PREMIJERA BELEF '97

"Intimus" u koreografiji i izvodjenju Dalije Danilovic. Muzika Andrej Acin. Kostim Boris Caksiran

Mlada, primerno skolovana, igracica i koerograf Dalija Danilovic premijerno je na BELEF-u '97. u kalemegdanskoj Barutani izvela svoj treci koreografski rad "Intimus" (prethodili su koreo-performans "Narandzasti" i plesna minijatura "Monoview"), u kojem je uspela da igrom minimalistickih, usporenih, a veoma sugestivnih pokreta izrazi vidljivi odjek poniranja u sopstvenu dusu. Ono sto se videlo na njenom gotovo okamenjenom licu i ocima, a koje su gledale, ali ne i videle, bila je zapitanost, sumnja, nada da se mozemo izdvojiti iz objektivnog prostora i vremena u sopstveni, duboko intimni svet, a pri tome ipak zadrzati egzistencijalni kontakt sa onim sto nas okruzuje kao realnost.

U svakoj umetnickoj igri pokret tela se stilizuje, usloznjava ili uproscava, potencira ili minimalizuje sa odredjenim koreografskim ciljem. U "Intimusu" Dalije Danilovic kompozicija pokreta nije usmerena na spoljni efekat, te svojom razvojnoscu i sporoscu iskazuje unutrasnje spokojstvo koje je rezultat svojevrsne meditacije. Igracica, na primer, dugo, po dijagonali scene potpuno istim pokretima ide ka proscenijumu. To, zacudo, nikako ne deluje monotono. Naprotiv, nabijeno je unutrasnjom emocijom koja raste. Cini se da se svakom kretnjom, koja i ne mora uvek biti slikovni odraz unutrasnjih zbivanja, igracica i koreograf sve vise udaljavaju od okruzenja objektivnog vremena i prostora. Bas onako kao kada koncentrisani na neki svoj intimni problem, gotovo nesvesno zastanemo u koracanju ulicom, sporo zakoracimo na trotoar ili u izlog ispred sebe gledamo, a nista ne vidimo - duboko uronjeni u sopstveno meditiranje.

Kontrapunkt tom intimnom rzamisljanju Daniloviceve kroz igru, sudar sa objektivnim spoljnim svetom, odlicno iskazuje agresivna muzicka partitura Andreja Acina, koja je komponovana - sto nije uobicajeno kada je postavka "Intimusa" vec bila oblikovana. Kostim, blago ruzicaste boje, jednostavan i savremen, koji je kreirao Boris Caksiran, bio je izraz zenstvenosti i culosti u ovoj petnaestominutnoj plesnoj minijaturi i jedna od ravnoteznih spona izmedju spoljnjeg i unutrasnjeg bivstvovanja interpretatorke.

Vodjen sigurno, teatarski osmisljeno u gradaciji svih elemenata, a posebno osvetljenja, ovaj koreoprojekat Dalije Danilovic, u nastajanju, zaista trazi svoj nastavak i prosirenje. Jer, nije cest slucaj da se mono plesna predstava prati sa toliko interesovanja i da se po njenom zavrsetku zali sto nije duze trajala. Ocigledno je tema dobro odabrana i igracki dobro iskazana, jer traganje za ravnotezom izmedju sopstvenog intimnog sveta i realnosti koja nas okruzuje jeste, u to ne treba nikog posebno ubedjivati, premisa egzistencije savremenika.

Milica Zajcev