Imaginarni vodic vlade Srbije: Kako prodati, iskoristiti i potrositi drustvenu i drzavnu imovinu, a da se nista ne promeni

Kad bi srpska vlada svake godine prodavala "lanac i po livade" da namiri deficit od oko tri milijarde DEM godisnje, "kuca Srbija" raskucila bi se za tri godine

Tanja Jakobi

"Ako sam pijanac i prodajem svoju kucu samo da namirim dugove i skupim pare da bi se nanovo ubijao od pica, to mi verovatno nece pomoci. U stvari u narednim mesecima bice mi jos gore - i dalje cu biti mrtav pijan, svorc i sto je najgore - beskucnik u zimu."

Da li srpska vlada gaji logiku jednog notornog pijanca, kao sto su to slikovito opisali analiticari londonskog odeljenja Bank Nasional d 'Pari i kao sto optuzuje "Fajnensl tajms", koristi prodaju preduzeca da bi eskivirala reforme? Ako se najbolje porodicno srebro kakve su telekomunikacije "rasitni" u svega dva meseca, koliko bi jos srpska vlada mogla da raskucuje kucu i drzi se na vlasti?

Po procenama domacih analiticara ukupna srpska imovina u drzavnim i drustvenim preduzecima, sabrana sa ostatkom drustvenog kapitala u mesovitim preduzecima bilansno vredi oko 55 milijardi DEM. "Ako pretpostavimo da je ta imovina potcenjena i povecamo tu cifru ka realnijih 70 miliona DEM, opet bi, pod ovakvim uslovima - postojecom traznjom investitora i visokim rizikom zemlje, a to znaci i po niskim cenama - moglo da se proda imovine samo za deset milijardi DEM", kaze jugoslovenski analiticar, konsultant jedne od svetskih oditorskih kuca, koji je zeleo da ostane anoniman.

Kad bi srpska vlada svake godine prodavala "lanac i po livade" da namiri deficit (budzetski deficit, kvazibudzetski deficit u javnim fondovima i neto gubitke u drustvenim i drzavnim preduzecima) od oko tri milijarde DEM godisnje, "kuca Srbija" raskucila bi se za tri godine.

"Ako bi se deficiti kompenzirali, stvari bi se prirodno uravnotezile. Kad se imaju gubici i ne mogu da se pokriju iz tekucih prihoda, onda je resenje prodaja imovine. Tako, na primer, posluje svako seosko domacinstvo: kad seljak nema prihoda da plati poreze, on proda komad zemlje", objasnjava sagovornik "Nase Borbe".

Efekat crne rupe

"Tesko je ocekivati da cemo mi imati ovde onaj efekat koji se dogodio "Skodi" kad je u nju usao "Folksvagen" i radikalno modernizovao sve segmente u kompaniji" tvrdi sagovornik "Nase Borbe". "Mi imamo fundamentalan poremecaj u privredi, a to znaci strasan pad drustvenog proizvoda , jednu rupu od 50 odsto i taj efekat rupe deformise sve ostale strukture".

Drugim recima, privredna aktivnost u Jugoslaviji upola je manja od nekadasnjeg istorijskog nivoa, ali su zato sva socijalna davanja i troskovi od vojske, preko policije, zdravstva i penzijskog sistema, ostala netaknuta i ne mogu se dekretom ukinuti. "Takav mehanizam stalno proizvodi deficit i ta nasa havarija veca je cak i od one americke na primer, kada je u doba velike krize njihov drustveni proizvod opao za 30 odsto. Mi smo u tezoj situaciji nego da smo preziveli rat. Posle njega bar postoji brz tempo obnove, a ovde je sistem u ravnotezi koja onemogucava rast. To je osnovni okvir na osnovu koga je moguce proceniti razvojna ocekivanja. Tek kad bi se drustveni proizvod popeo na 75 do 80 odsto svoje istorijske vrednosti iz najboljih godina moglo bi se ocekivati uravnotezenje bazicnih finasijskih tokova."

Promena vlasnicke strukture, bez obzira sto je ona svakako pozeljna, ne moze da izleci jos jedna problem ove vlasti - konstantnu nestasicu novca. Na jedno ekonomsko predizborno pitanje "verujete li ovom novcu?", posredno anketirani vlasnici dinara, u svim prilikama u poslednjih pet godina odgovarali su - negativno. Stepen monetizacije nije prelazio sedam procenata, a u vreme boljeg poverenja u domacu valutu bio je i 30 procenata. Da bi se razumelo sta to znaci vredi napomenuti da je stepen monetizacije u Svajcarskoj ili Nemackoj na primer, 120 procenata jer je domaca valuta (sto mi najbolje znamo) u opticaju i u inostranstvu. "Jednom recju, nepoverenje u vlast generise seriju ekonomskih problema."

Pusticu te na mala vrata

Evo kako izgledaju neke od mogucnosti da strani partneri postanu vlasnici dela preduzeca, a da se nista ne promeni (sem da postanemo siroti pijanac na zimi):

"Prodali ste, trpite." "Neregularnosti prilikom prodaje telekomunikacija pre mogu da nas navedu na sasvim suprotna ocekivanja od pozitivnih. Privatizaciju Telekoma nije pratila i odgovarajuca regulacija prirodnog monopola ("Ja sam posta i neces imati druge"), pa je za ocekivati da ce novi vlasnici nastaviti da ostvaraju profit povecavajuci cene, a ne broj novih pretplatnika i kvalitet usluga." objasnjava jedan strucnjak za telekomunikacije."Slicno bi moglo da se dogodi i sa strujom jer i tu postoji prirodni monopol".

Bas ti razlozi naveli su jednog neimenovanog sagovornika Rojtera, da ostro kritikuje opredeljenje vlasti da se iskljucivo orijentise na privlacenje strateskih investitora. "Oni nemaju nikakvu konkurenciju na trzistu, vec su naprotiv privilegovani, a druge strance takva situacija odbija", rekao je ovaj strucnjak Rojteru.

"Uzecu, jeftino je." Ako strani partner ulazi u neku komercijalnu delatnost kao sto su sokovi, sladoledi, automobili ili kozmetika onda ne moze da racuna da ce ga konkurecija mimoici. U zemlji sa visokim rizikom, on onda kupuje domacu fabriku samo ako je diskont vrlo visok, ili bolje receno ako se ona nudi budzasto. Vec pomenuti analiticari bank Nasional d ' Pari upravo to i savetuju investitorima. U Srbiji se ,kazu oni, imovina prodaje na masonski nacin i vrlo jeftino. "Kupujte dok jos mozete, u poslednjoj zemlji koja tek treba da krene u tranziciju."

Za domacu stranu to znaci dezinvestiranje, a za stranog partnera opet generisanje visokog profita bez velikih investicija. "Poenta ove price nije da ce nas strani kapital opljackati. Rec je o jednoj logici koju investitori primenjuju svuda pa i u svojoj zemlji, ako za to imaju sansu. Jedan ovakav primer je recimo 'Gasprom' koji novim vlasnicima donosi visok profit, a da u njega gotovo uopste ne investiraju", kaze vec pomenuti jugoslovenski analiticar, i objasnjava "To je jedan krug: visok rizik vuce visok diskont u prodaji, a visok diskont destimulise dodatno investiranje. Da bi od prodaje preduzeca bilo efekta, sistemske promene morale bi da se odvijaju paralelno sa promenom vlasnicke strukture."

Institucionalnim promenama naime, rizik zemlje bi se smanjio, to bi dovelo do snizavanja diskonta, a strani investitor dosao bi u poziciju kakvu ima i kod svoje kuce, a to znaci da samo investiranjem moze da obezbedi i profit. Ima li primera? Ima - u Ceskoj i Poljskoj.

"Volim te zatvoreno." Strani investitor ocenjuje stepen carinske zatvorenosti u zemlji. Ako je konkurencija uvoznika velika, motiv otplada. Suprotno tome, ako je trziste zatvoreno (kao nase), a lokalna cena znacajno visa od svetske, strani investitor kupujuci domace preduzece, izvlaci profit na bazi distorzije cena. Jedan strani konsultant sa iskustvom iz slovacke privatizacije navodi jos tri moguca nepovoljna scenarija:

"Kupim te, pa te ukinem." Taj mehanizam vazi ukoliko domace preduzece, kao recimo nas "Tehnogas" ima monopol na trzistu. Bez prejudiciranja bilo kakvog ishoda dogadjaja kad 51 odsto "Tehnogasa" kupe "Meser Grup", "Linde" ili "Lear Likvid" koji s nasom firmom o tome pregovaraju, vredi citirati primer slovenackog "Zlatoroga". Kupili su ga Austrijanci, zatvorili, a na slovenacko trziste doneli svoju robu.

"Proizvodim pa izvozim." Po oceni pomenutog stranog konsultanta, za srpske firme, bar za sada, bice najvise zainteresovane strane izvozno orijetisane firme. Srbija je na obodu Evrope, ima jeftinu radnu snagu i moze da postane punkt u kome ce se proizvoditi i izvoziti. Time bi, recimo, bili zamenjeni sadasnji lon poslovi. Efekat po srpsku ekonomiju bio bi relativno nikakav, osim ako se izuzmu redovne plate lokalnim namestenicima.

"Kupujem, dakle stedim." Ukoliko bi jedna strana firma "X" odlucila da pokrije 40 odsto trzista svojom robom, "pocinjuci sa ledine", to bi kostalo prilicno skupo, makar se reklamirali i u udarnom terminu pre "Kasandre". Za takvog kupca najbolja opcija je da kupi domacu firmu srodne proizvodnje, pod uslovom da ona sama pokriva relativno veliki deo trzista. To na jednoj strani omogucava stranom partneru da na lokalnom terenu proizvodi deo svog asortimana i pri tom u paketu dobije i deo trzista i po mogucstvu distributivnu mrezu. Portret za takav ram je, na primer, "Frikom" koji prodaje sladolede u celoj Srbiji i ima najbolju prodajnu mrezu.