Dr Ivan Vejvoda, istrazivac Instituta za evropske studije i predavac na Smit koledzu u SAD, o drustvenim procesima u SRJ

Naredni izbori i podela izmedju opozicije koja je katastrofalna, pomoci ce kristalizaciji politicke scene. To je ono sto je pozitivno, ako vec nisu mogli da se ujedine, onda je bolje da dodje do kristalizacije i da se vidi ko je za sta. Neki tvrde da su izborni uslovi bolji nego ikada

Mirjana Kalinic

"Svako drustvo se moze demokratizovati, ali demokratizacija i modernizacija jednog drustva je veoma slozen proces i zavisi od mnogo elemenata. Pre svega, od istorijskog trenutka, od procesa u svetu, unutrasnje dinamike, politicke, privredne i socijalne situacije. Konkretno zavisi od ustanova koje postoje u zemlji. Mislim da je osnovni problem, kada je rec o demokratizaciji kod nas, to sto institucije modernog drustva nisu bile razvijene", kaze za NNB dr Ivan Vejvoda, istrazivac Instituta za evropske studije i predavac na Smit koledzu u SAD. "Mi smo bili agrarno drustvo pocetkom ovog veka, potom je dosao komunizam, koji je na izvestan nacin nastavio kolektivisticki duh i nije razvijao moderne ustanove predstavnicke demokratije. Imali smo, doduse, srednji sloj koji se razvijao i koji je cinio deo evropske civilizacije. Medjutim, on nikada nije bio utemeljen u ono sto je sustinski politicka modernost, a to su ustanove predstavnicke demokratije. Odnosno, one ustanove u kojima ljudi mogu da se organizuju na osnovu svojih interesa, a ne na osnovu neke opste ideje o dalekoj buducnosti, svetloj ili mracnoj, nije vazno. To je kocnica koja nas je sputavala u poslednjih sedam-osam godina, nakon velikih promena u Istocnoj Evropi. Dakle, demokratizacija je moguca, ali ona podrazumeva i niz medjukoraka...

Od svih zemalja istocne i centralne Evrope bivsa Jugoslavija je imala najbolje predispozicije da udje u Evropsku uniju. Do toga nije doslo. Kako to objasnjavate?

- Izdao sam nedavno jedan zbornik, zajedno sa kolegom Skotlandjaninom Dejvidom Dajkerom pod nazivom "Jugoslavija - i posle nje" ("Logmen" u Londonu) u kojem smo pokusali da objasnimo sta ce se dogoditi sa prednoscu SFRJ. Jer, tada je izgledalo da ce nasa zemlja prva postati clan EEZ. Problem je (da tako kazem) bio u nasoj prednosti u odnosu na ostale istocnoevropske zemlje, koje su imale mnogo jednostavniji politicki pejzaz. Tamo je jednostavno bila komunisticka vlast i oni koji su bili protiv nje. Kod nas su postojali zameci raznih oblika modernosti, ali nijedan nije bio utemeljen u drustvo, sve je lebdelo u vazduhu. Kada je komunizam nestao, sve sto je bilo u vazduhu palo je. Bilo je i onog sto se nama cinilo kao zametak gradjanstva, pocetak demokratskih procesa, zametak jedne evropske kulture. Ali, svi ti zameci nisu bili medjusobno povezani, niti su imali drustveno i politicko uporiste. Vlast je jedina imala nekakav koren... Dakle, to su ti razlozi zbog kojih se nasa (naizgled) prednost izgubila. Ono sto se ocekuje od nas u pogledu buduceg clanstva u Evropskoj uniji, verovatno i u NATO jednoga dana, jeste da ispunimo neke preduslove. A, to su: postovanje ljudskih prava, postovanje gradjanskih prava u najopstijem smislu te reci. Zatim, malo konkretnije, dokazivanje sposobnosti da je moguca smena vlasti na miran nacin, putem izbora. A to podrazumeva ravnopravne i postene izbore, pravicne uslove u pogledu izbornog zakona, ravnopravan pristup medijima. Sve to cini jedan mozaik, jednu fresku koja mora da bude bar donekle zavrsena, pre nego sto se uopste pocne govoriti o clanstvu u Evropskoj uniji...

Jedan od najvaznijih uslova za ulazak u Evropsku uniju, kako kazete, jeste demokratizacija zemlje. Ali, moze li populizam u demokratiju. U vezi s tim neki jos uvek optuzuju Tita?

- Znate sta, Tito je vrhunac te komunisticke price u Jugoslaviji. On je samo jedna skracenica, za to sta je komunizam bio na ovim prostorima. Tito je olicenje tog sistema, koji je zajedno sa svojim saradnicima profitirao od tog sistema. Ziveo je u svetskom poretku koji je tada vladao, a to je poredak Jalte. On je na medjunarodnom planu bio uspesan drzavnik, sad zanemarujem unutrasnji plan i sistem komunizma. Umeo je da za tu drzavu kojom je vladao dobije beneficije, od toga je i potekao standard koji smo imali. Ali, to je bilo lazno bogatstvo, nije bilo proizvedeno iznutra, nego nas je zapadni svet drzao kao tampon zonu i placao, naravno, tu uslugu koju smo pruzali svetskom poretku... Kada je rec o unutrasnjem politickom sistemu, tu nema dileme. Komunisti su stvorili jednu predsituaciju, koja je za nas bila negativna kada je dosla 1989. god. Postojala je jedna konfederalna drzava, koja se sastojala od osam proto-drzava i to je jedan od razloga, ne samo sto se SFRJ raspala, nego sto je doslo i do rata. Proto-drzave nisu odgovorne pred medjunarodnom zajednicom, nisu priznate i imale su uslovno receno slobodu da rade sta hoce, a da pri tom nikome ne odgovaraju. Naoruzavale su se, stvarale paravojske... Svi ti preduslovi nastali su pod Titovim rukovodstvom. Naravno, svi su oni mislili da ce komunizam da traje beskonacno i da ce oni moci sve da kontrolisu. Nisu nikada ni pomislili da ce taj sistem 1989. da nestane. Iza toga je dosao "populizam" kao jedna podvarijanta kolektivistickog oblika politike... Sada mi polako sazrevamo. Ako mogu da povucem jednu paralelu sa onim sta se dogadjalo u Poljskoj i kod nas u proteklom periodu. Studenti su u Poljskoj izasli na ulice 1967, pa radnici nezavisno od studenata 1970. i to je uguseno u krvi, tenkovima. Protestovali su radnici u brodogradilistima u Gdanjsku i Scecinu. Pa su onda Poljaci shvatili 1975. da radnici i studenti treba nekako da se spoje. Tada je nastao cuveni KOR (Komitet za odbranu radnika)... KOR su osnovali Adam Mihnjik, Borislav Geremek, Leh Valensa, Tadeus Mazovjecki. To su sve ljudi koji su 1989. isplivali na talasu demokratizacije. Sta hocu tom paralelom da kazem, da se nesto tako i kod nas dogadja. Mi smo imali mart 1991. godine, veliki gradjanski opozicioni protest raznolikih boja, koji biva ugusen izlaskom vojske na ulice Beograda. Zatim dolazi 1992. godine jedan veliki studentski protest ogranicen na Beograd. Pa jedna duga zima nezadovoljstva sa gradjanskim protestima ogranicenog dometa, Vidovdan, pa akcija "Crnog flora" i odjednom 1996. godina - izborna kradja, imamo jedan masovan drustveni pokret u svim vecim gradovima Srbije. Bitna odlika tog protesta je nenasilnost. Ne zelimo, dakle, da menjamo politicki sistem rusenjem "Bastilje" one prave francuske ili "Zimskog dvorca" u Sankt Peterburgu, necemo da se ubijamo... Ono sto je najvaznije, potrebno je strpljenje i da ucimo iz onoga sto se dogadja. Nekakvi drustveni i politicki procesi se dogadjaju i pored svih razocaranja, koje mi kao pojedinci, aktivni i neaktivni, dozivljavamo...

Vi kazete da do promene vlasti mora doci mirnim putem. Medjutim, raste broj onih koji misle da je pravo resenje poput onog u Rumuniji i Albaniji.

- Nasilje treba izbeci po svaku cenu, jer to stvara lose temelje za buducnost. Nenasilje je tek jedan od momenata potrebnih za smenu. U Poljskoj je, recimo, doslo do sazrevanja i saznanja da je potrebno ujedinjenje ne samo politicke snage, nego i socijalne grupe... konkretno, doslo je do ujedinjavanja radnika, studenata i inteligencije. Njihov cilj je bio da se poljsko drustvo otvori i demokratizuje jakim demokratskim pritiskom. Nenasilje ne podrazumeva slabasnost, mlohavost ili lenjost. Nenasilje moze da bude i te kako snazno, ali morate biti ujedinjeni. Mislim da je zimski protest to pokazao. Rezim je prakticno bio na kolenima tokom tog protesta. Medjutim, razjedinjavanjem, razvodnjavanjem, rezim je uspeo da se podigne i stane na noge...

Srbija je "setala" 88 dana, a jedini rezultat je, izgleda, raspad koalicije "Zajedno". Vratili smo se ponovo na pocetak?

- Jedan tako masovan i snazan drustveni pokret nosi ogromnu energiju. Jasno je svima da ljudi nisu izlazili na ulice zbog partija, nego su izasli zbog sebe. Skup tih pojedinaca cinio je pokret, snagu koja menja drustvo. I tri opoziciona lidera koja su isplivala na povrsinu i koja su vodila politicki deo tog pokreta bila su samo tri pojedinca. Verujem da nije bilo lako izdrzati tu energiju, u takvim situacijama covek jednostavno pozeli da to pipitomi. U tome nema nista lose. Ali, problem je u tome sto oni nisu ostali jedinstveni i sto su u izvesnom smislu izneverili ocekivanja i osnovno htenje za demokratizaciju koje je pokret nosio. U idealnom smislu, ono sto je trebalo da se dogodi jeste da su politicki lideri i svi oni koji su nesto od tog pokreta napravili u institucionalnom obliku (studenti kroz parlament, politicki klub, sindikati i sl.) trebali svesno da rade na tome da ostanu zajedno. I to u institucionalnom smislu, da stvore apsolutno jedinstveni front prema vladajucoj partiji. Odnosno da se na osnovu Gonsalesovih preporuka vrsi snazan pritisak. Medjutim, doslo je do razjedinjavanja, samim tim se energija ponovo vratila iz aktivnog u latentno stanje. Drustvena energija uvek postoji, mada se kaze da su ljudi sada apaticni, cinicni i da ne zele ni u cemu da ucestvuju. Ali, to ne znaci da energija ne postoji u podzemnom toku. Ljudi ce izaci na ulice kada su gladni i nezadovoljni ili kada se dogodi izborna kradja. Stvar je politicara da tu energiju iskoriste na pravi nacin. Do toga ovde nije doslo. Taj protest negde tu lezi, ta njegova energija je izasla na istorijsku scenu i ona je osvojeni stepen. Na zalost, nije doslo do brzog pretvaranja te energije u politicki dobitak, odnosno demokratski. Ruku na srce, velika odgovornost lezi i na politickim liderima, sto odgovornost koju su imali nisu prosledili dalje...

Ucesnici zimskog protesta su se podelili, jedni su za izbore, po njima uslovi nisu bili nikad bolji, drugi su protiv. Ocekujete li nakon septembarskih izbora jos dublje podele u drustvu?

- Za sada ne ocekujem neke dublje podele, niti ce do promena brzo doci, na zalost. Ljudski i institucionalni materijal koji imamo u vidu ne omogucava nam brze promene. Zimski protest je bio nesto nevidjeno u Evropi u posleratnom periodu... Imati na ulicama toliko dugo ljude, u toj snazi, u toliko gradova jedne zemlje, a da se nista bitno nije promenilo... Da parafraziram Sekspira "nesto je trulo" u politickim ustanovama nase zemlje. Ta trulez jos nije ociscena. Komunizam je ostavio neinstitucije koje i danas traju. Ono sto je Tokvil nazvao "politickim drustvom", koje je bitan segment jednog modernog drustva, znaci da izmedju drzave i gradjanskog drustva morate imati razvijeno politicko drustvo. Kod nas ni gradjansko drustvo nije stalo na noge, a politicko je tek u povoju, sazreva. Naredni izbori i podela izmedju opozicije koja je katastrofalna, pomoci ce kristalizaciji politicke scene... To je ono sto je pozitivno, ako vec nisu mogli da se ujedine, onda je bolje da dodje do kristalizacije i da se vidi ko je za sta. Neki tvrde da su izborni uslovi bolji nego ikada. Mozda i jesu, ali na papiru. A, kada je papir bio vazan za realnu politicku dinamiku? Ne mozete gledati izborne uslove pre 17. novembra i danas na isti nacin... Jer, dogodio se u medjuvremenu jedan masovan protest gradjana, stvoren je drustveni pokret od istorijskog znacaja za ovaj teren... Inace, sposobnost onih koji su na vlasti da tu vlast odrze je velika u odnosu na mogucnost opozicije da stane na noge i ponudi ubedljivu alternativu, pre svega rekao bih - jedinstvo. Videli smo u Rumuniji da je na vlast 17. novembra dosao predsednik Konstantinesku. Ali, tek posle sedam godina previranja na opozicionoj politickoj sceni. Na kraju je doslo do ujedinjavanja, Rumuni su zanemarili sve razlike i sve sujete...

Buduci da lideri politickih stranaka nisu nista ucinili da dodje do promena, mnogi misle da je vreme da odu sa politicke scene. Sta Vi mislite?

- Secam se konkretno jednog intervjua dr Zorana Djindjica izmedju dva izborna kruga, 3. i 17. novembra gde je rekao nesto sto je po meni veoma razborito. Kazao je tada da je ova generacija opozicionih politickih lidera jedna prelazna generacija. Odnosno, da ta medjugeneracija treba da omoguci nekakvim buducim liderima da stanu na neki visi stepen. To je metafizicki iskazana situacija u kojoj se zapravo mi nalazimo. Niti znamo da vodimo politiku, niti imamo profesionalne politicare. To je nase nesrecno nasledje, nase komunisticko preimucstvo u odnosu na druge istocnoevropske zemlje. Mi jednostavno nemamo politicara, niti smo ih razvijali. Oni nisu razvijani ni u okviru SKJ, niti u okviru jugo-disidentstva. Nismo imali takav soj disidenata, koji bi, recimo, izbacio jednog Adama Mihnjika kao u Poljskoj ili Havela u Ceskoj. To je, na zalost, jedan dugotrajan proces. Nije lako danas izabrati poziv opozicionog politicara, treba se odreci mnogo toga a mnogi nisu spremni na to...

Nesto se na opozicionoj politickoj sceni dogadja sto sprecava nastanak, ne samo profesionalnih politicara, nego i onih koji odgovorno pristupaju demokratizaciji. Jer, proslo je osam godina od promena koje su se dogodile u istocnoevropskim zemljama, a mi se nalazimo jos uvek u fazi sazrevanja.

Sta je sa gradjanima? Gradjani su srecom rekli svoje na jedan ubedljiv nacin. Ipak, socijalisti kazu da se radi o manjini?

- Znate sta, ni u francuskoj, americkoj ili engleskoj revoluciji, vecina naroda nije u njoj ucestvovala. Uvek je to onaj aktivni sloj. To da ne izlazi vecina nije valjani argument. Vazno je da ubedljiv broj ljudi izadje, da bi jedno drustvo pokazalo sta misli i sta hoce...

Posle zimskog protesta svetski politicari su nastavili da dolaze u SRJ. Nedavno je ovde bio i Ricard Holbruk. Na osnovu njegovog ponasanja stice se utisak da je Amerikancima vazan samo mir na Balkanu, a ne i demokratizacija zemlje?

- SRJ, odnosno Srbija i Crna Gora nisu izolovan predmet americkog interesa. Nasa zemlja je deo te bivse Jugoslavije kojoj se dogodio raspad i rat. Ono sto je prevashodno u interesu americke spoljne politike je da tu ne dodje ponovo do rata. Dakle, da se te novostvorene drzave, pre svega Hrvatska, SRJ i BiH sa svoja dva entiteta, nekako konsoliduju, demilitarizuju do odredjenog nivoa i da krenu pozitivni drustveni i politicki procesi. To je ono sto njih interesuje, to je predmet misija koje ovde dolaze. Njih ne interesuje toliko kvalitet i brzina unutrasnjih politickih procesa. To je, naravno, pogresno, jer stabilnost i mir mogu se ostvariti tek demokratizacijom drustva...

Znaci, njima nije bitno da li ce na vlasti ovde biti Milosevic, Draskovic ili, recimo, Seselj?

- Ma koliko to mozda apsurdno zvucalo, ali sve vlade ovoga sveta postuju izborne rezultate u svim zemljama. Ukoliko su naravno ti izbori imali makar minimalni nivo pravicnosti... Da li je ovde na celu drzave osoba A ili osoba B njima nije bitno. Vazno im je da ta drzava, odnosno celnik te drzave postuje neka minimalna pravila. Pogotovo potpise koji su stavljeni na medjunarodne ugovore...