Dr Jovan Rankovic o upotrebi postanskih deviza za spontano pretvaranje drustvenih preduzeca u drzavna

Preduzeca, kojima je posle prodaje Telekoma bacen pojas za spasavanje u vidu deviznih kredita, u najvecem broju slucajeva nece moci da ih vrate i njihov pravi vlasnik postace Republicki Fond za razvo j. On ce moci da ih prodaje da bi dobio novi novac i upotrebio ga u iste svrhe - "spasavanje" drugih drustvenih preduzeca. Taj krug moze da se nastavi sve dok bude imalo sta da se proda, a ovakva pri vatizacija istovremeno oslobadja drzavu od optuzbi da rasprodaje drustvenu imovinu

Bojana Jager

Da je trazena ocena njihove kreditne sposobnosti, gotovo ni jedno preduzece koje je dobilo devizni kredit od Fonda za razvoj ne bi zasluzilo ovu pozajmicu, jer su prakticno sva kreditna nesposobna, z bog nagomilanih gubitaka iz prethodnih godina kao direktne posledice nedovoljnog zaposlenja kapaciteta, tvrdi dr Jovan Rankovic, strucnjak za poslovne knjige, koji dobro poznaje finansijsko stanje ve cine firmi sa prvog objavljenog spiska od 45 "odabranih". Zahteve za ovim kreditima preduzeca su uglavnom pravdala ugovorenim izvoznim poslovima, dok u nekim slucajevima nije mogao biti ponudjen cak ni takav adut, vec se Fond naprosto rukovodio osecajem da odredjenim firmama treba pomoci, pa zato ovaj ekonomista smatra da takvo "izvozno" kreditiranje predstavlja u stvari pokusaj povrsne sanacije bolesnih drustvenih preduzeca, koji je unapred osudjen na neuspeh.

- Sredstva od prodaje Telekoma postaju drzavni kapital smesten u Fond za razvoj, koji ih je potom plasirao u drustvena preduzeca i na taj nacin postao njihov poverilac. Rec je o firmama u kojima ce s e zasigurno nastaviti gomilanje gubitaka i koje ce pre ili kasnije (a kod mnogih kreditiranih preduzeca to ce se desiti vec do kraja ove godine) izgubiti svoj kapital. Kao sto su poslovne banke posta le vlasnici brojnih duznika iz drustvene privrede po osnovu nevracenih dinarskih kredita, isto tako ce i Fond za razvoj fakticki postati suvlasnik ovih drustvenih preduzeca po osnovu deviznih kredita , koje ona nece moci da vrate.

Zasto mislite da firme, cak i one koje budu realizovale obecane izvozne poslove, nece biti u stanju da vrate pozajmljene devize? I politicari i preduzeca obecavaju kule i gradove, mnozeci svaku d obijenu marku barem sa tri do cetiri marke buduceg deviznog priliva.

- Zato, jer su ova sredstva tek popunila rupe po osnovu vec stvorenih gubitaka. Ukoliko bi preduzeca zaista bila prinudjena da ove kredite vrate iz ostvarenog deviznog priliva, ona ce ponovo biti u s ituaciji da nemaju sa cim da nastave poslovanje. Gubici su nastali jer se u proteklih sest-sedam godina propadanja drzave i privrede nije radilo. Danas, na primer, najuspesniji izvoznici iz industrij e tekstila, obuce i koze imaju stoprocentno zaposlene kapacitete u lon poslovima, ali sa tako niskim ugovorenim cenama da moraju i dalje da rade sa gubitkom. U proseku jedan sat njihovog rada sada vr edi 3,5 marke (nekada je kostao najmanje dvostruko vise), sa cime se zaposlenima mogu isplatiti neto zarade od jedva 60 do 80 maraka. Radnici, koji su se za vreme sankcija dosta odmarali za male pare , medjutim, nece vise da rade punim tempom za isti sitnis. Plate su narasle u proseku na oko 200 maraka (na to treba dodati isti iznos za danak drzavi) i zato nema govora da ova preduzeca mogu u takv im uslovima da posluju rentabilno. Tim pre sto vise nema kupovne snage na domacem trzistu, da bi se na njemu preko visih domacih cena peglali gubici iz poslovanja sa svetom. U ranija sretna vremena, kada su domace firme mogle da ugovore i znatno povoljnije izvozne cene sa stranim partnerima, jedna "Obuca" znala je da u izvozu moze da zaposli najvise do 36 odsto svojih kapaciteta, ukoliko zeli da ne posluje sa gubitkom.

Zato ce se gubici i dalje gomilati, a najveci deo devizno kreditiranih firmi nece moci da vrati kredite, niti ce moci dalje da posluje bez novog dodatnog kapitala. Potpuno je smesna i predstavlja naj jeftiniji politicki marketing, odredba u ovim ugovorima koje je Fond sklapao sa firmama, o krivicnoj i materijalnoj odgovornosti direktora za vracanje dobijenih pozajmica. Sta se to njima moze prodat i na ime ovog duga?

U takvoj situaciji Fond za razvoj ce postati prinudni vlasnik mnogih preduzeca, cija ce finansijska situacija i dalje biti mracna?

- Bas kao i poslovne banke, Fond za razvoj ce se naci u istoj situaciji da postane nevoljni vlasnik ovih firmi. To ce pokrenuti talas poravnanja i stecajeva i privatizaciju kroz taj proces. Cinjenica da davanje ovih kredita nema za posledicu pravu sanaciju preduzeca, vec privremeno gasenje pozara, dovesce do toga da se drustvena preduzeca spontano pretvaraju u drzavna, jer se drustveni kapital g ubi. Njihovi pravi vlasnici postaju poverioci, u ovom slucaju Fond za razvoj, koji ih moze prodati (a jedini pravi kupac je strani kapital), da bi dobio novi novac i upotrebio ga u iste svrhe - "spas avanje" drugih drustvenih preduzeca. Taj krug moze da se nastavi sve dok bude imalo sta da se proda.

Zar mislite da ce biti interesenata upravo za takve finansijski obogaljene domace firme, odnosno da pomenuti mehanizam moze da funkcionise?

- Svakako da moze. "Jumko", "Rudnik", "Kostana", danas zaposleni u lonu, pa cak i kolektivi iz metalske branse, mogu biti prodati. Sve ima kupca, pitanje je samo cene koja se moze dobiti. Iz dana u d an ta buduca cena nazalost sve je manja. Da drzava proteklih godina nije izbegavala privatizaciju i igrala se revalorizacije i zastite drustvenog kapitala, mogla je odavno stvoriti uslove da se priva tizuje veci broj drustvenih preduzeca, uz privlacenje stranog kapitala, i danas bi mnogo stosta bilo drugacije. Razni politicki faktori jos uvek plasiraju price o tome kako je, na primer, Panic jefti no dobio Galeniku. Ja mogu samo da kazem da je nekom srecom stotinak takvih Panica u ovoj zemlji, sada bi verovatno bili u sasvim drugacijoj poziciji. Kao u pomenutom slucaju dosao bi zdrav obrtni ka pital, firme bi poslovale rentabilno, imale trziste, posao i sirile se, a radnici bi dobijali solidne plate. Zato mislim da drustvena preduzeca treba vrlo brzo da se prodaju, dok jos postoji drustven i kapital i dok se on potpuno ne istopi, a dobijena sredstva da se plasiraju tamo gde je neophodno. Naravno, ne na nacin kako su utopljene devize od Telekoma za pokrice gubitaka i privremeno zapusava nje rupa, a bez ikakve nade da ce to dati neki efekat.

Vi mislite da krajnji ishod ove operacije moze da bude upravo rasprodaja drustvenih preduzeca u drzavnoj reziji, mada su se inace socijalisti sve vreme promovisali kao nepokolebljivi zastitnici d rustvene svojine, zaziruci pre svega od "rasprodaje domaceg trzista" stranom kapitalu.

- Niko naravno ne moze da tvrdi da drzava ono sto nije smela javno da uradi, sada namerava da izvede zakulisno, ali je cinjenica da je u krajnjem ishodu ceo mehanizam takav da omogucava prodaju drust venih preduzeca od strane drzave, a da niko nema prava prigovora. Pare od prodaje Telekoma omogucile su da se u predizbornoj igri produzi zivot firmama i prolongira njihova istinska sanacija, za koju sada nema politickih uslova, ni pogodne klime. Kasnije, kada poverioci, odnosno Fond za razvoj, postanu i vlasnici ovih preduzeca to ce omoguciti njihovu privatizaciju i privatizaciju drugih firmi n a nacin koji oslobadja drzavu od optuzbi da rasprodaje drustvenu imovinu. Ako je to svesna namera, onda ce zbog odugovlacenja biti pracena vecom stetom od efekata, jer sto se prodaja firmi izvede kas nije, to ce i cena biti manja, a izvesnost da radnici nece nista dobiti veca.

Koliko je ova zakulisna privatizacija povezana sa socijalnim problemima, odnosno sa namerom vlasti da u nevreme ne podgreva strah od otpustanja tehnoloskih viskova. U novom republickom zakonu o p rivatizaciji to pitanje je premosceno sa velikim pravima zaposlenih, koji ce ih ostvarivati u preduzecima koja su u stvari vec privatizovana, jer imaju svoje poverioce, cije ce vreme tek doci?

- U ranije, normalno predsankcijsko vreme, visak zaposlenih u jugoslovenskoj privredi procenjivan je na oko 30 odsto. Svaka ozbiljna sanacija preduzeca pretpostavlja oslobadjanje od tehnoloskih visko va, a svaki takav proces opet pretpostavlja da drzava konacno pocne da obavlja svoje socijalne funkcije i da za to ima sredstava. Vlast se logicno boji da ce sa slobodnom privatizacijom doci do otpus tanja veceg broja ljudi i da to moze da proizvede nezadovoljstva koja nece moci da kontrolise. Sa prodajom preduzeca u svojoj reziji, drzava verovatno racuna da moze da pravi privremene aranzmane ove vrste, uslovljavajuci pogodbe sa ogranicenjima za otpustanje radnika u odredjenom vremenu. Kao sto je uostalom ucinjeno i u slucaju prodaje Telekoma, kao sto, na primer, i danas u Panicevoj Galenici postoji najstariji personal i prakticno nije bilo otpustanja viska zaposlenih, kao sto su to cinile i druge istocno-evropske zemlje (poput Ceske) kada su prodavale drzavne firme. Pretpostavljale su ocuvanje zaposlenosti u njima ceni koja se mogla dobiti. Sve su to, naravno, privremene mere, ali i dobro dosao baj pas za svaku politicku garnituru na vlasti.