AMERICKA VIDJENJA KRIZE U REPUBLICI SRPSKOJ

Moze se ocekivati da ce uskoro doci do pojacanog angazovanja SAD i prema Beogradu, sto nikako ne mora da znaci da ce to izaci na dobro za zemlju koju SAD ionako vec stavljaju u ravan medjunarodnih parija

Slobodan Pavlovic
dopisnik "Nase Borbe" iz Vasingtona

U punoj pripravnosti: Britanske trupe Sfora pripremaju teske samohodne haubice u Banjaluci FOTO: Fonet/AP

Ako u poslednjih nedelju dana niste culi niti procitali nijednu Klintonovu izjavu o Bosni - to je samo zbog toga sto se predsednik SAD nalazi od pretproslog vikenda na odmoru, tokom kojeg se zarekao da ce se po svaku cenu (osim u slucaju nekakve bas velike krize) apsolutno manuti domace i spoljne politike. Medlin Olbrajt i ostali njegovi najblizi saradnici ostali su, medjutim, i ovih pasjih avgustovskih dana na vasingtonskom braniku nacionalnih interesa, a poslednji radni dogovor koji je Klinton imao s njima pred polazak na odmor - bukvalno do na jedan sat pre poletanja put severnoatlantske obale - bio je posvecen upravo situaciji u Bosni i rastucim problemima u sprovodjenju mirovnog ugovora iz Dejtona.

Tvrdnja da je kriza na nasem delu Balkana postala jedna od velikih preokupacija americkog predsednika u prvoj godini njegovog drugog mandata, potvrdjuje se, maltene, iz dana u dan. Uzmimo za primer samo nekoliko najsvezijih, avgustovskih predodmorskih primera.

U Nevadi - prilikom susreta sa grupom lokalnih lidera - Klinton je pazljivo slusao sve sto su oni imali da mu kazu oko zastite od zagadjivanja jezera Tahou, jedne od glavnih turistickih atrakcija u tom kraju. Kad je na njega dosao red, predsednik je pokazao koliko su mu misli na drugoj strani: "Pogledajte sta vi imate ovde i sta ste sve uradili - i to onda uporedite sa onim sta se desava u Bosni. Tamo su prestali da ratuju jedni protiv drugih, ali sad ne mogu da se dogovore ni kako ce da im izgleda buduca zajednicka novcanica!? I sve im stoji zbog toga".

Dva dana kasnije, na jednoj od vecera organizovanih u Los Andjelesu da bi se prikupio prilog za lokalne demokratske kandidate, Klinton je ovako poceo svoj monolol: "Pogledajte samo s cime ja sve imam da se bavim kao vas predsednik - Bosna, Srednji Istok, Severna Irska, Ruanda, Burundi.. Pogledajte Bosnu, oni su se tamo doskora medjusobno ubijali, a sad se krve oko toga kakve ce oznake imati njihova nova novcanica. A, bilo bi veoma dobro da imaju sta da kupe za taj svoj novac".

U tri dana te svoje turneje po zapadnim drzavama SAD, predsednik je ni manje ni vise nego cetiri puta pominjao Bosnu u javnim istupanjima koja su, inace, bila posvecena iskljucivo domacim i lokalnim problemima. I to tako nije bilo samo tih dana, u obilasku Nevade i Kalifornije: brutalni balkanski rat i klimavi mir koji ga je zamenio povod su u poslednje vreme ne samo za Klintonove ucestale retoricke metafore, vec - kako tvrde ljudi iz njegovog okruzenja - i za sve ozbiljnije dileme predsednika SAD - Dileme kako spasti ono sto je predstavljalo najveci spoljnopoliticki domet njegovog prvog mandata (Dejtonski mirovni ugovor o BiH) i koliko daleko ici u toj operaciji spasavanja, a da se ne ugrozi bezbednost sad skoro 11.000 americkih vojnika angazovanih u misiji Sfora.

Bil Klinton, inace - sudeci prema izjavama njegovih saradnika - posvecuje Bosni mnogo vise vremena nego sto bi se to zakljucilo iz njegovih javnih istupanja. Prema informaciji kolega iz dobro obavestenog "Vasington Posta" (glavnog medijskog uporista svih demokratskih administracija), problem Bosne, i uopste, bivse Jugoslavije, dominirao je vecim brojem sastanaka koje je predsednik imao u poslednje vreme sa svojim glavnim savetnicima za spoljnu politiku. Otisao je i na more, a da nije presekao glavnu dilemu - da li da odobri zahtev za "agresivnijim angazovanjem" u hvatanju Radovana Karadzica i ostalih optuzenih za ratne zlocine, kao i kako da se postavi prema inicijativi koja se sve cesce pusta u medijski opticaj, da se vec odmah na pocetku jesenjeg okupljanja Kongresa objavi odluka o produzenju boravka americkih trupa u Bosni i posle dosadasnjeg "cvrsto zakovanog" roka od kraja juna 1998?

"Za ovu administraciju, a posebno za Klintona, Dejton je u njegovom prvom predsednickom mandatu predstavljao najveci spoljnopoliticki uspeh. Izgledalo je, bar, tako - kaze tim povodom Janus Bugajski, specijalista za Istocnu Evropu u vasingtonskom Centru za strateske i medjunarodne studije. "Ali, Klinton je sad u Bosni suocen sa osiguracem koji preti da pregori. I to veoma brzo".

Da bi se sacuvao osigurac, koji pominje Bugajski, ovde se pominje nekoliko varijanti, s tim sto nijedna od njih nije ni laka, ni jednostavna. U Stejt Dipartmentu nije malo onih koji se zalazu za hvatanje Karadzica i ostalih sa haske poternice (tvrdi se, nezvanicno, da je medju njima i ona koja vodi glavnu rec u ovom ministarstvu), ali je, s druge strane, u Klintonovom kabinetu veoma jaka i struja onih koji smatraju upravo suprotno - da bi tu rizik od potencijalne stete bio veci od potencijalne koristi, "imajuci u vidu da je vlast na Palama zasnovana na mafijaskom principu, gde odlazak vodje ne oznacava i kraj organizacije".

Istovetna je podela oko (ne)produzavanja americkog ucesca u sastavu Sfora posle juna iduce godine. Medlin Olbrajt i novi americki predstavnik u UN, doskorasnji kongresmen Bil Ricardson, ne kriju strahovanje da bi povlacenje SAD iz Bosne, iduceg leta, povuklo za sobom i vodece zapadne saveznike, sto bi, sve zajedno, rezultiralo kolapsom Dejtona - i obnovom rata u BiH, sa nesagledivim posledicama po balkanski region i novu evropsku strukturu NATO-a. Sekretar za odbranu Vilijem Koen (jedini republikanac kojeg je Klinton uvrstio u svoj ministarski tim) i odlazeci nacelnik Generalstaba oruzanih snaga Dzon Salikasvili, medjutim, insistiraju iz sve snage na postovanju junskog roka za povlacenje iz Bosne, koji je ionako prosle jeseni jedva prosao u Kongresu. Salikasvili, istina, napusta poziciju prvog operativca Pentagona - ali zato sto mu je doslo vreme za penziju, a ne zbog toga sto je usamljen u zahtevu za blagovremenim izvlacenjem iz kaljuge "evropskog Vijetnama".

Eventualna propast Dejtona ne samo sto bi nanela tezak udarac kredibilitetu SAD i NATO-a, vec bi, istovremeno, pogubno delovala na ambicije demokrata da na izborima 1998. preotmu republikancima vlast u kongresnom Predstavnickom domu i Senatu, kao i na plan da se 2000. godine - posle povlacenja Klintona u istoriju - obezbedi useljenje u Belu kucu njegovog sadasnjeg zamenika Alberta Gora. Zbog svega toga, ako je nesto u ovom trenutku izvesno - to je da ce posle sezone godisnjih odmora, Bosne biti jos vise u predsednikovim istupanjima a verovatno i u akcijama.

U tom kontekstu, moze se ocekivati da ce sa ove strane biti vise angazovanja i oko Beograda, sto nikako ne bi moralo da znaci da ce to izici na dobro za zemlju koju SAD sve cesce stavljaju u istu ravan sa Kubom, Severnom Korejom, Libijom, Sudanom, Irakom i ostalim medjunarodnim parijama. Nedavno Holbrukovo angazovanje u jos jednoj misiji "poslednjeg upozorenja Milosevicu", nije bilo slucajno (bez obzira na potrebu da se srpsko/jugoslovenski predsednik satera u cosak i spreci u daljem izvrdavanju nekih obaveza, sto je bila taktika koju je ovaj i te kako primenjivao u poslednjih godinu i po dana u susretima sa Kornblumom, Gelbartom i ostalim americkim emisarima, koje je uobicavao da upozorava kako "nisu bili u Dejtonu, pa nisu upoznati sa svim onim sto je tamo dogovoreno") - kao sto ne spada samo u sferu novinarske ekskluzivnosti subotnja informacija "Njujork Tajmsa" o tajnoj diplomatskoj zabelesci sa tog nedavnog razgovora u Belom dvoru izmedju Milosevica i Holbruka iz koje se vidi da je domacin daleko i od pomisli da prihvati zahteve koje mu svet postavlja oko ekstradicije optuzenih za ratne zlocine, oko podrske Biljani Plavsic, oko posmatraca OEBS na izborima u Srbiji, kao i oko davanja prava albanskom stanovnistvu na Kosovu, bez obzira sto mu je jasno predoceno kakve ce zbog toga posledice i dalje trpeti drzava koja ima srecu da joj se on nalazi na celu.