DR MIODRAG ZEC :KAKO JE TREBALO ISKORISTITI NOVAC OD PRODAJE TELEKOMA

Da se krenulo ovim putem Jugoslavija bi bila daleko bliza medjunarodnim finansijskim institucijama i pokazala sposobnost da garantuje sigurnost svim oblicima privatnog kapitala.

"Osnovna pitanja kod prodaje telekomunikacija su cena i upotreba sredstava od privatizacije", kaze dr Midrag Zec sa Filozofskog fakulteta. "Pitanje cene je uvek otvoreno jer drzava moze da kaze da je ona dobra, a neko drugi da je mogla biti i bolja, ali je ovde svakako sporan nacin prodaje jer se nije islo na neki od uobicajenih nacina kao sto su javna prodaja deonica, ili javno prikupljanje ponuda putem tendera."

Drugo pitanje je pitanje upotrebe novca od privatizacije: ako drzava prodaje imovinu ona pred sobom ima vise opcija od kojih je najgora upravo ova koja je odabrana, smatra dr Zec. Drzava je prodala kvalitetnu imovinu sa visokim prihodom(jer je ulaganje u telekomunikacije najatraktivniji nacin za plasman kapitala) i tako dobijen novac investirala u sirok spektar komercijalnih poslova cija je sudbina neizvesna i po kamatnoj stopi manjoj od stope koja bi se dobila da je on plasiran u telekomunikacije.

"Sustina spora oko prodaje telekomunikacija je sto nisu nadjeni adekvatni aranzmani za plasiranje kapitala i postoji rizik gubitka tih sredstava", upozorava sagovornik "Nase Borbe".

Daleko je bilo racionalnije da je ovaj novac bio iskoriscen da se njima plate bilo deo unutrasnjeg ili spoljnog duga, cime bi se podigao opsti rejting zemlje i pokazala jasna namera za uvodjenje novog svojinskog rezima u kojem duznik odgovara svojim obavezama prema poveriocu, smatra dr Zec.

Da je jedan deo novca dat za otplatu stare devizne stednje ili duga prema inostranstvu, to bi doprinelo atmosferi sigurnosti, a time i neophodnosti reformisanja finasijskog sistema. "Bez stednje stanovnistva nema govora o prikupljanju svezeg novca, a to znaci ni investicija", kaze sagovornik "Nase Borbe".

Da se krenulo ovim putem Jugoslavija bi bila daleko bliza medjunarodnim finasijskim institucijama i pokazala sposobnost da garantuje sigurnost svim oblicima privatnog kapitala.

Jos jedna sansa da se novac od prodaje drzavne imovine tako upotrebi, nece se pojaviti lako, jer je iz korpusa imovine kojom raspolaze drzava prodato ono najlikvidnije. Posle telekomunikacija ne postoji nijedan toliko atraktivan sistem za prodaju jer regulacioni mehanizmi i politika cena ne garantuju visoke profite. Cena struje i benzina nize su od evropskih (sto nije slucaj sa telekomunikacijama) i po tom osnovu strani kupac ne moze ocekivati visoke profite, smatra dr Zec. S druge strane, pogotovu u energetici, u situaciji smo da postojeci korisnici ne mogu da budu servisirani iz sadasnjih kapaciteta, dok je kod telekomunikacija obrnut slucaj - ide se na sirenje broja korisnika.

To navodi na zakljucak da je jedini izlaz za elektroprivredu i naftnu industriju dokapitalizacija uz pomoc stranog kapitala, kompletno restrukturiranje zakonodavstva vezanog za ove sisteme i promena rezima upravljanja tim preduzecima.

Insajderski model privatizacije znacice besplatnu podelu akcija zaposlenima, sto znaci da se iz tog izvora ne moze ocekivati svez kapital. Pritom, sva iole znacajna drustvena preduzeca ostace pod drzavnom kontrolom jer ce biti uvrscena pod posebne programe privatizacije. Raniji pristup po kome su po posebnim programima trebalo da se privatizuju gubitasi, je stavljen van snage i sada su uvedeni kriterijumi strateskog znacaja i velikog broja radnika. "To znaci da ce se na toj listi naci naprofitabilnije grane kao sto su farmaceutska i duvanska industrija, sektor hemije i bazne hemije, pa mozda i autoindustrija", kaze dr Zec.

T. J.