Rubrika: Politicke z(m)urke

Podnaslov: Uloga politickih alapaca u srpskoj anticivilizacijskoj revoluciji, ili: da li cemo od organizovane anarhije i hajducije "napredovati" ka drustvenom debilitetu?

Teofil Pancic

Predsednik beogradske vlade Spasoje Paja Krunic krunisao je svoj meteorski politicki uspon bizarnim otkricem (navodnike staviti po nahodjenju) da se njegov "formacijski" najblizi saradnik Zoran Djindjic, gradonacelnik Beograda, jos u januaru dogovorio sa Slobodanom Milosevicem da zajedno zagorcavaju zivot Srpskom pokretu obnove pred republicke izbore, ne bi li ova velika stranka bila marginalizovana. Tako, recimo, gradonacelnikovi ljudi sada u saradnji sa sindikatom pod uticajem SPS organizuju strajkove po preduzecima koja su na gradskim jaslama, a sve samo zato da bi sekirali Spasoja Krunica. Demokrate, medjutim, tvrde da je istina nesto drugacija: Vuk Draskovic se, onomad, dogovorio sa Milosevicem (koji je u medjuvremenu promenio Dvor, ali krunu ne skida) glede podele vlasti u Srbiji, po kojoj bi SPS i JUL i dalje drmali drzavom, porodicna manufaktura Draskovic bi dobila lep deo finansijskog kolaca i mnoga ministarska i ambasadorska mesta, te znacajan broj poslanika; prethodno, tandem snova bi s politicke scene pomeo radikale kao "ekstremiste", a demokrate i ostale kao "sitnu boraniju" koja se boji izbora usled svoje dramaticne beznacajnosti. Radikali se uglavnom slazu s ovom verzijom scenarija, kukajuci kako su im rajske dveri Takovske 10 gotovo zatvorene otkad se Vuk Draskovic preselio na drzavnu televiziju, izlazeci iz nje samo jednom dnevno, tek da promeni kosulju i postavi novog sefa novosadskog SPO. Radikali ovaj transfer takodje tumace kao rezultat dogovora gospodara trgova s vlasnikom kanabeta. Naravno, treba reci i to da se demokrate i SPO-ovci odavno slazu bar u jednom: Seselj i SRS, su, naravno, u "dilu" sa Milosevicem, i vesto koordinisu svoje akcije na zatiranju svake gradjansko-demokratske op(ozi)cije, ne bi li sami delili pljackaski plen i bericetno vladali Srbijom zauvek izolovanom od ostatka planete. Tolerisanje organizovane zemunske anarhije i urbane hajducije ide u prilog njihovoj argumentaciji.

Razume se da bilo ko ko ima nameru da ostane normalan i bezopasan po okolinu ne treba ni da pokusava da dokuci ko tu, zapravo, koga, i zasto; takav pokusaj zavrsio bi se tezim simptomima asocijalnog ponasanja, nocnih mora, nekontrolisanog govora i fizicke agresivnosti, a istini se nesrecnik ne bi bas mnogo priblizio. Zato ove politicke porno-seanse (svako sa svakim, u svim pozama, po vise puta, ali svi obavezno sa zvezdom filma - "Cicolina" je u ovom slucaju zvezda crvene boje...) treba posmatrati kao metastazu politickog traca u balkanskoj varijanti, sto ce reci da nije nepristojno upotrebiti narodskiji termin - medjusobno olajavanje. S obzirom da ovde ipak dominira zabaceni odjek nekakve juznjacke, levantsko-mediteranske kulture, normalno je da se "bucenju" (Antonije Isakovic) svih vrsta kod nas pridaje tako velika paznja, ali se ono, u isto vreme, krajnje neozbiljno shvata i povrsno prihvata. Ovde rec vredi, otprilike, koliko i na orijentalnom bazaru, gde se anonimni preprodavac kune u sve, od dece do svekrve, da je njegova roba "pravi Versace, znam coveka, poslao mi dva dana pre smrti...". Zato su, uostalom, mnogi pregovaraci iz sveta, u ranim fazama postjugoslovenske krize, obolevali od srcanih aritmija, nesnosnih glavobolja, opstipacija, "bezrazloznih" depresija i drugih psihosomatskih poremecaja u funkcionisanju njihovog racionalnog zapadnjackog (psiho)metabolizma: nisu mogli da shvate da je ovde obecati bez namere da se ispuni obecanje, lazno se zakleti, dati rec s figom u dzepu, masno slagati bez treptanja i crvenjenja itd. nacionalni sport, zanimacija koja je s vremenom postala nasa druga priroda.

U takvom okruzenju, razvila se posebna, neformalna ali neobicno bitna, figura politicke alapace, brbljivog (i brljivog) lika koji ide po carsiji i telali najfantasticnije price o trenutnim neprijateljima i konkurentima njegove stranke, diskretno namigujuci potencijalnim saveznicima da ima mesta za njih. Politicke alapace nisu priznate kao struka ili stalez, nisu sindikalno organizovane ni (kao takve) socijalno i zdravstveno organizovane; njihova snaga je u mimikriji, one se iznad svega cuvaju da neko ne prokljuvi njihovo pravo zanimanje. Ponekad su u samim vrhovima stranaka, cesto na duznostima portparola: uloga glasnogovornika je zahvalna za razvijanje njihovog talenta i ispoljavanje umeca, koje raste geometrijskom progresijom sa produzavanjem staza na tom mestu. Takodje, ni uloga savetnika nije losa: ovi pobocnici velikih stranackih vodja su obicno sive eminencije svojih partija, persone koje se sepure negde pri vrhu hijerarhije, u najpovladjenijoj poziciji: mnogo vlasti, malo odgovornosti... S obzirom da se radi o protocnim karakterima, jakih zivaca i jos jaceg zeluca, ne predstavlja im nikakav problem da se prepodne zaklinju u jedno, a poslepodne u drugo, sasvim suprotno. Napravivsi od "izdaje" princip, a od lazi zanat, politicke alapace su postale autenticni junaci nasih dana, paradigma nase socijalne bolesti za koju lek jos nije smisljen, a i ako jeste, pacijent odbija da ga uzme tvrdeci da mu je ovako bas dobro. Pa, i jeste - dok ne umre.

Princip unakrsnog olajavanja i opanjkavanja, koji je uvrhunio u nastanku (o)tuznih profesionalaca kojima smo posvetili prethodni pasus, dele manje-vise svi vazniji akteri ovdasnje politicke scene, uspesno parazitirajuci na paranoji koja je univerzalno stanje duha juzno od Beca. Mnoge generacije su odrasle pod kombinovanim dejstvom raznih "teorija zavere", sveprozimajucim strahom od domacih i paranojom od stranih tajnih sluzbi, petparackom dajdzest-literaturom o Vatikanu i Kominterni, masonima, Jevrejima i pederima, za nedoucene pretenciozne amatere koji se ocas posla pretvaraju u opasne ludake (pre neki dan mi neki lik objasnjava u jednoj knjizari da je on, "kao Srbin i pravoslavac", dotaknut Duhom Svetim, dok svi ostali, uta-ta, nisu!), i u takvoj atmosferi ono sto pocinje kao trac nuzno skoncava kao Opasna Urota, a ovu je, pak, dozvoljeno suzbijati svim sredstvima, a ona narocito brutalna su posebno preporucljiva, da se zlo ne povampiri.

Nakon sezone kiselih krastavaca nastupa mnogo opasnija "sezona kiselih lica", u kojoj ce nam politicke alapace, potpomognute svojim rodjakama iz medija, zdusno objasnjavati nove i nove, sve fantasticnije porno-kombinacije domaceg stranackog cirkusa, a sve na nesumnjivo veliko veselje Majstora koji sedi u svom (zapravo - tudjem!) Dvoru kao Buda i ne mora ni prstom da mrdne iz svoje vladarske nirvane, posto alapace sve rade za njega. Ima i on takve u svojoj kolekciji, neke su veoma talentovane, ali ove opozicione mu vrede bar deset puta vise... Tako ce se beda sitnog sicara i jalovost narcizma malih razlika ponovo pokazati kao najdragoceniji saveznici petrifikovane vlasti, a zemlja ce i dalje tavoriti u limbu politicke neodraslosti, iliti sumnjivo produzene nezrelosti koja vec vuce na debilitet. Naravno, i to ce ovde nekome biti zabavno: u primitivnim zajednicama, psihofizicki deformitet je fenomen iz oblasti smesnog.