Obrazovna paralela izmedju ruskih i domacih biznismena

U zemlji koja je upropastila cak i svaki privid drustvenog reda, ni raspodela bogatstva nije mogla da bude nesto sto ima elemente normalnog. Predatorsko razmisljanje se naziva "agilnoscu", izbegavanje zakonskih obaveza je "sposobnost", koriscenje politickih veza je "snalazljivost", monopolska pljacka se pravda time da bi to "svako uradio", dok je vrhunski cenjena osobina novih domacih preduzetnika jedno posebno mentalno stanje da se uradi sve, apsolutno sve, da se dodje do bogatstva

Sto rece nikada zaboravljeni Ljuba Moljac: "Umro je Balzak, umro je Dostojevski, a i ja se nesto ne osecam dobro... "Nema vise nekadasnjeg Sovjetskog Saveza, nema ni bivse Jugoslavije, a i nama nesto nije bas najbolje... Blago njima i tesko nama! Nekada smo braci Rusima po drustvenom standardu, kako se to obicno kaze u beogradskom slengu, "jeli burek sa glave" - jezicka konstrukcija koja u sebi sadrzi svu nadmoc i aroganciju visedecenijskog civilizacijskog, ako pod time smatramo bliskost zapadnim obrascima, interregnuma kojim smo, zahvaljujuci vestoj igri jednog od najvecih strucnjaka za gradjenje imidza koga je ova planeta ikada upoznala, bili blagosiljani. Nasa tuzna braca sa Volge i ostalih opevanih reka ostali su nam u secanju po garderobi pravljenoj samo u tri planski diktirane boje, najvecoj produkciji konferencijskih znacaka na svetu i afinitetu prema skolskom dopisivanju sa "tovarisima" u srecnijoj verziji socijalizma. A onda je sudbina pljunula u prste i ponovo promesala karte. Pojavili su se neki novi Rusi i za divno cudo, imalo je sta da se vidi!

Sledi tragicna paralela: kada se po obrazovanju uporede novi ruski i novokomponovani srpski biznismeni, dakle, ekonomska elita dve zemlje, dobija se slika dva razreda u istoj skoli, od kojih je jedan pravljen iskljucivo od odlikasa (koji, zna se, na kraju dobiju najbolje zenske) dok je drugi deponija najcrnjih restlova zaostalih sa propalih maturskih ispita proteklih skolskih godina. Dokaz? Nista lakse.

Nedavno je Institut za sociologiju Ruske akademije nauka objavio rezultate istrazivanja obrazovanosti ruskih biznismena, posebno onih "krupnijih", osoba koje su u pravom smislu reci lideri nove ruske ekonomije. Nalazi su fascinantni, pre svega u osnovnoj postavci koja govori da su ruski biznismeni mozda i najobrazovaniji na svetu! Batalite Ameriku, Japan ili Englesku, prava prica je na slovenskoj strani! Analiza biografija preko 200 najuspesnijih poslovnih ljudi pokazala je da samo troje nema zavrsen fakultet (!), dok medju ostalima, koji imaju diplomu visokog obrazovanja, cak sest odsto tu diplomu ima u dva primerka, to jest, zavrsili su dva fakulteta, dok je fenomenalnih 15 odsto odlikovano znanjem magistra nauka! Ako se izadje iz kruga najvecih i pogleda nesto sira preduzetnicka populacija, stanje je opet fantasticno: preko 80 procenata je sa fakultetskom diplomom. Da li je Rusija zemlja u kojoj, za razliku od Srbije, obrazovanje zaista sluzi da covek zivi lepo i da mu pruzi drustvenu prednost u odnosu na one koji smatraju da im je skola za uspeh u zivotu potrebna koliko i mrtvacu znojenje? Naravno da ne, barem u apsolutnom ispoljavanju. I dalje je tamo mnogo vrlo obrazovanih i strucnih ljudi koji gladuju. Ali pomenuta statistika obrazovnog proseka onih koji jesu uspeli, ne moze da se zanemari.

Sto nas neminovno dovodi do razmisljanja o edukativnom nivou domacih ekonomskih perjanica. Kako se cini prosecnom stanovniku ove po svemu na glavu postavljene zemlje, kao da je pri biranju profila osoba koje bi u Srbiji trebalo da se obogate (i koje se zaista jesu obogatile) neki kosmicki ziri odlucio da obrazovanje nije nikakav bitan uslov. Naprotiv, da je potrebno forsirati upravo suprotne osobine, sto suprotnije to bolje. Tako imate situaciju da je najbogatiji Srbin cisti obrazovni pigmej, ako se pod time ne podrazumeva samo deo nekadasnjeg klasicnog obrazovanja, naime, muzika. Doduse, ne ona u kojoj je glavna prica posvecena notama Sopena, Baha ili Mocarta, ali molim, svako ko zna da u kriticnom drustvenom trenutku odsvira jedan tanc evergrin zasluzuje postovanje kao zivotno iskusan covek.

Nista bolje nije ni sa onima koji ga prate u stopu. Njihovi zanati tipa opancarskog kalfe, daktilografskog kursiste ili "brodskog malog" zaduzenog za ciscenje piljevine u pogonu, neumorno vriste reci "Nepravda!", u sredini u kojoj takve uglove gledanja niko ne ferma. Ova eskadrila magarecih klupodera prica zivopisnu pricu o odnosu dobrog i loseg, pravde i nepravde, zasluzenog i nezasluzenog u zivotu jednog pojedinca. Njihov socijalni status u Srbiji zaista relativizuje vecinu civilizacijskih tekovina modernog sveta, u kome skoro da postoji jednacina izmedju nivoa obrazovanja i nivoa bankovnog racuna.

Naravno, ako apstrahujemo drustvene krajnosti poput Majkla Dzeksona ili Arnolda Svarcenegera (mada su u svojim oblastima obojica strucno veoma potkovani). Jednostavno, u Srbiji se igra druga igra. U zemlji koja je upropastila cak i svaki privid drustvenog reda, ni raspodela bogatstva nije mogla da bude nesto sto ima elemente normalnog. Predatorsko razmisljanje se naziva "agilnoscu", izbegavanje zakonskih obaveza je "sposobnost", koriscenje politickih veza je "snalazljivost", monopolska pljacka se pravda time da bi to "svako uradio" dok je vrhunski cenjena osobina novih domacih preduzetnika jedno posebno mentalno stanje da se uradi sve, apsolutno sve, da se dodje do bogatstva.

Principi se tu gaze kao prsti na nogama u pocetnickoj skoli plesa, data rec nema vecu tezinu od jucerasnje vremenske prognoze, a broj drasticno promenjenih karakternih stanja u jedinici vremena ozbiljno dovodi u pitanje frekvencije radnih taktova najmocnijih racunara sveta! Eto pravog odgovora na pitanje zasto istrazivanje slicno ruskom ne samo da kod nas nije uradjeno, vec i zasto ne bi moglo da se uradi. Jer, cak i u svoj bahatosti svog olimpijskog polozaja, doticne persone nekim preostalim delom organa koji se nekada kod njih zvao mozak, shvataju da u celoj stvari nesto gadno smrdi i da po tome ne bi trebalo bas mnogo cackati. Zato svoje mikronske obrazovne kvalifikacije drze i dalje vrlo cvrsto zakljucane u podrumu, u mraku i nedostupne saznanju. O popunjavanju nekakvog istrazivackog upitnika koji ih dovodi u polozaj insekta ciodom prikovanog za tablu naravno da nema ni govora! I zato im ne prija kada istina, nekim nacinom, s vremena na vreme, izadje u javnost.

Ostaje da se saceka masovniji dolazak stranih menadzera, naravno, i onih iz bivsih jugoslovenskih republika, posebno Slovenije, da se vidi kako ce se domaci poslovni geniji nositi u takvoj konkurenciji. I da li cemo, ne posle mnogo vremena, opet biti zatrpani jadikovkama kako nas stranci ponovo eksploatisu i kako pokupovase sve zivo. Kako nije fer da svi imaju iste trzisne uslove rada, da nema protekcija, da kvalitetniji, brzi i informisaniji bolje prolaze. Da je krajnje nepravedno da je najbogatije ljudsko bice sveta, Bil Gejts, samo osoba koja je osetila kada je pravi trenutak da pocne da prodaje svoje nesumnjivo vrhunsko strucno obrazovanje.

Drugim recima, da zaista nije posteno to da su drugi pametniji od nas.