ODNOS PREMA SVETU KAO ELEMENT GRADJANSKE SVESTI (2)

Vatroslav Vekaric

Iz gorenavedene temeljne zablude proistekle su i mnoge druge, one koje se odnose na konkretnija pitanja funkcionisanja medjunarodne zajednice i obaveza njenih aktera. Jedna od najuocljivijih je ona koja se sastoji u neosnovanom precenjivanju nacela "nemesanja u unutrasnje stvari drzava". Rezultati istrazivanja posebno naglasavaju ovu zabludu. Kao komentar na rezultate ankete moglo bi se jednostavno reci da javnost u kojoj dve trecine stanovnistva osporava pravo medjunarodnoj zajednici da ucestvuje u resavanja unutrasnjih problema - nije dovoljno upoznata sa sustinskom evolucijom koje je ovo nacelo dozivelo u medjunarodnom pravu i medjunarodnoj politici. Gotovo sve drzave sveta okupljene u Ujedinjenim nacijama dobrovoljno su se odrekle dela svog suvereniteta na mnogim poljima, posebno na planu ljudskih prava, kontrole naoruzanja i ekoloske zastite. To posebno vredi za clanice OEBS, medjunarodne organizacije koja okuplja gotovo sve znacajnije zemlje severne hemisfere (osim Japana i Kine), i jos vise, za evropske zemlje. Klasican koncept suvereniteta koji je u uslovima bipolarne konfrontacije znacio pravo vlada da ne odgovaraju nikome za postupke prema vlastitom stanovnistvu iz temelja je izmenjen.

Danas je na sazi, ne samo kao politicko nacelo vec i kao konkretna medjunarodnopravna obaveza drzava i rezima da se pridrzavaju usvojenih standarda, recimo, u domenima bezbednosti, ocuvanja mira i ljudskih prava, da s tim u vezi preduzimaju mere koje ce biti transparentne i da ocekuju da ce nepodobni koraci na tom planu biti podvrgnuti medjunarodnoj kontroli i, u slucaju krsenja, kaznjeni. Nije rec ni o kakvoj hegemoniji ove ili one sile vec o stepenu demokratskog razvoja do koga je dosla medjunarodna zajednica, posebno Evropa sa SAD koji su i najdalje odmakli u kodifikaciji ovih nacela, od Helsinkija 1975, Pariza i Kopenhagena 1990. do Lisabona 1997. Klasicni koncept suvereniteta tesko napustaju samo najmanje demokratske drzave, ali im ni to ne pomaze kada postanu popriste kriza koje nemaju samo lokalne posledice ili predstavljaju atak na vrednosti do kojih drzi vecina civilizovanog covecanstva.

Slicne osnove ima i rasprostranjena zabluda - nedvosmisleno vidljiva iz ostvarenog istrazivanja - o primatu unutrasnjeg prava nad medjunarodnim po kojoj se veruje da se vlastitim unutrasnjim zakonodavstvom moze ciniti sto se hoce i da se ono moze menjati prema tekucim potrebama, a medjunarodne obaveze primenjivati po potrebi i tek "ako nisu u koliziji sa unutrasnjim pravom". To se najbolje vidi na primeru argumentacije za odbijanje da se izruce jugoslovenski gradjani okrivljeni za teske povrede medjunarodnog prava Haskom tribunalu. Ne samo najsira javnost, vec ni mnogi "eksperti" ne znaju da je takav pristup pogresan i protivpravan jer su evolucija medjunarodnog prava i praksa drzava i medjunarodnih sudskih i arbitraznih tela nedvosmisleno afirmisali stanoviste da je medjunarodno pravo, i obaveze otuda proistekle, jace pravne snage od unutrasnjih propisa i pravnog poretka svake zemlje, a neispunjenje medjunarodne obaveze povlaci stoga i medjunarodnu odgovornost drzave.

Istrazivanje je nagovestilo i mnoge druge netacne predstave jugoslovenskog javnog mnenja u pogledu uloge i odnosa prema SR Jugoslaviji najznacajnijih medjunarodnih aktera i na ustrajavanje stereotipa o "istorijskim" prijateljstvima i neprijateljstvima sa pojedinim drzavama i narodima.

Trpeljivost prema manjinama i susednim narodima u celini je prilicno niska. Na cemu se, na primer, zasniva uverenje tri cetvrtine stanovnistva (76,8 odsto) da je Grcka posebno prijateljski nastrojena prema SR Jugoslaviji, iako se ni po cemu u odnosu prema njoj (kada je rec, recimo, o uvodjenju sankcija i kontroli njihove primene) nije bitno razlikovala od ostalih zemalja, da ne spominjemo cinjenicu zadrzavanja viznog rezima koji je, medjutim, ukinut za neke druge drzave sa prostora bivse Jugoslavije?

Zbog cega cak tri cetvrtine ispitanika (74,7 odsto) smatra da je odnos SAD prema narodima SR Jugoslavije negativan, a svega manje od jedne trecine (31 odsto) ocenjuje negativnim odnos Italije prema Jugoslaviji kada je opstepoznato da politike SAD i Italije uglavnom konvergiraju u svim bitnim aspektima, pa i u odnosu na zbivanja u Jugoslaviji? Kako objasniti da, istovremeno, vise od polovine ispitanika (53 odsto) smatra odnos Saveta Evrope prema narodima SR Jugoslaviji negativnim iako je ovo telo kome pripadaju sve evropske zemlje osim SRJ, Azerbejdzana i Belorusije u svojoj aktivnosti iskljucivo bilo orijentisano na podrsku demokratskim procesima u zemlji?

Polemisanje sa stavovima javnosti ostaje, razume se, donkihotski posao ako ne pokusamo da barem u najopstijim crtama potrazimo uzroke takvog stanja.

Ako ostavimo po strani najkrupnije uslovljenosti kao sto su kolektivna frustracija stanovnistva nakon izgubljenog rata u "kome se nije ucestvovalo", opste ekonomsko i duhovno osiromasenje i s tim u vezi turbulencije u etickim i ideoloskim obrascima, najglavniji neposredni uzrok prethodno naznacenih stavova jugoslovenskog javnog mnenja mogao bi se videti u delovanju oficijelne propagande i rezimskih medija. Sistematicno ali profesionalno lose, slicno sovjetskoj propagandi u Breznjevljevoj eri, oni javnosti nude jednu manihejsku i anahronu interpretaciju onoga sto se realno dogadja u savremenom svetu. U ovoj slici preovladjujuce tonove imaju nostalgija za blokovskim vremenima u kojima je "mocna majka Rusija" bila sposobna da parira "lukavom i beskrupuloznom" Zapadu, pa se pruza kontraproduktivna podrska antireformskim snagama u ovoj zemlji. Prenaglasavaju se protivrecnosti u savremenoj Evropi i na Zapadu, odbacuju ili potcenjuju demokratska dostignuca koje su ostvarile mnoge zemlje u tranziciji Centralne i Istocne Evrope na celu sa tom istom Rusijom i dramatizuju realni problemi koji se javljaju u tom procesu. U ovim medijima cesto ce se naici na pothranjivanje razlicitih nacionalistickih stereotipa o drugim, posebno nekim zapadnim narodima i drzavama i sirenje nepoverenja prema medjunarodnim akterima koji nisu rezimu po volji, ali se nece steci slika o onome najvaznijem - da je SR Jugoslavija zemlja sa najlosijim medjunarodnim polozajem u Evropi, izopstena iz glavnih medjunarodnih organizacija i finansijskih institucija, zemlja sa nepotpunim priznanjem ciji gradjani ne trebaju ulazne vize za samo nekoliko drzava, a duzni su da prilikom putovanja u inostranstvo placaju izlazne takse kao nijedna zemlja u Evropi, zemlja na koju se ozbiljno ne racuna ni u jednom od najvaznijih procesa i poduhvata na danasnjem evropskom kontinentu: od ucesca u "Partnerstvu za mir" i povezivanja sa NATO do integracije sa Evropskom unijom.

Prethodni redovi predstavljaju preliminarnu ocenu dela rezultata istrazivanja o razvijenosti i izvorima artikulacije gradjanske svesti koje je obavljeno na uzorku od 1.007 ispitanih u 26 opstina SR Jugoslavije. Iako celovita analiza dobijenih frekvencija i konacni zakljucci tek predstoje, tesko se oteti utisku da je onaj aspekt artikulacije gradjanske svesti stanovnistva SR Jugoslavije koji se tice odnosa sa inostranstvom poprilicno rigidniji i impregniraniji autoritarno-mitomanskim naslagama od aspekata koji se odnose na gradjanska i politicka prava i na shvatanja demokratije i drzave. Takvo stanje cini, na zalost, perspektive razvijanja civilne samosvesti u SR Jugoslaviji veoma neizvesnim, a produzavanje sadasnje medijske indoktrinacije stanovnistva samo usporava njegovo realisticno suocavanje sa stvarnostima savremenog sveta. Takvo suocavanje je, uostalom, preduslov za sve neophodne - od strane tog istog stanovnistva trazene - demokratske promene.

(Autor je direktor Centra za strategijske studije u Beogradu)