Dnevnik: Zivot u smecu pod vedrinom neba

Ulice. Boze, kakve su nam ulice. Kao da je sniman film o nekoj katastrofi, usled koje su sve prodavnice raznete, kuce i ljudi, pa se sve razletelo... Tako, svuda naokolo gomile tetrapaka, opusaka, konzervi, flasa, trulog voca. A narod prolazi, gleda, zivi. Naisla sam na definiciju coveka kao bica koje se na sve privikava.

"Ako se svet zali sto odvise govorim o sebi, ja zalim sto on cak i ne misli o sebi"

Montenj

Pise: Kristina Janjetovic

Nedelja 17. avgust

Kada sam saznala? Danas, juce, sutra... Da li sam uopste saznala? Hocu li ikad? Istina, meni je receno da je umro, i videla sam njegovu sliku u tim fatalnim cituljama, koje nas progone, koje se drhtavim rukama prelistavaju po svakojakim novinama, svakodnevno (ima ljudi koji ih natenane, gotovo ritualno, u stanju prikrivenog zadovoljstva "bistre", i onih, koji ih pregledaju, plaseci se da im ne promakne smrt osobe koja im je na bilo koji nacin mogla biti bliska za zivota, koji to cak iz moralne obaveze cine, jer - red je sa ovoga, ispratiti prijatelja koji putuje na onaj svet). Na sahrani sam bila, potpuno svesna cija je sahrana, i sta je SAHRANA, i zasto sam tu... Ali, cinjenica da mi je nesto receno, i dokazivano, nema snagu da tvrdi da ja to znam.

Uostalom, sta znaci da je umro? Da ga nikad vise necu zagrliti, da se necu vise smejati sa njim i da se necu na njega vise ljutiti. Da li samo to? Ili to znaci da je jedan blistavi duh odlucio (ili je bilo odluceno) da napusti ovaj svet? A kako da ga napusti? Zar je to moguce?

Pre nego sto cu saznati za njegovu smrt, obukla sam, slucajno, crnu bluzu... a mozda nije bas tako slucajno... I posla sam. Po ulici ljudi hodaju normalno, lepi, zdravi, lete golubovi, prolaze automobili, imam utisak da se i vazduh pomera, a u meni - sve stoji. I sve jedno isto. Kao veliki orah zaglavljen na vrhu grudi. I tesko mi pada sto svet ne oseca moj bol, sto mu prkosi, trudeci se da bude sto lepsi, i biva najlepsi, obliven suncem, zadihan - sada, kada ga od suza ne mogu videti kako valja.

Da, iz duse polazi, pa se preliva preko celog lica izraz tuge, to se oseti, ali - zasto bi to sprecilo zenu, koja prolazi pored mene, da se raduje svom plavom malisanu? Ili konduktera da mi trazi kartu u autobusu?

Kako je mocna ta sposobnost covecija, da se prilagodjava... I mora... Uostalom, zasto bi svi znali za moju tugu... Samo, boli... nesklad izmedju suza u meni, i radosti - sad mi se cini - celog sveta.

Ode Avdija...

Andric kaze da se sa najbeznadeznijim gubitcima covek najlakse miri. Bojim se da je tako. Ako tu uopste ima mirenja.

Ponedeljak 18. avgust

Postoji nekoliko tipova prosjaka. Jedni se pasivno mole, sto je naizgled prihvatljivo, ako je "radno mesto" u blizini crkve, i ti se, uglavnom, mole za zdravlje i dug zivot onoga ko udeljuje. Ima i onih koji se mole po trotoarima najprljavijih ulica, i tada mi ta "molitva" izgleda potpuno neprihvatljivo. Neka mi bude oprosteno, ali moram da kazem - imam utisak da je, kroz tu fizicku prljavstinu kojoj su oni konstantno izlozeni, i njihova dusa, nekako, ogrezla u necisto. Cini mi se, prosto, da njihova misao i nije upucena Bogu, vec da je gotovo ukopana u zemlju, i kratkotrajna. A sve te molbe za necije dobro zdravlje, prozete su, cesto, neiskrenoscu, jer ti koji se mole, brzo pocinju da kunu, ako ne dobiju nista... Molitva i kletva se iskljucuju. Kod njih, izgleda, nije tako.

Ima i aktivnijih prosjaka (medju koje spada moje jutrasnje cigance), koji rukama i nogama pokusavaju da vas sprece da odete, dok nesto ne date. Mogu se deliti i po starosti... Od onih koji jos nisu ni progororili, ni prohodali, (majke ih nose, nekad cak istovremeno dojeci ih i proseci), koji imaju ulogu izazivanja dubokog sazaljenja u ljudima, pa i raznezenosti... do sasvim starih. Postoji posebna kategorija prosjaka, koji su, nekim zlom, ostali bez ruke, noge... Onda se tako na ulici, razgolite ti osakaceni ekstremiteti, i to je zaista strasan prizor. Uvek sam mislila da je poslednje sto covek treba da pokaze pred svetom, njegova nesreca, ma koje vrste ona bila.

Naravno, niko ne prosi zabave radi. Muka ih je naterala. Muka golema. A onda ih je ista ta muka, u kojoj su rasli, i od koje su stvoreni, naucila da za njih drugog zivota nema, i oni se retko trude da budu bolji, dobronamerniji, cistiji, da rade bilo sta... Sede tako, po ulicama, po kontejnerima, po haustorima, proseci, u neumornom samosazaljenju, nedostojnom coveka.

Mislim da treba pomoci tim ljudima. A njih treba zamoliti nekako, da se ne ponizavaju. Ne zbog prosjacenja! Nego zbog nacina na koji to cine. Svu sam ovu pricu ispricala, jer me je pogodilo sto je ono dete jutros htelo da me rastrgne. A pogodilo me je, zato sto sam ponesto uvek davala. Ne samo novac... Prala sam jabuke, pa donosila, kupovala kifle i cokolade za sirotu decurliju, odecu donosila... A to je vise od novca. Secam se da me je skoro vredjalo, kada smo sestra i ja bile male, pa nam neko za rodjendan umesto poklona donese novac (iako se od njega svasta moglo kupiti). Lepse mi je, dan danas, da mi neko donese obicnu bombonu, ili jedan cvet, pa da osetim da je to meni namenjeno. A novac... Novac je prokletinja... kojoj robujemo. Zbog njega ratovi, zbog njega glad, i zbog njega ti silni ljudi obescascenih dusa po ulicama...

Utorak 19. avgust

Ulice... Boze, kakve su nam ulice... Kao da je sniman film o nekoj katastrofi, usled koje su sve prodavnice raznete, kuce, i ljudi, pa se sve razletelo, i... ostalo. Eto, snimanje Filma zavrseno, a rekviziti ostali. Svuda po gradu. A Film bio od epohalnog znacaja, pa je kaznjivo bilo sta skloniti, pocistiti, oprati. Tako, svuda naokolo gomile tetrapaka, opusaka, konzervi, flasa, trulog voca... A narod prolazi, gleda, zivi. Naisla sam na definiciju coveka kao bica koje se na sve privikava. Nazalost, ovde je potpuno primenjiva.

Sta je bilo sa onima, kojih nije malo, a koji su (na sopstveni zahtev ili pod prisilom) statirali u tom Filmu? Oni su, uvidevsi znacaj Filma, a ponosni na svoju "glumu", odlucili da zivot uloga produze, nezavisno od Filma. Posto su im u Filmu kuce raznete (i prodavnice), pa su ostali bez sapuna, sampona i paste za zube, nastavili su da takvi idu gradom, ulaze u autobuse, koji su, opet, da doslednost i vernost Filmu ne bi bile narusene, ostali prljavi, zagusljivi i preoptereceni. Muzika koju vozaci autobusa pustaju, da bi se narod secao svetlih trenutaka, uglavnom je iz Filma.

Jedino je cistacima ulica, koji nisu imali nikakvu ulogu za vreme snimanja Filma, zivot promenjen - oni, sad, ciste. Ali, da bi i oni dali doprinos secanju na Film, odlucili su da samo selektivno ciste. Za njima ostaje puno smeca, ne zbog otsustva temeljnosti, vec zbog njihove odanosti Filmu...

Platonu je zamerano sto u Svet ideja nije smestio ruzne ideje. Moze mu se zameriti samo utoliko sto tvrdi da sve sto postoji u pojavnom svetu, ima uzor u Svetu ideja. Inace, ako bismo prihvatili samo mogucnost postojanja lepih ideja, i verovali, pri tom, da "ovaj" svet zaista postoji prema svetu ideja, onda bismo iz "ovog" sveta morali proterati sve ruzno, prljavo, nisko...

Naravno, ne bi bilo dovoljno pocistiti ulice. Trebalo bi prognati zlo iz ljudi! Tako bi propalo secanje na Film koji se godinama, decenijama snimao, ali bi se ukazala prilika da se snimi novi, dorastao Beogradu koji volimo, Beogradu koji je svet.

Sreda, 20. avgust

Nacula sam nocas 
o propasti sveta,
to su se dve zvezde
dosaptavale.
(Dosadilo im da ih
da ih neko gleda,
kad idu na kupanje.)

Ceo dan se sudaram sa recima u sebi.

Cekam jesen. Njoj se radujem. I sad je lepo. Ali, tek kad se Sunce ugasi, (meni tesko pada vedrina neba), dusa mi se oglasava.

Verovatno svako oseca (ne)slaganje sa vremenom, sa snegom, sa suncem, sa liscem koje opada, ili, naprotiv, tek pocinje da zivi. Ja volim to poradjanje prirode, cvrcanje vazduha, neumorno kretanje. Ipak, mnogo bolje se snalazim u sivilu, u opstoj melanholiji, tada ne cinim nikakav napor da udjem u svet. U njemu se, takvom, vec nalazim.

Cetvrtak, 21.avgust