Karnevalizacija Srbije

Zvezdana prasina u prljavoj serpi

Vecina ljudi u Srbiji se odavno i bezrezervno svrstala medju malobrojne narode koji jos uvek gaje suverena, koji s odobravanjem i blagonaklonoscu gledaju na razuzdanost i nerazumnog vlastitog gospodara

Pise: Jasna Sakota - Mimica

Ne cudim se sto srpski politicari, svaki put kad im ne podje za rukom da iole razumnije obezazlene svoje monstruozno i pogubno politikovanje, posezu za iracionalnim i prevarnim tumacenjima vlastite prakse. Ne cudim se ni tome sto je i medju Srbima moguce naci one koji, gubeci prisebnost bas onda kad im je najteze, suludo bacaju brigu na veselje umesto da svojom sabranoscu brigu savladaju. Cudim se necem drugom. Kako je moguce da u ovoj zemlji politicka iracionalnost i prevarnost jos uvek nalaze nacina da se institucionalno oblikuju u festu, pagansku i neobuzdanu veselicu, u pravi pravcati karneval, cija razigrana atmosfera, evo, vec mesec dana, uporno vlada nad Srbijom?

Ustolicenje Predsednika, dolazak Kasandre, kraljevacka (s)jajna noc, obletnica julske Partije, svecarska obelezavanja naseg privrednog i kulturnog rasta, proslave izgubljenih ili jedva dobijenih sportskih nadmetanja, i jos mnostvo drugih blestavih vidjenja nase skiljave stvarnosti. A za ta vidjenja kazu da su samo show- business srpske politike, tek "zvezdana prasina u prljavoj serpi zivota".

Sta god da je, vidimo da su svuda po Srbiji poklade. Ono sto ne vidimo jeste njihov razlog. Jer niko, pa ni zadrti ateisti, nece sporiti da bi ova pravoslavna zemlja morala imati jak motiv za svoje katolicke, i jos gore, nehriscanske manire. A ne verujem da osnova tako drasticnog odstupanja od ortodoksije pociva na ostroumlju srpskih politicara ili, pak, u tuposti njihovog naroda, gde je onim prvima poslo za rukom da "igrama bez hleba" nasankaju ove druge. To bi znacilo da su srpski politicari od svog naroda mudriji, a poznato je da oni po pameti jedni drugima savrseno odgovaraju, te da su upravo zato, i jedni i drugi, u svojoj nepromenjivosti vecni. Ako li, pak, politicari nisu prepametili, nije samo smisleno vec za dobrobit nacije hitno i neodlozno sledece pitanje: koji djavo tera Srbe da se vesele? Sigurno je da se ne obistinjuje ona turisticka, izmisljotina da su oni veseo (i gostoljubiv) narod. Koliko znam, samo se budala raduje dok mu pod nogama gori (i samo takav poziva u goste onda kad ni sam nema sta da jede). Utoliko nikakva urodjena veselost (i gostoljubivost), a pogotovu ne ona koja sluzi kompenzaciji otuznog i traljavog zivota, ne moze biti ratio vehementnog radovanja naseg sveta. Pre ce biti da razlog celomesecne proslave lezi u jednom, sad vec, bojim se, za psihologiju ovog naroda konstitutivnom ciniocu.

Julsko-avgustovska svetkovina

Ne znam da li je iko primetio, ne znam cak ni da li se sme primetiti, ali svetkovine u srpskoj obradi pocinju da bivaju drugacije nego kod ostalog sveta. Ono sto ih razlikuje nikako ne dolazi odatle sto je slavlje u Srba pijano bezumno i do stida razulareno: u tome ovaj narod ide ukorak s delom covecanstva koji ni danas ne zna za drugu katarzu do one u kojoj se tako nesrecno i tako bezrazlozno zrtvuje ljudskost. Zato, ne bez ponosa i ne bez akademske odgovornosti, tvrdim da vandalizam nije stvar koja Srbe cini sasvim osobenim slavljenicima. Pa ipak, s mnogo manje ponosa i s mnogo vise straha od teorijskih i prakticnih posledica, konstatujem da je vecina srpskog zivlja dospela u stanje kada za ozbiljno uzima sve sto moze biti predmet radovanja i euforicnog zadovoljstva. Za njih, da parafraziram Mikija Runija, zivot nije prljava serpa nego zvezdana prasina. A sve to dolazi otuda sto su ljudi u Srbiji postali dozlaboga lakoverni, sto nemaju ama bas nikakvog smisla za bilo kakvu vrstu distanciranog gledanja na sebe i druge, sto ne razumeju nikakvu simboliku, pa tako ni ceremoniju, i sto su, poput najprimitivnijih naroda, poceli detinje da veruju u sustu realnost predmeta i aktera vesele pokazivacke poetike. Tako se i desava ova zalobna i glupava julsko- avgustovska svetkovina, koja je, ruku na srce, pocela jos odavno, i to na svim drzavnim medijima, zahvaljuci kojima su danas u Srbiji maskare autenticni likovi vecine zivotnih istorija. (Takvim medijima odavno pomaze i jedna privatna TV, ciji bogati vlasnik dovlaci u svoj studio nesporne kriminalce, kurve, ludake i fasiste, ne bi li time drzao u zabludi poblesaveli svet kako se on - taj svet, sasvim razlikuje od najtezih krivicno-klinickih slucajeva, te da, samim tim, taj svet nema u sebi ama bas niceg bolesnog.) Zato se i nije cuditi sto se u ovoj zemlji ono najbudalastije, pa i glumatanje losih izvodjaca, uzima zdravo za gotovo. Politicari uistinu veruju da je najveci deo njihovog naroda gotovo u celosti njima zadovoljan; najveci deo naroda zaista misli da su njihovi politicari skoro u svakom pogledu ispravni.

Los glumac u ulozi mesije

Uzimajuci kasandrofiliju kao paradigmu srpske stvarnosti, s nelagodom primecujem da nije daleko od pameti da danas u Srbiji samo jedna Venecuelanka, pouzdano zna da je sama sobom tek jedva glumica. Mislim da, nasuprot njoj, vecina stanovnika Srbije smatra da je ta netalentovana nesrecnica zaista Kasandra. Zato ta vecina za karikaturalnost njene glume uopste ne zna. Zapadni covek bi nesmotreno zakljucio, a i poneki gradjanin Srbije, da se srpskog naroda nimalo ne tice kvazimodnost necijeg glumackog ostvarenja: da Srbi, boze moj, nemaju ukusa ili dovoljno umetnickog obrazovanja. Tako bi ljudi zakljucili, tako i zakljucuju, kao da je danas svidjanje kod Srba isto sto i kod ostalog sveta - mesto procene i na njoj zasnovanog stava - a ne, kao sto stvar istinski stoji, problem lose artikulisane, bolesno sprovedene odbrambene reakcije. Cini se da mnogi pripadnici ovog naroda radije prihvataju da je pomenuta jadnica uistinu Kasandra nego da je losa artistkinja, pre veruju u iluziju nego sto imaju snage da promene stvarnost, radije na sebe navlace patologiju nego sto naziru da su, cak i onda kada s pravom gadjaju jajima, zapravo bez jaja. Grubo govoreci, danas je vecina u Srbiji doslovce onakva kakvim je sebe na najgledanijoj televiziji nedavno predstavio jedan glasoviti srpski glumac (onaj koji se proslavio svojim neobicno uspesnim uzivljavanjem u mesijansku rolu, a koji, zajedno sa svojom zenom, misli da je visegodisnje izostajanje njegovog ustolicenja iskljucivo stvar zlehude sudbine, nikako posledica teske anksioznosti, koja i najpametnijeg blati idiotijom, i koja se jos samo dobrocudnima moze ciniti kao potpuno odsustvo sposobnosti za politicki zivot).

Iz ovog, dakako, ne treba zakljuciti kako u Srbiji nema dobrih glumaca. Imamo mi jednog kojeg je, ne bez dobrih razloga, i Zapad priznao, a ciji se najveci kvalitet sastoji u tome sto igra samo jednu ulogu i sto uopste ne glumi. I naravno da to ne moze biti niko drugi do nas Suveren, koji, istina, retko daje predstave za narod i vise voli da svojim igrokazima uveseljava familiju i bliske prijatelje, ali koji, kad vec jednom izadje na scenu, igra sebe bolje od svakog drugog - sebe igra spektakularno. Nije li onomad mnoge do izbezumljenja ushitio svojim krunisanjem, jos uvek u narodnom secanju zivom slikom? Nije li ih do suza ocarao njegov trijumfalni ulazak tamo gde mu nije mesto po nasledju vec po volji vlastitih biraca?

Ali, koliko god da se ljudi odusevljavaju njegovom besprekornom autorealizacijom, ne bi bilo zgoreg podsetiti se da je do Francuske revolucije bila sasvim uobicajena pojava da podanike obuzima entuzijazam onda kada njihov suveren na kraljevski nacin ostvaruje privilegije. Nekada davno bilo je sasvim razumno da gospodar pokazuje svoje povlastice ne bi li pucanstvo u toj predstavi uzivalo taman onoliko koliko velicanstven prizor nadoknadjuje ono sto narod nema. Nekada davno bilo je primereno samoodrzanju da se pojedinac odrice vlastitih zelja u korist gospodarevih. Danas se, medjutim, u civilizovanom svetu takve bljuvotine smatraju sramnim i mahnitim. Pa ipak, dobro je poznato da se vecina ljudi u Srbiji odavno i bezrezervno svrstala medju malobrojne narode koji jos uvek gaje suverena, koji s odobravanjem i blagonaklonoscu gledaju na razuzdanost i nerazumnost vlastitog gospodara, koji ga slave cak i onda kada ovaj uza sve njihove zrtve izgubi rat koji je ostapbenderovski organizovao samo zato da bi bez rada i truda obezbedio sebi sve ono sto mu ne pripada. Zbog gotovo nepojmljivog postovanja prema Suverenovom i svakom drugom hohstapleraju (koje, uzgred budi receno, Suverena i njegove lopovske pratioce oslobadja svake krivice i kazne), moglo bi se reci, a da ne bude nimalo preterano, da poveci broj Srba uziva u tome sto, namesto toga sto nemaju nista, imaju vladaoca. Zato im i ne smeta da sve sto oni nemaju, ima on. A on, opet, voli svoj narod, i daje mu bas ono sto taj narod hoce. (Cvrstu sponu izmedju najveceg Srbina i vecine ostalih Srba ne moze da narusi ni Suverenova supruga, kod ljudi, inace, prezrena samo zato sto joj je porodica iznad svega, i sto sve, pa i drzavu, mora da sroza na vlastitu privatnost, cime skaredno razgolicuje Oca nacije i cini sve ono sto joj srpski covek nikada nece oprostiti.)

Septembarske poklade
Ako se uzme u obzir da gradjansko ponasanje i zivotni stav mnoge Srbe tako silno sablaznjava i degutira, vec se uveliko radi na tome da se takvo ponasanje u celosti zatre, sto i jeste ideja predstojecih izbora - gorljivo ocekivanih septembarskih poklada.

Napad protiv gradjana

Nema, dakle, sumnje da je ovaj, Erosovom miloscu obasjani, nicim neukaljani, samim sobom utemeljeni odnos izmedju podanika i gospodara, jedan fascinantan i sumanut "dam-das", kome se, verujem, potajno divi citav svet. Ujedno je taj odnos i jedna od najvecih dosad vidjenih maskarada. Pa iako u njoj golemi deo Srbije ucestvuje, ima i onih koji se od maske guse i koji u toj farsi nemaju nikakvog udela. Takvi se popularno nazivaju gradjanima, licnostima ili individuama, a posto se prepoznaju iskljucivo u kontrastu spram vecine koja se u Srbiji jedino i zvanicno zove narod, ova se manjina jos imenuje i nenarodskim stvorovima ili izrodima. Sasvim razumljivo, izrodi u ovoj zemlji bivaju prokleti na bezbroj nacina, najcesce tako sto im se po vise puta oduzima ono sto im je vec odavno oteto, a bez cega coveku nema ni minimuma normalanog zivota. No, buduci da se oni koji nisu maskare u Srbiji ne racunaju u normalne (posebno ako svoju nesrpsku nacionalnost ne maskiraju srpskom), i s obzirom da su oznaceni kao bezumni ucesnici pornografske golotinje (narocito onda kada srpsku sramotu pokazuju pred tudjinom), nije se cuditi sto im se neprestano otvaraju kobne mogucnosti koje su ispravnim Srbima zatvorene. Gradjansko sramno razgolicivanje svakodnevno se kaznjava proganjanjima, oduzimanjem prava na stanovanje i skolovanje, katkad i batinama. Ali, uzme li se u obzir da gradjansko ponasanje mnoge Srbe tako silno sablaznjava i degutira, vec se uveliko radi na tome da se takvo ponasanje u celosti zatre, sto i jeste ideja predstojecih izbora - gorljivo ocekivanih septembarskih poklada.

I mada vidim da malo ko razume nesrecne gradjane, ipak se pitam kako ih neko moze kriviti sto u tom veselju, u kome se njihova glava zrtvuje, ne zele da ucestvuju? Kako im neko moze zameriti sto nisu u stanju da uzivaju u nadolazecem karnevalu, koji ce, kao i svaki karneval, slaviti telo tako sto ce ga se u pomami brutalno odreci, sto ce, a to se unapred zna, osloboditi Srbiju ne od bilo kakvog tela vec upravo od onog gradjanskog? Nema niceg prirodnijeg nego da gradjani zaobidju popriste trijumfa vlastite smrti. Njihove pametne glave nisu glavice kupusa kojih ce se oni, uz radosno groktanje, dragovoljno odreci. I naravno da treba znati da ovakav stav ne dolazi otuda sto nemaskirani ljudi misle da ce ih, budu li dovoljno nedostojanstveni, mimoici krvnikova ruka, nego odatle sto svom dzelatu nece da olaksaju i ulepsaju posao. To je razlog sto oni veselnicima prepustaju carne vale. Uostalom, gradjani i jesu gradjani zato sto, za razliku od svog dionizijskog naroda, uvek imaju vlastiti izbor i vlastiti glas, cak i onda kada se taj izbor i taj glas protive parlamentarno-predsednickim izborima i sveopstim narodnim glasanjima.

I neka se niko ne iznenadi ako u toj odluci gradjani budu nezavisni od svake partije. Jer, sta god o Zimskom protestu cak i njegovi akteri mislili, sa njim se gradjanstvo Srbije znatno promenilo: ne u vlastitim uverenjima, nego po kurazi i samostalnosti koje je visemesecnim hodanjem i zvizdanjem zadobilo. Lelujanje opozicionih lidera (sa kojima se cesto pogresno izjednacava gradjanski stav) njih je oduvek jedilo i cinilo ogorcenim, samo sto ovoga puta oni ne moraju da se povode ni za kim, a najmanje za onima cija im se prevrtljivost, neubedljivost ili nesigurnost ne dopada. Oni ne moraju priznavati nikakvu partijsku disciplinu i ne moraju do ludila obozavati nijednog partijskog celnika. Takva promena gradjanstva deplasira svaku primedbu o tome da su izborni uslovi danas isti ili bolji nego pre, te da bi, shodno tome, danasnjim glasovanjem gradjani dobili isto ili malo vise nego ranijih godina. Uzme li se u obzir da gradjani sad vec jasno vide da nikada nista nisu dobili nego eventualno stranke za koje su glasali, i pridoda li se tome cinjenica da bi sutrasnjim glasanjem mogli izgubiti i onu autonomnost koju su u medjuvremenu jedva stekli, postaje sasvim jasno da njihovo neizlazenje na izbore jeste svojevrstan dobitak, makar u tome sto vise ne osecaju prinudu da moraju glasati za koga bilo, da moraju izmedju dva zla birati manje, kao da se zlo srpske politike uopste moze gradirati. I naravno da takvi gradjani nijednoj stranci nisu po volji. Pa ipak, jedino sobom ohrabreni gradjani mogu vremenom da nateraju srpske politicare da, u borbi za vlastiti opstanak - za gradjanski glas, umesto karnevalizirane Srbije ponude onu stvarnu, i narodu i gradjanima pristupacnu. Ne znam koliko uverljivo zvuci, ali bude li se neka od stranaka pridruzila gradjanskom i jos zadugo manjinskom maniru, tim bolje po tu stranku. Bude li racunala makar na jedan glas vise, a ne na sumnjivu pobedu s postojecim izbornim telom, tim bolje po Srbiju. Bude li se uza sve to naucila jos i gradjanskom strpljenju koje uvek radi za pokolenje a ne iskljucivo za licni prestiz, postoje velike sanse da ce cak i narastaji danasnjih srpskih politicara jednom biti spaseni.

Sobom ohrabreni
Jedino sobom ohrabreni gradjani mogu vremenom da nateraju srpske politicare da u borbi za vlastiti opstanak - za gradjanski glas, umesto karnevalizirane Srbije, ponude onu stvarnu, i narodu i gradjanima pristupacnu.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /