Dr Ljubomir Eric o psihickom zdravlju stanovnistva Srbije

U psiholoskom smislu bojkot izbora je znak pobune, a ne predavanja ili povlacenja. Tako cemo pokazati da se vise ne mirimo sa tim da stalno iznova bivamo prevareni i drzani u pokornosti i neslobodi

Suzana Milicic

Najveci broj ljudi u Srbiji danas zivi u stanju beznadja i apatije zbog svega sto nam se dogadjalo poslednjih godina. U psihoterapijskoj praksi susrecemo ljude sa vrlo potresnim zivotnim pricama i problemima. Mnogi od problema zbog kojih se javljaju psihoterapeutu i traze pomoc, potpuno su novi i po prvi put se srecemo s njima, kaze za "Nasu Nedeljnu Borbu" profesor dr Ljubomir Eric, psihoterapeut i clan Univerzitetskog odbora za odbranu demokratije, govoreci o opstem psihickom zdravlju stanovnistva, koje je brutalno napadnuto sa svih strana. Postoji li uopste neko zajednicko osecanje ljudi na ovim prostorima posle svih potresa kojima smo bili izlozeni, da li nam je mentalitet pomogao ili odmogao da se suocimo sa svim problemima, koliko smo se mi u psiholoskom smislu menjali uporedo s promenama na politickoj sceni, deo je korpusa zagonetki koje smo pokusali da odgonetnemo u razgovoru sa profesorom Ljubomirom Ericem.

- Mislim da postoje. Pre rata smo imali relativno stabilnu drustvenu situaciju, ljudi su se javljali psihijatrima za strucnu pomoc zbog istih ili slicnih problema kao i svuda u svetu, spoljasnji uticaji u smislu stresova i traumatskih iskustava bili su sasvim uobicajeni i svodili su se uglavnom na resavanje svakodnevnih problema zivljenja. Danas je situacija drugacija, svi smo izlozeni potresima s raznih strana i raznih vrsta, nevolja je i u tome sto ti potresi stalno postoje. Veliki broj ljudi se nalazi u stanju produzenog stresa, a neopravdano im se postavlja zahtev da se prilagode na ovakvu situaciju, iako nema izgleda da ce ona uskoro biti bolja.

Ako to mnogo ne narusava uzuse profesionalne etike, koji su to, konkretno, problemi zbog kojih se danas trazi pomoc psihijatra - psihoterapeuta?

- I dalje su razlozi zbog kojih se pacijenti obracaju psihijatru za strucnu pomoc isti kao i ranije, ali ima i mnogo novih, koje do sada nismo susretali. To su stresni poremecaji, poremecaji prilagodjavanja, strahovi zbog razdvojenosti od voljenih osoba, rodnog kraja, strahovi od buducnosti i zivota i sl. Posebno je zanimljiv oblik smetnji koji se javio zbog odlaska dragih osoba, prijatelja i rodjaka u inostranstvo. Jedan mlad covek koji nam se obratio za psihoterapijsku pomoc zapao je u stanje produzene tuge i napetosti, poceo je da uzima alkohol i visoke doze umirajucih sredstava, a sve zbog toga sto je u jednom trenutku shvatio da od 32 druga iz razreda vise niko nije u zemlji. Samo on! Osecanje napustenoti i usamljenosti, gubitak vrsnjaka i njihove kulture u potpunosti ga je deprimirao. Ili, recimo, takodje, mlada osoba zapada u krizu koja se snazno produbila kada je saznala da su se 27 njenih prijatelja sa porodicama odselili iz Beograda. Vise nije imala s kim da razmeni misli i ublazi stalno stanje napetosti koje ju je razdiralo.

Da li je normalna reakcija na ono sto nam se dogadja da se prilagodimo svemu i pustimo da se stvari odvijaju bez naseg ucesca?

- Ja ne znam ko moze da se prilagodi ovakvoj situaciji. Ne mislim da su se ljudi pomirili sa njom, pre bih rekao da su se pritajili. Pripadnici ove kulture su naucili da se ni za sta ne opredeljuju potpuno cvrsto, zato sto je sve promenljivo. Ne postoji tvrdo ukorenjen vrednosni sistem koji se ne menja, bez obzira na to ko je na vlasti. Tipican primer je pitanje izbora oko koga se kod nas uvek lome koplja, samo zato sto ljudi dozivljavaju izbore kao sudbinsko hamletovsko pitanje. Moramo jednom da shvatimo da bas pitanje izbora mora da postane rutinska stvar koja ne sme iz korena da menja nase zivote ili da ih, pak, ugrozava.

Mnogi smatraju da je bojkot izbora ove godine, kao politicka strategija koju najavljuju neke partije, zapravo znak povlacenja i predaje? Da li se u psiholoskom smislu na bojkot tako moze gledati?

- Ne, mislim da je organizovani bojkot izbora ove godine mogucnost da se ponovo povrati onaj pozitivan psiholoski naboj koji su gradjani sirom Srbije pokazali prosle zime, kada su demonstrirali skoro cetiri meseca. Zimske demonstracije su za mene kao psihijatra bile pravo otkrovenje, jer na ovim prostorima nikada se nije desilo da se na miran nacin, humorom i igrom, prazni napetost i agresivnost i radja pozitivna energija koja je rasterala strah i apatiju. Sada je period kada su se gradjani ponovo umirili, nema pozitivnog naboja, pa zato mislim da je bojkot izbora odlicna prilika da se povrati energija za promenama koju smo pokazali krajem prosle i pocetkom ove godine. Vlast je, u stvari, ne pristajuci da obezbedi demokratske uslove za fer izbore, sama ponudila gradjanima sansu da se ponovo pobune. Sad je prilika da se ujedine sve progresivne snage koje teze da se ukljuce u demokratski svet i kazu: mi sa ovom vlascu necemo ni da izadjemo na izbore! U psiholoskom smislu bojkot izbora je znak pobune, a ne predavanja ili povlacenja. Tako cemo pokazati da se vise ne mirimo s tim da stalno iznova bivamo prevareni i drzani u pokornosti i neslobodi. Bojkot izbora ne dozivljavam kao stav neke od partija koje zele nesto da opstruiraju, vec kao pobunu svih pojedinaca i gradjana, stanovnika ove zemlje, koji zele da kazu vlastima da zele da zive bolje i drugacije nego do sada.

Sadasnja situacija na politickoj sceni prilicno je traumaticna za obicnog gradjanina koji tesko moze da proceni ko je s kim u koaliciji, ko je kriv, ko je koga prevario. Sest meseci posle demonstracija mnogi su razocarani. Da li su gradjani spremni da se ponovo organizovano pobune, ili su, nakon mnogih razocarenja, psiholoski iscrpljeni, bez zelje da bilo kome "pozajmljuju" svoju energiju?

- Mi jesmo iscrpljeni i pomalo razocarani, ali mislim da toliko imamo snage da ponovo organizujemo iskaz javnog neslaganja s politikom koja se vodi, ta stalna potreba da ostvarimo promenu, za psihicko zdravlje ljudi od neprocenjivog je znacaja. I ja sam razocaran zbog mnogih disonantnih tonova koje smo culi u koaliciji "Zajedno". Osim toga, kao gradjanin licno sam razocaran zbog toga sto jos uvek ne znamo ko je za promene, a ko nije. Krajnji je cas, a mislim da je ovo pravi trenutak, da se stvori jasna slika o toj podeli i da se konacno sazna ko je uz rezim, a ko nije. Meni i dalje nije jasno ko sve u opoziciji saradjuje s rezimom i zbog kojih interesa.

Ako gradjani budu striktno podeljeni "za" i "protiv" imajuci u vidu dogadjanja sa kontramitinga, ali i poslednje dogadjaje fizickog prebijanja politickih protivnika, postoji li mogucnost da sukobi podeljenih gradjana prerastu u otvorene sukobe?

- Nazalost, ta najgora mogucnost je i dalje aktuelna i nju partija na vlasti mora u potpunosti da resi. Kada je 1989. uspostavljen parlamentarni sistem u Srbiji i Jugoslaviji, stranka koja je tada osvojila vlast, a to je SPS, morala je da organizuje drustvo na demokratskim principima koji bi uvek mogli da kontrolisu ekstremne pojedince, stranke ili organizacije i sprece ono najgore. Ali, ona to nije ucinila, cak joj ta ideoloska podela i pretnja sukobom pogodovala, pa je sama forsirala te razlike. I kontramiting 24.12.1996. je bio organizovan s istim ciljem, kao sto se smisljeno podgrejavaju situacije i odrzavanje stalne konfrontacije u Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Za to igranje vatrom najodgovorniji je rezim i on bi morao da snosi svu odgovornost ako stvari krenu putem koji niko ne zeli.

Crnogorci sada po prvi put imaju ocigledan rascep i znacajnu sansu da se formira prava opozicija. Sada su i oni pred mogucnoscu da se gradjani podele. Kako se to u psiholoskom smislu moze tumaciti?

- I ako mi se cini da je sukob u Crnoj Gori nastao pod uticajem iz Beograda, mislim da bi u slucaju da prevagne i pobedi strana koja je za promene, nezavisno od toga kakva je ona, to bi veoma mnogo znacilo za nas u Srbiji. Bio bi to snazan psiholoski podsticaj, jer bismo videli kako se oni povezuju sa svetom, dobijaju kredite za razvoj, bolje zive, imaju veci standard. U Srbiji, koja sve to ne bi imala, bilo bi svakome jasno da mnogo toga ovde nije u redu. Psiholoski gledano vlast iz Beograda ne zeli da ikome bude bolje, ako smo svi isti i to jos siromasni, pod istim zakonom i vrednosnim sistemima, onda je ona mirna. Mislim da su Crnogorci shvatili, ali i prihvatili, da ukazanu sansu iskoriste. Koliko ce im to dozvoliti Crnogorci iz Srbije koji su na vodecim polozajima u poziciji, ostaje da se vidi. Po mom misljenju oni ce imati presudnu ulogu i pored toga sto je ocigledno da su promene i otvaranje prema svetu, za sta se zalaze najveci broj Crnogoraca iz Crne Gore, nesto sto svi potajno ocekujemo, pa bili u poziciji ili opoziciji.

Vi pripadate onoj grupi koja smatra da je za Srbe veliko psiholosko opterecenje i velika kocnica u razvoju nedefinisan stav prema nacionalnom identitetu...

Osecanje opsteg identiteta koje svaka licnost ostvaruje tokom zivota ukljucuje i osecanje nacionalnog identiteta. Mi smo ga se tokom istorije lako odricali, donedavno, u bivsoj Jugoslaviji, nismo ni smeli da kazemo da smo Srbi, jer je to imalo negativan predznak. Tako je i danas sa koncepcijom oko preferiranja Jugoslavije, a zapostavljanje nacionalnog identiteta Srba i Crnogoraca, pa i drugih nacija. Sve dok se to ne ostvari na jednoj zdravoj osnovi i ne poloze temelji sta se sadrzi u sintagmi nacionalni identitet Srbi nece biti dobro tretirani u svetu. Posebno posle dogadjanja kojima smo bili svedoci. Na svetskom kongresu psihijatara odrzanom u Madridu razgovarao sam s psihijatrom sa Islanda koji nije uspeo da shvati ko su Srbi, a ko Jugosloveni. Za njega su Srbi bili "cudo bozje", dok je prema Jugoslovenima bio indiferentan, jer nije razumevao da su to i Srbi i Crnogorci i mnogi drugi narodi. Na kraju, kada sam mu rekao da sam ja Srbin iz Beograda nije zeleo ni da mi da svoju vizit-kartu koju sam trazio! Kada to tako direktno dozivite, osecate se ponizenim, to jako boli.

Valja znati da pripadanje nacionalnom identitetu ne znaci biti nacionalist ili protiv osoba s drugim nacionalnim identitetom. Kultivisano osecanje nacionalnog identiteta jeste pripadnost odredjenoj veri i kulturi koja ima svoju istorijsku tradiciju, posebne navike i obicaje, istoriju i mnogo drugih stvari koje povezuju odredjenu grupu ljudi i medjusobno i sa svetom ljudi drugih nacionalnih identiteta. Ako to afirmisemo kao uslov onda za nas Srbe ima nade. Tek kada to ostvarimo moci cemo mirno u svet!

Da li su dogadjaji kojima smo bili izlozeni poslednjih godina, a koji su na nas ociglendo uticali, uticali i na nase politicare? Da li su se i oni psiholoski menjali zajedno s promenama spolja?

- U nasoj kulturi ne postoji tradicija da se politicari skoluju u tom smislu i da im politika bude osnovno zanimanje. Ovde se politicari sami proglasavaju takvim, posebno u partijama na vlasti. Da bi neko mogao da bude politicar on mora da bude autonomna, nezavisna i zrela licnost, s razvijenom sposobnoscu za predvidjanje i planiranje, on mora da se ponudi kao identifikacioni uzor mnogim ljudima koji ce mu verovati. Najzad, najvaznija njegova osobina mora da bude sposobnost slusanja drugih i demokratican odnos u procesu donosenja odluka.

Medjutim, na ovim prostorima, jos od kneza Milosa, usvojen je despotizam kao nacin vladanja. Treba da budes osoran, da naredjujes, da zahtevas subordinaciju drugih da bi te postovali. Ovaj model su usvojili mnogi nasi lideri i u poziciji i u opoziciji. Na prste jedne ruke mogu se izbrojati lideri i stranke koje imaju kao vrednosni sistem demokratsko ponasanje. Po mom misljenju to su demokratska stranka, Gradjanski savez, Srpska liberalna stranka i jos neke druge manje stranke.

Da li je nacin vladanja i ponasanje lidera Srpske radikalne stranke tipican primer vladanja koje Srbi nose u svom istorijskom nasledju?

- Lider radikalne stranke je vrlo interesantna figura na nasoj politickoj sceni o kojoj se ne moze govoriti jednodimenzionalno. Pozicija koju on ima imaju i drugi lideri slicnih stranaka u svetu, koji sprovode program svoje ekstremne i iskljucive nacionalne orijentacije. Razlika je u tome sto demokratska drustva limitiraju ove pojedince, organizacije i partije, izgradjenim sistemima onemogucavaju ih da dobiju na snazi i vaznosti. Ovakav nacin vladanja nije svojstven nasem narodu i istorijskom nasledju. Mi u genima vise nosimo sistem vladanja kneza Milosa nego bilo koji drugi.

Sta bi bio najbolji metod psihoterapije za Srbe u ovom trenutku?

- Nazalost, sada ne postoji ni jedan dobar i efikasan nacin da se Srbi dozovu pameti. Jedan od izglednijih je da celokupan narod, sazdan od pojedinaca i slicnih grupa, shvati da je on odgovoran za svoju sudbinu buducnost. Poslednjih desetak godina dosli smo do poraznih konstatacija da nam je obrazovanje na veoma niskom nivou, da ne posedujemo jednoobrazne obrazce u kulturi i opstim znanjima, da smo rasparcani na nahije, da imamo razlicite zivotne ciljeve, skoro od sela do sela. Ne moze se utvrditi ni jedan psiholoski mehanizam koji bi odigrao kohezionu ulogu. Treba se podsetiti da je to oduvek tako, nama se nikada nije posrecilo da svi prihvatimo sebe kao narod, sa svojim manama i vrlinama. Jedino sto nas u ovom trenutku moze spasiti je uspostavljanje demokratskog sistema u drustvu, koji bi omogucio da se vratimo u svet, da budemo bogatiji, da bolje zivimo. Za to smo odgovorni svi, srpski narod pre svega, zatim i svi narodi koji zive na ovim prostorima. Sada je svaki pojedinac na potezu i ja ocekujem da ce on biti onaj dobitnicki!