Nedeljna, 24. avgust 1997.

Portret: Caslav Ignjatovic, sudija Saveznog ustavnog suda Srbije, eks predsednik Vrhovnog suda Srbije

Kormilar iz Prikrajka

G. Ignjatovic zasigurno je prvi covek koji je iskusio nepodnosljivu tezinu visestranackog zivota u Srbiji, to jest onu najgoru od svih politickih agonija - izbore

Kad pre nekoliko dana novinari u Skupstini Srbije upitase premudrog Radimila Bogdanovica kako ce se crnogorske politicke prilike odraziti na izbornu klimu u Srbiji, on odlucno odgovori: "Sta mi imamo sa tim? Neka oni svoje probleme resavaju sami". E, sad mozda bi ih i resavali sami, da se Bulatoviceve pristalice nisu dosetile (ili su ih podsetili) da od jaceg uvek jaci ima. Tako je tuzba na odluku crnogorske najvise sudske instance doputovala u Beograd, u Savezni ustavni sud. Mozda je Radimilo Bogdanovic doista "spasio glavu" od crnogorskih politickih carki - iako je mala verovatnoca da problem ovakvih dimenzija zaobidje prvog drzavnog obavestajca - ali prvi ljudi Saveznog ustavnog suda sigurno nisu. Na njima je, dakle, da kazu poslednju i obavezujucu rec o tome da li je Ustavni sud Crne Gore pogresio potvrdivsi da je njen jos uvek aktuelni predsednik diskvalifikovan iz predstojece izborne utrke.

Zvanicni predsednik Saveznog ustavnog suda u ovom trenutku je Milomir Jakovljevic, ciji polozaj u ovom najvisem drzavnom sudskom telu porede sa onim koji je imao Zoran Lilic kao eks predsednik SR Jugoslavije. Ono sto je, dakle, u okviru Lilicevih radnih duznosti bilo povremeno konsultativno caskanje sa Slobodanom Milosevicem, za Jakovljevica je caskanje sa sudijom Caslavom Ignjatovicem. Da slucajnost bude veca, obojica su, i Lilic i Jakovljevic, izabrani uz blagoslov kolega sa kojima, kao sto rekosmo, s vremena na vreme caskaju. Elem, zavedeni tom pricom, uz izvinjenje gospodinu Jakovljevicu, ciji znacaj svakako uvecava cinjenica da je kao nekadasnji republicki tuzilac jedini video sve krivicne prijave, za glavnog protagonistu izabrali smo ipak gospodina Caslava Ignjatovica, sudiju Saveznog ustavnog suda, doskora predsedika Vrhovnog suda Srbije.

G. Ignjatovic zasigurno je prvi covek koji je iskusio nepodnosljivu tezinu visestranackog zivota u Srbiji, to jest onu najgoru od svih politickih agonija - izbore. Preko svojih ledja preturio je najpre (kao predsednik Republicke izborne komisije, a iste godine postao i predsednik Vrhovnog suda Srbije) izbornu groznicu '90. godine, kada je, uostalom, srpska opozicija u modu uvela termin izborna kradja. Medjutim, g. Ignjatovic, nije bio podlozan modnim uticajima i zato taj termin nikada nije upotrebio i priznao da uopste zna za njega, osim u jednoj prilici '92. godine, kada je, opet u svojstvu predsednika RIK, priznao da je bilo odredjenih, izbornih neregularnosti. Ali dobro, taj izraz je nesto drugo, za njega su vec svi bili culi i nije zvucao tako pomodno.

Biografija

Caslav Ignjatovic rodjen je 18. novembra 1932. godine u Gredetinu, opstina Aleksinac. Na Pravnom fakultetu u Beogradu diplomirao 1958. godine, pravosudni ispit polozio 1962. godine. Do 1959. pripravnik, a posle polaganja pravosudnog ispita, zamenik sreskog javnog tuzioca u Cupriji, zatim Okruzni javni tuzilac u Svetozarevu i sudija Okruznog suda u Svetozarevu.

Prema dokumntaciji Narodne skupstine, u martu 1973. izabran za sudiju Vrhovnog suda Srbije, a u julu 1990. godine za predsednika Vrhovnog suda Srbije. Na ovom mestu ostaje sve do maja l996. godine, kada je izabran za sudiju Saveznog ustavnog suda, gde za predsednika predlaze Milomira Jakovljevica.

U drugom, jednako napornom mandatu predsednika RIK 1992. godine, g. Ignjatovic je, zarad fer, postenih i demokratskih izbora (tako je to prenela stampa), na led stavio funkciju na mestu predsednika Vrhovnog suda Srbije. Javnost, ona uglavnom naklonjena opoziciji, upamtice ga u vreme tih vanrednih izbora po odbijanju predsednicke kandidature Milana Panica i jos vise po njegovim obrazlozenjima. Inace, treba reci da je g. Ignjatovic te godine, poducen iskustvom sa prethodnih izbora, RIK "obogatio" portparolom, koji se, kako je najbolje znao i umeo, nosio sa dosadnim novinarima i uvek dzangrizavom opozicijom. Tako je g. Ignjatovic licno veoma retko komunicirao sa novinarima. Ipak, kad je javnost pomahnitala radi odbijanja Paniceve kandidature g. Ignjatovic je nasao da je duzan obrazloziti postupak RIK i evo, sta je rekao: "Radili smo po zakonu i savesti, a prebacuje nam se da smo radili birokratski i da je odluka narucena. Ali, stvar je mnogo jednostavnija - sudija ne moze da potpise presudu u koju sam ne veruje". Prosto, g. Ignjatovic nije verovao u Panica, verovao je u drugog predsednickog kandidata. Panic je, posle sudskih zavrzlama, ipak ucestvovao u predsednickim izborima i - izgubio, kako mu je g. Ignjatovic i predvideo. Konstatujuci "minimalne izborne nepravilnosti" (Fond za razvoj demokratije tvrdio je da je te godine sa spiskova nestalo vise od pola milona biraca, RIK je odbacila uglavnom sve prigovore) g. Ignjatovic je proglasio zvanicnog pobednika - Slobodana Milosevica.

O ulozi g. Ignjatovica, ili bolje reci o znacaju kakav se pridaje predsedniku Vrhovnog suda Srbije, govori jedna "aferica" iz 1993. godine, koja je neopravdano ostala u senci dogadjaja koji su usledili. Naime, u jesen '93. u republickom parlamentu i javnosti permanetnto se vrtila prica o prisluskivanju telefonskih aparata. Od nadleznih se zahtevalo da odgovore na pitanja koliko telefonskih brojeva osluskuje drzava i zasto, postoje li o tome kakve dozvole i zapisnici. Prisluskivanje je, inace, kategorija koju Ustav Srbije priznaje, ali pod uslovom da predsednik Vrhovnog suda Srbije da saglasnost. Da li je u pitanju sinhronizovana akcija ili cista koincidencija, tek Caslavu Ignjatovicu stigao je 19. novembra te godine dopis u kojem se trazi obelodanjivanje takvih podataka, a vec sutradan Slobodan Milosevic raspustio je Narodnu Skupstinu Srbije jer je, u najkracem receno, izgubila svaki moguci dignitet. Kako obicni smrtnici nikad nece saznati postoji li kopca izmedju ta dva dogadjaja, ostaje im samo da promisljaju kako tamo gde ima dima ima i vatre. To sto bi zbog razotkrivanja ovakve "aferice" popadale sve vlade sveta nas se mnogo tice. Uostalom mi smo uvek isli mimo sveta - sta nas interesuju gradjanska prava, prisluskivaci, nezavisno sudstvo, posteni izbori. Zabava za Amerikance.

Za one koji su stekli utisak da su g. Ignjatovica uvek "kacili" najtezi, politicki slucajevi sledi razocarenje - bavio se i kulturom. Bio je 1974. godine u vecu Vrhovnog suda koje je preinacilo presudu Okruznog suda u Beogradu Lazaru Stojanovicu, reziseru kultnog filma crnog talasa "Plasticni Isus", na tri godine strogog zatvora. Doduse, bilo je i drugo vreme.

Gospodin Ignjatovic, sad, medjutim, ima "desetu" muku - crnogorsku, koja ne bi bila upola tolika da je rec o nekom tamo kandidatu iz prekomorske zemlje, koji ima boraviste, a nema prebivaliste (ili je bilo obrnuto?).

Ogledalo

Greske zanemarljive

"Za predsednika Srbije je izabran Slobodan Milosevic. Ponovnih izbora nece biti iako je Republicka izborna komisija ustanovila nepravilnosti u 86 izbornih mesta, posto ne mogu da uticu na rezultate glasanja".

("Politika", 25. 12. 1992)

Ljute se nezadovoljni

"Ne moze se reci da su izbori bili neregularni samo zato sto deo onih koji nisu zadovoljni izbornim rezultatima tvrdi da nisu bili u redu".

("Politika", 4. 11. 1990)

Samo po zakonu

"Radili smo po zakonu i savesti. Paniceva kandidatura je odbacena jer nije bila u redu prijava prebivalista. Prijava boravista je bila u redu".

("Borba", 20. 11. 1992)

Gde zivi Panic

"Prebivaliste je mesto koje gradjanin smatra centrom svoje aktivnosti, a boraviste mesto gde boravi. Molim vas, svi znate gde Panic zivi", u odgovoru na novinarsko pitanje kakva je razlika izmedju boravista i prebivlista.

("Borba", 22. 11. 1922)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /