PITANJE O IDENTITETU U POSTSOCIJALISTICKIM DRUSTVIMA I JUGOSLAVIJI DANAS

Zagorka Golubovic

Pojam identiteta je moderna pojava koja ima poreklo u zapadnjackom individualizmu i pluralistickom drustvu gde dolazi do multipliciteta identiteta. Stoga se javlja problem kako da se usaglasi odnos s amoidentifikacije i egzistencije "drugog" da bi se odgovorilo na pitanje "ko sam ja" i "gde ja pripadam". Problem identiteta nije postojao u tradicionalnim drustvima zahvaljujuci tome sto je socijaln i status individua bio striktno fiksiran u srodnickom sistemu; dok je u moderno vreme covek konfrontiran sa varijetetom izbora ciji je rezultat nestabilnost identiteta. To je stoga sto je princip pri pisanosti, koji je karakteristican za tradicionalna drustva, zamenjen principom dostignuca. Treba shvatiti da modernitet razbija zastitnicki okvir male zajednice i tradicije i zamenjuje ga vecim bezl icnim organizacijama. Stoga se, kaze Antoni Gidens, individue osecaju napustenim i otudjenim u svetu u kojem im nedostaje psiholoska potpora i osecanje sigurnosti koje obezbedjuje tradicionalna okoli na.

Nije moguce odgovoriti na pitanje "ko sam ja" bez odgovora na drugo "gde ja pripadam", sto se oznacava kao "zahtev za pripadanjem", jer se sigurnost pojedinca ustanovljuje u odnosu sa drugima.

To znaci da identitet predstavlja celokupnu svest o sebi koja omogucuje integraciju percepcije, osecanja i misljenja o sopstvenoj istosti i kontinuitetu. Drugim recima, identitet se odnosi na trajnos t u vremenu, na pojam jedinstva, na sposobnost da se prepozna i bude prepoznat.

Problem identiteta postaje narocito naglasen u vreme socijalne i civilizacijske krize, kada uzburkanost ustalasava sve postojece vrednosti i principe i razara ustanovljene sheme zivota a da jos nisu uspostavljene nove, te na taj nacin ostavlja individue u vakuumu socijalnih normi sto dovodi do povecanja neizvesnosti i nesigurnosti.

Medjutim, potrebno je napraviti razliku izmedju individualnog i kolektivnog identiteta, kao i izmedju razlicitih oblika kolektivnog identiteta. Dok se kolektivni identitet formira kada clanovi grupe prihvate zajednicke, kolektivne norme i zahteve kao istorijski i kulturni okvir referencije, koji odredjuje njihovo mesto u zajednici; individualni identitet nastaje kada osoba nauci da sebe razlikuj e od okoline i da svesno procenjuje rezultate tradicije postajuci nezavisna i autonomna individua. Ali i kolektivna i indvidualna identifikacija obavljaju se putem procesa socijalizacije koji ima dve faze: adaptaciju na drustveno-kulturne norme, i odvajanje kao i kriticno preispitivanje datih standarda. Samo kada se dostignu obe faze moze se govoriti o formiranju zrele licnosti sa uocljivim iden titetom (sto je vise nego prosta identifikacija sa nekim autoritetom).

Tradicionalno drustvo naglasava kolektivni identitet, dok moderno drustvo istice vaznost postizanja individualnog identiteta - to je u kulturnom smislu opozicija kolektivizma i individualizma, a u po litickom smislu liberalizma i komunitarizma. Odnosno, moze se govoriti o dve strane formiranja identiteta: jedna se sastoji iz homogenizacije (sto se odnosi na heteronomiju) a druga iz diferencijacij e (sto vodi autonomiji). Potpuno dostignuce identiteta se desava kada su obe ove strane usaglasene i kada je postignuta neophodna ravnoteza, sto omogucuje individuama da ostvare i personalu i socijal nu integraciju. Kada su te dimenzije u koliziji, rezultat je ili kolektivisticki ili individualisticki ekstremizam.

Kada je u pitanju kolektivni identitet mogu se razlikovati sledeci oblici: kulturni identitet koji izrazava individualnu i grupnu identifikaciju sa osnovnim vrednostima i tipovima ponasanja i stavovi ma; religiozni identitet koji se odnosi na identifikaciju sa datim verovanjima i konfesionalnom pripadnoscu; ideolosko-politicki identitet koji izrazava prihvatanje partikularnih politickih zahteva d atih politickih grupa; regionalni/etnicki identitet koji se odnosi na prihvatanje etniciteta kao fokusa identifikacije; klasni identitet koji se odnosi na pripadanje odredjenom zanimanju; i generacij ski identitet koji povezuje individue iste generacije (na primer, generacija iz sezdesetih godina).

Koje od ovih formi preovladjuju u modernom drustvu, a posebno u zemljama tranzicije?

Kada se govori o novim modelima identiteta koji nastaju u postkomunistickim drustvima kao o paradigmi identifikacije to se ne odnosi samo na pitanje da li preovladjuje kolektivisticka ili individuali sticka orijentacija, nego i na sadrzaj identifikacije, tj. da li je identifikacija totalitarne/autoritarne ili demokratske prirode. Prvo pretpostavlja princip heteronomije, tj. neupitane lojalnosti v odecem (upravljackom) autoritetu sa kolektivitetom kao glavnim izvorom identifikacije, podrazumevajuci istovremeno slab individualni identitet. Suprotno je u drugom slucaju zato sto se tada podstice individuacija kao forma autenticnosti, koja podrazumeva kriticku distancu prema kolektivnim zahtevima i njihovo preispitivanje kroz prizmu individualnih potreba, prava i sloboda.

"Realni socijalizam" je karakterisao totalitarni model identifikacije koji je zahtevao subordinaciju individualnih uverenja takozvanom drustvenom interesu, sto je u stvari izrazavalo zapovesti partij e/drzave. To je bila sociologisticka interpretacija drustva koja je odgovarala Staljinovoj maksimi: "Drustvo je sve - individua je nista". Stoga su dominantne forme kolektivne identifikacije bile ide olosko-politicki i klasni identitet, kao jedino priznate zvanicne forme identiteta, dok su individualni identiteti bili potisnuti u zatvoreni krug porodicnog zivota.

Drzava je bila jedini prihvatljivi izvor pripadanja, te su stoga, sve druge forme, posebno religiozni, etnicki i profesionalni identitet marginalizovane. To se moze uzeti kao objasnjenje razloga zast o su upravo te forme dosle u fokus posle pada totalitarnih rezima. Medjutim, treba postaviti pitanje: da li prelaz od ideolosko-politickog identiteta sam po sebi predstavlja pomeranje od totalitarno/ autoritarnih modela ka demokratskim modelima identiteta? Mnoge empirijske analize i posmatranja drustva u tranziciji vode nas ka zakljucku da je proces promene modela identiteta znatno kompleksniji. On otvara problem promene strukturalne i drustveno-politicke realnosti u ovim drustvima, naime, postavlja se pitanje do koje mere su ove promene prodrle u samu osnovu totalitarnih sistema, a posebno u mehanizme vlasti, kao i u mentalnu strukturu elita vlasti i velikog dela populacije.

Osim najrazvijenijih centralno i istocnoevropskih drustava (Ceska, Poljska, Madjarska i Slovenija) sve ostale pate pod teretom nasledja starog rezima, sto novim institucijama (parlament, visepartijsk i sistem, javno mnjenje, masovni mediji) daje kvazidemokratski karakter. Umesto pluraliteta izbora vecina stanovnistva u ovim zemljama je pod pritiskom potcinjavanja politici vladajuce "partijske drz ave", ili autoritetu svoje nacije (ili etnicke grupe), ili dominantne religije u datom regionu. "Razlicitost" se jos uvek gleda sa sumnjom i jaca je zelja za homogenizacijom nego potreba za diferenci jacijom.

Stoga su stari modeli identiteta jos uvek zivi u razlicitim oblicima, ali zadrzavajuci kolektivisticki stil sa malom ili nikakvom vaznoscu individualnog identiteta, koji cini osnovu modernog civilnog drustva sa gradjanima kao slobodnim licnostima. To je prodrlo samo u uske krugove, pre svega intelektualaca, izuzev Poljske gde je "Solidarnost" kao masovni pokret postojao od osamdesetih godina. Ka da se prosudjuje sa ovog stanovista moze se zakljuciti da stari modeli identiteta nisu nestali vec su samo promenili oblik. U periodu tranzicije moze se uociti prelaz na religiozni i regionalno/etnic ki identitet, koji je formulisan u smislu samodeterminacije, ali je u izvesnim slucajevima (u bivsem SSSR i Jugoslaviji) to oznacavalo separaciju nacije-drzave od federalne drzave. Stoga, proces prev azilazenja totalitarnog modela identiteta i konstituisanja novog demokratskog identiteta jos uvek ne daje zadovoljavajuce rezultate.

Bivsa Jugoslavija nije bila identicna sa sovjetskim tipom socijalizma vec i svojim nazivom "samoupravni socijalizam". Ipak, ono sto je preovladjivalo medju velikim delom stanovnistva bio je autoritar ni model identiteta, sto su potvrdila sva socioloska istrazivanja; ona su ukazala na visok stepen autoritarnosti, narocito medju sredovecnim i starijim osobama, kao i u grupama sa niskim obrazovanjem .

To je tesno povezano sa tradicionalnim tipom identifikacije u kojem je izuzetno vazan pojam vodje (patter families), sto je potvrdjivalo vezu izmedju ove dve orijentacije putem poslusnosti autoritetu . To je mereno slaganjem sa stavom "Poslusnost i postovanje autoriteta je najvaznija vrlina koju deca treba da imaju" i "Bez vodje svaki narod je kao covek bez glave".

Medjutim, ono sto je povezivalo modele identiteta u bivsoj Jugoslaviji sa onima u Centralnoj i Istocnoj Evropi je isti izvor autoriteta kojem je populacija izrazavala lojalnost. I u bivsoj Jugoslavij i "partijska drzava" je bila glavni fokus autoriteta i posto je bila tretirana kao glavni izvor sigurnosti ona je paternalisticki shvacena, sa takodje naglasenim prelazom na naciju kao izvor autorite ta.

(Kraj u sutrasnjem broju)