stanju da se stabilno, dugorocno i mukotrpno bore za demokratski identitet Srbije i njenih gradjana. Zato su i gradjanske demonstracije, gotovo nepoznate u srpskoj istoriji u takvom obimu i trajanju dobile sva svojstva "komedije zabune".

Citalac ce lako primetiti da jedino "drzavnicka" pozicija "arbitra" u celoj ovoj predstavi ostaje neugrozena. Milosevic se naizmenicno ideoloski i aparatski prebacuje sa pozicije jednog kuma na poziciju drugog kuma, naizmenicno sklapajuci sa njima privremene koalicije, koristeci ih da odrzi poziciju svoje supruge koja nezno govori o socijalnoj pravdi i socijalizmu, dok se njihovi zajednicki i bliski sledbenici mere milionima maraka. Cas jedan, cas drugi, da bi odrzao stabilnost prilikom svojih zaokreta u spoljnoj politici i jos za koju godinu odlozio reforme i ocuvao svoju vlast. Zato ne treba da cudi obrt u kome se Draskovic pojavio kao TV spiker teksta koji je donedavno preko te iste televizije citala upravo njegova sadasnja "zrtva".

Ovaj obrt govori i o tome sta vlast planira za naredni period. Ocigledno je da planira ucvrscivanje sprege vlasti i novca, s tom razlikom sto ce vladajuci sloj da se stabilizuje kao prevashodno ekonomski dominantna grupa. Da se vlast sprema na nove ratne avanture, policijski spisak nepodopstina bi se u "duelu" sasvim sigurno nalazio u nekim drugim rukama, kao mnogo puta do sada, uostalom. Da li ce "dramaturgija" uspeti, to cemo jos videti. U svakom slucaju, zastrasujuceg Seselja - strasilo za malu decu i naivne komuniste, iako je jos jednom ispunio zadatak da blokira demokratski potencijal Srbije - izgleda povlace sa scene. Do prve prilike, naravno, do nove pobede Djukanovicevih reformista i novih okupljanja gradjana.

Ova mucna dramaturgija utice na nase zivote. Kako oterati utvare prezivelih ideologija, kako izaci iz zivog peska montirane stvarnosti, koja se stvara iz jednog centra, preko raznih transmisija vladajuce stranke i citavog ansambla glumaca koji odrzavaju i revitalizuju jedan rezim koji je po svim pokazateljima izgubio negdasnju plebiscitarnu podrsku.

Izlaz je moguc ako se prisetimo pocetka ovog teksta i naznacenog drugog odgovora na pitanje kako smo dovde uopste dosli. Najjednostavnije bi bilo da iz ovog zacaranog kruga izadjemo tako sto cemo biti potpuno svesni onoga sto nam se sada dogadja. Ali, to nije dovoljno. Moramo da se setimo zasto je jos pre deset godina ovom rezimu data plebiscitarna podrska i sta je tom prilikom, ali kasnije, sustinski propusteno. Jos pre pada Berlinskog zida jeseni 1989. godine, vlast je u Srbiji iskoristila teske probleme raspada Jugoslavije i stare srpske muke i, zarad sopstvenog opstanka, prestrukturisala ukupni politicki, socijalni i kulturni zivot na novoj legitimacijskoj osnovi - ponarodnacenju ili radikalnoj etnifikaciji srpske nacije i drzave. To je zapocelo ozivljavanjem kosovskog mita kao da je Kosovska bitka bila juce, nastavilo se novim mitom o "ujedinjenju svih Srba i srpskih zemalja u jednu drzavu" i zavrsilo se mobilizirajucom formulom - vodja-sunarodnici-neprijatelj-rat - koja je dobila plebiscitarnu podrsku. Demokratske i ekonomske reforme su skrajnute dok se ne obavi "nacionalni posao". U medjuvremenu se pokazalo da su namerno dolivanje ulja na vatru i od paranoje oboleli nacionalni identitet (vecita "pretnja" i "odbrana"), odlicna sredstva sprecavanja demokratskih promena i odbrane starih aparata vlasti. Dakle, prvo nam je potreban zdrav razum da rasteramo maglustinu u sopstvenim glavama. Onda cemo videti gde smo i sta je tacno propusteno. A propusteno je mnogo: od uslova za postene izbore i smenjivost vlasti, institucionalne kontrole i podele vlasti, do ekonomskih i socijalnih reformi, itd. itd. Polako, sistematski i mukotrpno, s realnim pogledom na inertnost naseg drustva, nestajace strasne ideologije i iskljucivosti, a s njima i dramaturzi, kostimografi, glumci i "sou dueli" sa dosjeom u ruci. (Autor je predsednik Gradjanskog saveza Srbije)