PITANJE O IDENTITETU U POSTOCIJALISTICKIM DRUSTVIMA I JUGOSLAVIJI DANAS (2)

Zagorka Golubovic

Ukazacu na socioloske i psiholoske analize u toku 1993-95. u Srbiji. Rezultati potvrdjuju da se slika nije mnogo izmenila, jer je stepen autoritarnosti opao samo za osam odsto pokazujuci slicne regionalne razlike. A najvise izrazena autoritarnost se uocava kod najnizih slojeva bez ili s vrlo niskim obrazovanjem. Kada se ima u vidu da gro stanovnistva pripada upravo toj vrsti populacije, vidi se vrlo spora promena dominantnog tipa mentaliteta u danasnjoj Srbiji. Cak i masovni gradjanski protest 1996-97. nije znacajnije smanjio prisustvo autoritarnih stavova medju onima koji su vise od tri meseca protestovali na ulicama Beograda i drugih vecih gradova Srbije. Visoko je izrazena i lojalnost tradicionlnim kulturnim normama i vrednostima, te se moze govoriti o modelu "tradicionalnog kolektivizma".

Najvidljivija promena se dogodila u formi i izvoru same kolektivisticke identifikacije. Za razliku od Poljske, u kojoj je religiozna identifikacija postala dominantna za vreme otpora "Solidarnosti" i kasnije, u drzavama bivse Jugoslavije nacionalni/etnicki identitet je apsolutno preovladjivao. A sa apsolutizacijom etniciteta ide i trend ka retradicionalizaciji u smislu obnavljanja davnasnje istorije s istorijskim mitovima da bi se dokazala "sveta proslost" svoje nacije. Uoceno je takose opadanje klasnog identiteta jer je sa naglaskom na naciji doslo do homogenizacije naroda i cinilo se da su klasne razlike nestale. Marginalizovane su i druge forme identiteta, na primer, profesionalni identitet, s izuzetkom nove i prominentne profesije menadzera i biznismena, kao i generacijski identitet, ali se u poslednje vreme on obnavlja u segmentu studentske populacije.

Posto je nacionalni identitet kao nova kolektivisticka forma postao dominantan, potrebno je na njega obratiti vise paznje. Koji su motivi obnove nacionalizma devedesetih godina u drzavama bivse Jugoslavije? To se moze objasniti recima Jonatana Fridmana koji je rekao da nacija, sa svojim tradicionalnim vrednostima, obezbedjuje u vremenu krize zelju za korenima i sigurnoscu povratkom na stabilne vrednosti sa jacanjem primitivnih kultova. Ta nova forma kolektivistickog identiteta omogucuje mobilizaciju populacije kada se ona razocara u stare ideologije i kada se strah i anksioznost javljaju kao odgovori na aktualne pretnje. Tada individue prihvataju naciju kao objekt divljenja zato sto ona transcendira njihovu izolovanu egzistenciju i daje im smisao zivota.

Ako nacionalni identitet predstavlja lojalnost naciji kao politickom i kulturnom entitetu, to ne mora da pretpostavlja asimilaciju i unistenje razlika, nego samo oznacava jedan kolektivni okvir koji obezbedjuje osecanje pripadanja i smisao kontinuiteta, te nije interpretiran kao jedini i unificirani model. Tu se nacionalnost identifikuje s gradjanstvom (citizenship) sto podrazumeva jednaka prava za sve etnicke grupe u okviru date politicke zajednice.

Suprotno tome, kada je nacija shvacena kao etnicitet, s teznjom da monopolise sve druge oblike identiteta, tj. da postane jedini "ontoloski identitet" ili "supstantivni identitet", stimulise se ekskluzivni nacionalizam koji zanemaruje sve razlicitosti s tendencijom da se etnicki homogenizuje populacija. Tada se nacija identifikuje s nacijom-drzavom kao centrom koji odredjuje podele na "spoljasnje" i "unutrasnje", "nas" i "njih", "domace" i "strano".

Prelaz od politickog pojma nacije na etnicki shvacenu naciju javlja se u multinacionalnim drzavama u vreme krize zajednickih politickih i kulturnih uzora. Tada se nudi nacionalni/etnicki obrazac koji nuzno vodi ka razaranju multinacionalnosti. A to se upravo dogodilo u bivsoj Jugoslaviji i nije se na tome zaustavilo nego se izvrgnulo u medjuetnicki rat. Medjutim, posto se, pre svega, definise u konfrontaciji s "drugim", nacionalizam iskljucuje jedan broj subjekata i lisava ih njihovog statusa gradjana, jer se to ogranicava na etnicki dominantnu zajednicu. Stoga su subjekti drugih nacionalnosti postali "gradjani drugog reda". U tom smislu moze se govoriti o "nacionalistickom fundamentalizmu" kao o trendu novog kolektivistickog identiteta u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Kecmanovic je definisao granicnu liniju izmedju prirodnog nacionalnog osecanja i nacionalizma, pridajuci poslednjem sledece karakteristike: a) tendencija da se poseduje izvesna teritorija; b) shvatanje da svaka nacija mora biti odvojena i nezavisna; c) verovanje u postojanje zajednicke istorije i zajednickog porekla; d) osecanje zajednickog ponosa zbog dostignuca sopstvene nacije; e) animozitet prema slicnim (etnickim) grupama; f) dogma da individue zive iskljucivo za naciju; g) doktrina o superiornosti sopstvene nacije; h) verovanje da postoji osnovna veza izmedju sudbine pojedinaca i sudbine nacije. To znaci da nacionalizam postoji gde god afektivne veze s nacijom i lojalnost prema njoj dominiraju nad drugim formama pripadanja, tj. kada nacija postane vrednost nad svim drugim vrednostima.

Nacionalizam je tesno povezan s etnocentrizmom koji precenjuje sopstvenu naciju, a u isto vreme potcenjuje druge. Kada se uzmu u obzir navedene karakteristike nije tesko zakljuciti da nacionalni identitet u smislu ekskluzivnog nacionalizma pripada autoritarnom/kolektivistickom modelu, tj. da se u sustini nije promenio mada je promenio formu. Stoga se moze sugerisati zakljucak da je komunisticki totalitarizam bio uspesno zamenjen nacionalistickim totalitarizmom (D. Kecmanovic).

Medjutim, uporedo sa ovakvim ekstremnim kolektivistickim/nacionalnim identitetom ne sme se zanemariti ni drugi ekstrem, tj. ekskluzivni individualizam koji oznacava egoisticko okretanje sebi i sopstvenoj dobrobiti, zanemarujuci potrebu da se brine i o drugima i solidarnost, kojoj se obicno pridaje negativna konotacija. Taj trend predstavlja samo drugu stranu osecanja ljudi koji su bespomocni i stoga nastoje da to izbegnu trazeci zastitu "mocne nacije", ili se povlace u sebe kao centar izolovanog univerzuma.

A kada je u pitanju nacionalizam kao glavni izvor identiteta, treba postaviti sledeca pitanja: 1. kako se dogodilo da nacionalna identifikacija postane toliko vazna zamenjujuci tako naglo ideolosko-politicku i klasnu identifikaciju; i 2. da li je nacionalizam bio ugradjen u strukturu mentaliteta ljudi, predstavljajuci jaku, mada latentnu, unutrasnju snagu, ili je bio nametnut spolja? U odgovoru na ta pitanja moze se reci da bivsa Jugoslavija nije nikada uspela da se konstituise kao politicka zajednica, nego je ostala jedan ideoloski konstrukt. Stoga nije uspela ni da sustinski priveze konstitutivne narode za svoj ideoloski projekt, sto znaci da je ideolosko/politicka identifikacija ostala povrsna. Iz tih razloga bilo je relativno lako politickoj eliti novih nacija-drzava da iskoriste nacionalizam kao orudje za novu podelu vlasti, i kao novo sredstvo legitimizacije. Drugim recima, nacionalno osecanje, koje je bilo potisnuto u bivsoj Jugoslaviji, moglo se lako preobraziti u ekskluzivni nacionalizam, koji je bio podstaknut spolja. Kada su frustrirani, ljudi postaju agresivni i nalaze izlaz skrivajuci se iza autoriteta nacije da bi izrazili svoju agresivnost, ne osecajuci da su i sami odgovorni, buduci da deluju u ime nacije kada se s njom identifikuju. U vreme kada je svet zivota fragmentizovan i kada su ljudi iskorenjeni, nacionalizam nudi sigurnost i stabilnost jer pomaze da se stvori osecanje celine i kontinuiteta s prosloscu.

Narocito je uocljivo da konflikt izmedju etnickog i neetnickog identiteta nastaje i pojacava se u vreme rata. Stoga se pojam grdjanina zamenjuje pojmom nacije i tada se dogadja etnifikacija nacionalnog identiteta, kada se "primarna lojalnost" izrazava prema etnickoj grupi. A od apsolutizacije etnicki shvacene nacije do ideje o "etnickom ciscenju" nije daleko, jer se tu nacionalna identifikacija konstituise na principu dominantne nacije, koja se oseca sigurno samo ako ima etniki cistu teritoriju.

Medjutim, nacionalni identitet u sadasnjoj Jugoslaviji nije jednoznacan, uzimajuci u obzir cinjenicu da je SR Jugoslavija takodje multinacionalna zajednica, sto vazi i za Srbiju, u kojoj je jedna trecina stanovnistva nesrpskog porekla, kao i za Crnu Goru, gde ne zive samo "cisti" Crnogorci nego i oni koji sebe identifikuju kao Srbe, ali ima i dosta Albanaca. Ekstremni nacionalizam se, dakle, ne manifestuje samo kao konfrontacija s narodima iz drugih drzava, nego i kao unutrasnji nacionalni konflikt koji se ispoljava manje ili vise otvoreno sto zavisi od stepena ekskluzivnosti nacionalnog identiteta, sto se naglasava u odnosu izmedju Srba i Albanaca, na primer. Ksenofobija koja izrasta iz tih unutrasnjih konfrontacija otezava konstituisanje moderne nacije kao politicke zajednice jer postojece etnicke grupe se jedna drugoj suprotstavljaju ili, pak, medjusobno iskljucuju (na primer, odbijanje Albanaca na Kosovu da priznaju Srbiju kao svoju drzavu). Takav pluralitet etnicki shvacenog nacionalnog identiteta takodje onemogucuje konstituisanje moderne demokratske drzave i podstice fragmentizaciju SR Jugoslavije.

Zakljucak moze da glasi: kolektivni identitet u svojoj monopolistickoj formi (u smislu nacionalnog/etnickog identiteta) jos uvek dominira sadasnjom Jugoslavijom, uz istovremeno slabo izrazeni individualni identitet. Tek su skorasnji dogadjaji u Srbiji, za vreme dugotrajnih gradjanskih protesta 1996-97. ukazali na vidljivu, ali sporu promenu autoritarnog u demokratski model identiteta. U protestima su nastupali gradjani kao licnosti, koji su ucestvovali svojom slobodnom voljom i izborom, a ne kao anonimna masa. Stoga se moze reci da su ti protesti bili mesto rodjenja novog gradjanskog identiteta. Ali, dogadjaji koji su usledili pokazali su da se takva transformacija ne odvija bez teskoca, sto govori o tome da je za promenu mentaliteta ljudi potrebno mnogo vise vremena.

(Autor je profesor beogradskog Filozofskog fakulteta).