LJUBODRAGA DIMIC, ISTORICAR

Kad se pogledaju sredstva koja su primenjivana dolazimo do zakljucka da ovaj prostor integrise politika i da ona kulturu prosto upotrebljava u svoje pre svega ideoloske ciljeve

Rade Stanic

Ljubodrag Dimic, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu na Katedri za istoriju nakon desetogodisnjeg istrazivanja objavio je trotomnu knjigu "Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918-1941". (Koliko je ovaj rad bio zahtevan, sistematican i odgovoran ne govore samo 1.600 stranica knjige, vec i podatak koji je izneo istoricar Predrag Markovic, da knjige i arhivska gradja, poredjani jedni do drugog dostizu duzinu od pet kilometara.) Tema koje se latio Dimic znacajna je bar po dve stvari. S jedne strane, popunjava se "belina" u istoriografiji, bez cega je razumevanje istorije Kraljevine Jugoslavije nepotpuno. Sa druge strane, predstavlja cvrsti osnov za preispitivanje proslosti, i, ako vec nije kasno, za utemeljivanje buducnosti. Svaka slicnost danasnje Jugoslavije, sa onom koju je opisao Dimic u razgovoru, Kraljevinom Jugoslavijom, nije dokaz da se istorija ponavlja vec da vreme po mnogo cemu na ovom podneblju stoji.

Kako kaze Dimic, vise desetina definicija pojma kulture i kulturne politike mogu se, sasvim grubo, svesti na jednu - da je "rec o sistemu mera i akcija koje jedno drustvo ili jedna drzava primenjuje u sferi prosvete, kulture, nauke, sa ciljem da to drustvo menja i sa ciljem da neke krucijalne vrednosti bica naroda iskaze na taj nacin", definicija "koja se danas po mnogo cemu moze dovesti pod znak sumnje, ali je otprilike tako kulturna politika dozivljavana u elaboracijama politicara koji su se njenim osmisljavanjem bavili u Kraljevini Jugoslaviji".

- Istoricar na zalost ili na srecu, mora brzo da izgubi zajednicki jezik sa jezikom teorije i u sudaru sa dokumentima dodje do nekog svog vidjenja kulturne politike, tla na kojem se ona sprovodi, drzave koja pokusava da to sprovodi, nekih centara moci i elita koju tu politiku nose, najzad, da sagleda na koji nacin i da li ta kulturna politika daje neke rezultate.

Dimic kaze da se u dodiru sa gradjom covek nadje u "okamenjenoj istoriji", u susretu sa nepoznatim drustvom, dodajuci da je njegovo "strucno ubedjenje na kraju tih istrazivanja, da i ljudi koji su artikulisali kulturnu politiku to drustvo nisu poznavali."

- O cemu se radi? To je autarhican svet sela. Otprilike 78 odsto populacije zivi na selu, koje je najvecim procentom nepismeno, dovoljno samo sebi, egzistira na malom prostoru, ne zna za trziste, nije upuceno na puteve i komunikaciju i koje, fakticki, ne komunicira slovima i knjigom, jer nije prinudjeno. Ono prosto zivi u jednom zatvorenom svetu, a cilj kulturne politike je da taj svet probije. Medjutim, to se nije desilo.

NB: Zasto mislite da ljudi koji su artikulisali kulturnu politiku nisu poznavali svoje drustvo?

LJ. D.: Elitu Kraljevine Jugoslavije cinilo je nekoliko desetina hiljada ljudi i cini mi se da se u dobroj meri udaljilo od tog sveta kome je jednim ili dva kolena pripadalo. I taj svet je gledao dosta sa visine, sa izgubljenim osecajem za razumevanje. Istrazivanja pokazuju da 75 odsto tog sveta na selu, ne zna za prostornu mobilnost, koji zivi u mestu gde se rodi. Isti toliki procenat ljudi zivi u opstini u kojoj se rodio, nikada ne prekoracujuci njegove pragove. Nekih 84 odsto zivi u istom srezu, preko 92 odsto Kraljevine ne napusta svoju Banovinu. Nekih osam odsto ljudi, znaci, bilo je u prilici da integrise prostor.

Srpski narod je bio izrazito policentrican. Ni u Kraljevini, pa ni, izgleda, u socijalistickoj Jugoslaviji nije mogla da se nadje zajednicka mera izmedju Srba u Pirotu, Vasojevicima, Vojvodini ili Slavoniji. Ta policentricnost je prosto zadrzana, delom i zato sto nije bilo jedinstvenog kulturnog koncepta koji bi to uradio. Cela ova prica pokazuje da je kulturna politika bila poluga koje je jedno drustvo pokretala ka Evropi ali da je tempo razvoja bio takav da to nikoga nije zadovoljavalo. U principu, kada se pogledaju sredstva koja su primenjivana, dolazimo do zakljucka da su to sredstva politike, da ovaj prostor integrise politika, i da ona kulturu i kulturnu politiku prosto upotrebljava u svoje, pre svega, ideoloske ciljeve.

NB: Znaci da jedinstvenog kulturnog prostora, jugoslovenskog, u tom periodu nije bilo?

LJ. D.: Jedinstvenog kulturnog prostora u Kraljevini Jugoslaviji nema. Kulturna politika se iscrpljuje kroz neka, sasvim uslovno receno, cetiri kruga. Jedan se zavrsava sa parlamentarizmom, drugi je iskazan u godinama diktature koji ima ideologiju jugoslovenstva i koja pokusava da tu ideologiju na neki nacin artikulise kroz svoje prosvetne i kulturne zakone. Zatim, krug koji je vezan za politiku vlade Milana Stojadinovica i, najzad, kada dodjete do dezintegracije, sto je silom politike ucinjeno u godinama diktature, jedan sasvim osoben krug vezan za preuredjenje jugoslovenske drzave.

Kada je rec o prosveti, u zajednicku drzavu se ulazi sa 37 prosvetnih zakona, sa svim inercijama iz prethodnih decenija. Znaci u prosveti postoji Austro-ugarska monarhija sa svim svojim osobenostima vezanim za Backu, Slavoniju, Hrvatsku, Dalmaciju, BiH, odslikava se Crna Gora, juzna Srbija, odslikava se Srbija sa srbijanskim zakonima, Vojvodina. Dolazi 1929. i skolski zakoni koje je sada tesko primeniti. Po njima se rade nastavni programi, ali ce se primenjivati '32, '33. godine. Po tim programima treba da se pisu udzbenici, ali '35. se raspisuje prvi konkurs za udzbenike. Dve godine traju rasprave pristalica i zagovornika onoga sto bi integrisalo prostor, a na kraju, 1937. godine, drzava dize ruke jer nema snage za sve to. To je slika kroz prosvetu. Kada bi je pricali kroz neke druge kulturne ustanove i institucije, ona bi bila otprilike ista, tako da kulturna politika na jugoslovenskom prostoru ne postoji.

NB: Sta se desava na podrucjima Hrvatske, Slovenije i Srbije?

LJ. D.: Moze se jasno videti zatvorenost slovenackog prostora, koji permanentno iskazuje potrebu da se prikljuci jednom alpskom krugu. Generator tih raspolozenja u slovenackoj eliti i na slovenackom selu je Katolicka crkva koja usadjuje svest da nema slovenacke nacije bez rimokatolicke crkve.

Na prostoru Hrvatske ista ustanova se pojavljuje u jednom ne zatvorenom, cak napadno otvorenom prostoru. To je prostor na kome se dodiruju razlicite civilizacije, gde se Crkva bori za duse onih drugih, tu se pojavljuje jedan ekskluzivni oblik, koji se apsolutno moze identifikovati u hrvatskom drustvu, a nasuprot tome postoji drugi model hrvatske kulturne politike koji sprovodi Hrvatska seljacka stranka, koji ima svoje temelje u programima i ideologiji koje su braca Radic predlozili negde pocetkom 20. veka, koje su govorile o potrebi da hrvatsko drustvo integrise samo sebe. Uz ostalo, i kroz kulturu, i kroz skolu u kojoj bi bilo odstranjeno sve sto je tudje.

Naspram ta dva, vidljiv je i ovaj srpski etnicki krug, etnicki prostor na kome kulturna politika pokusava da deluje i pokusava da protegne srpske skolske zakone na prostore koji nisu bili adekvatni za njih. I u toj nespremnosti, izmedju ostalog i elite, prosla je prva decenija. Druga decenija je prosla u ideologiji, godine Milana Stojadinovica su prosle u jednom pokusaju ostvarivanja ravnoteze na jugoslovenskom prostoru, jer je 75 odsto kapitala bilo u Zagrebu, a onda je razvojem srpskog etnickog prostora to trebalo dovesti u ravnotezu i onda iskljuciti iz politike one poluge kakve cine policija ili vojska. Medjutim, i taj period je trajao nekoliko godina i onda je dosao taj period koncepta koji je iznedren kada je jugoslovenka drzava morala da se prekomponuje, odnosno kada je nastala banovina Hrvatska, sa cijim je nastankom definitivno nestao jugoslovenski model kulture.

NB: Ko je sprovodio kulturnu politiku? Kakav je polozaj elite, ako smo je uopste imali?

LJ. D.: Realizaciju kulturne politike nosila je politicka elita. U toj realizaciji delom su se oslanjali na intelektualnu elitu. Istrazivanja Ljubinke Trgovcevic pokazuju da naucnici gotovo stoprocentno ucestvuju (izuzev dva profesora) u osmisljavanju te drzave u toku rata. Medjutim, primetno je da od 1921. godine ta elita ne ucestvuje vise u politickom zivotu. Marginalizovana je, nema je na diplomatskim mestima Kraljevine Jugoslavije, njihov glas nije presudan u politickim strankama, pogotovo onima koje su na vlasti, a to su radikali. Njihov glas slabo se cuje i u Demokratskoj stranci, sem u godinama kada je u opoziciji. Srpska politika napravila je gresku za koju mi se cini da je konstanta u 20. veku, da se na elitu sa znanjem nije oslanjala na adekvatan nacin. Ona je bila spremna, kao sto je politika uvek bila spremna, da to znanje zloupotrebi, ali ne i da je na duge staze, u kontinuitetu upotrebi za dobro tog naroda iz kojeg je iznjedrena. Ako se pogleda ekonomska elita, ona je sasvim nemocna. Nastaje delom na korupciji, i poput ovih danasnjih bogatasa, nije preterano zainteresovana da ulaze u sfere kulture koja bi taj narod promenio. Umetnicka elita se brzo razocarala.

NB: Koji problemi su se "preselili" iz Kraljevinu u novu Jugoslaviju i da li postoje slicnosti izmedju nekadasnje i danasnje kulturne politike?

LJ. D.: Rekao bih da ono sto je konstanta da osmisljene kulturne politike shvacene kao strategije razvoja ova drzava nema. To je jedina slicnost izmedju Kraljevine Jugoslavije, gde je kulturna politika prisutna samo u tragovima, izmedju Jugoslavije u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata, gde se kulturna politika nije razumela, vec se striktno provodio jedan ideoloski model koji nije davao rezultate jer nije bio primeren tlu, i nekih pokusaja iz ranih sedamdesetih, sa politickom garniturom oznacenom kao srpski liberali. Tada je postojala jedna vizija kulturne akcije.

U osamdesetim i devedesetim godinama vidim je kroz sund, kroz neukus, zapostavljanje prosvete, unazadjivanje univerziteta, osiromasivanje biblioteka, odsustvo osmisljene izdavacke politike, odsustvo politike prema medijima... Prema tome, neki koncept kulturne politike u celom veku, cini mi se da je izostao.

Ako u parlamentu teme kulturne politike nisu prisutne, ministarstva ih ne osmisljavaju, u politickim strankama to je poslednje poglavlje, u narodu koji je osam odsto nepismen, 26 odsto stanovnistva ove drzave ne upotrebljava slova, sa ugaslim kulturnim potrebama, ako se pogledaju budzeti sa stalnim restrikcijama u toj sferi... Zakljucak se sam po sebi namece: jasnog koncepta, materijalne podrske, dobre volje u celom veku nema. A to znaci da ste svom narodu uskratili buducnost.