DOKUMENTI: USTAVNE PRETPOSTAVKE ZA DEMOKRATSKU SRBIJU (2)

Moderna demokratija za efikasno politicko odlucivanje

Permanentna kriza Srbije kao visenacionalne zajednice i kao modernog gradjanskog drustva. Prava i slobode gradjana mogu biti ogranicena jedino ustavom. Posebno regulisati prava etnickih manjina

Drzava protiv gradjana: Zimska setnja u Beogradu '96.
FOTO: N. Stojanovic

III. Ciljevi i kljucna pitanja ustavne reforme u Srbiji

Osnovni cilj ustavne reforme moze se, najkrace receno, odrediti kao uspostavljanje globalnih ustavnosistemskih pretpostavki za demokratsku rekonstituciju Srbije. To je moguce postici iskljucivo donosenjem novog ustava (totalna ustavna revizija). Pri tom ustavnu reviziju valja pre svega usredsrediti na legitimacijske temelje, prava i slobode coveka i gradjanina (ukljucujuci odgovarajuce institucionalne mehanizme zastite), sistem vlasti i na politicko- teritorijalnu decentralizaciju.

Odredjeniji uvid u navedene oblasti ustavne reforme podrazumeva i odgovor na kljucno pitanje o tome koji bi ustavni instituti bili primereni postojecem drustveno-politickom okruzenju. Drugim recima, potrebno je - konstitucijski gledano - odgovoriti zahtevima za demokratsku tranziciju drustva koje se naslo u novoj drzavi, jos uvek opterecenoj permanentnom legitimacijskom krizom i kontinuitetom predustavnog stanja, bez elementarne stabilnosti i kredibiliteta ustavnih institucija.

Srbija se, kao i Jugoslavija u celini, nalazi na samom pocetku prevladavanja autoritarnog (komunistickog) sistema. To ujedno znaci da ustavna reforma treba da obezbedi odgovarajuci institucionalni okvir za uspostavljanje modernog demokratskog legitimiteta i istovremeno za efikasno politicko odlucivanje. Kako je pokazala dosadasnja praksa ustavne transformacije onih zemalja Istocne Evrope koje su odmakle u demokratskoj tranziciji (Poljska, Madjarska), ta dva zahteva - demokratski legitimitet i efikasan sistem politickog odlucivanja - nije nimalo lako pomiriti. Uprkos tome, demokratski konsensus je jedini put u stabilnost, pa samim tim i efikasnost ustavnih institucija.

III.1. Legitimacijski temelji

S obzirom na to da u uslovima demokratske tranzicije sam ustavni proces ima naglaseno legitimacijsku funkciju, pitanje utvrdjivanja legitimacijskih temelja u preambuli i normativnom delu ustava postaje osetljivije i znacajnije. Uprkos tome sto sadrzi i demokratski princip legitimacije, Preambula Ustava Srbije od 1990. u stvari legitimise Srbiju kao etnicku drzavu ("Srbija je demokratska drzava srpskog naroda u kojoj se pripadnicima drugih naroda obezbedjuje..."). Demokratskoetnicki utemeljena drzavnost u Preambuli, nedosledno operacionalizovana kao nacelo gradjanskodemokratskog suvereniteta u normativnom delu ( cl. 1. i 2.Ustava), znaci za Srbiju permanentnu legitimacijsku krizu Srbije i kao visenacionalne zajednice i kao modernog gradjanskog drustva. Srbija nece biti demokratska drzava sve dotle dok i nesrpskom stanovnistvu na svojoj teritoriji ne obezbedi ustavnosistemske mehanizme da zajedno sa vecinskom nacijom izgradi demokratski legitimitet nove, moderne Srbije. Lojalnost drzavi koja se iskljucivo zasniva na lojalnosti vecinskoj naciji automatski iskljucuje iz legitimacijskog osnova manjinske etnicke grupe, a manjinsko pitanje pretvara u /paradrzavno/nacionalno pitanje. U skladu s tim, novom ustavnom reformom Srbija se mora definitivno odreci etnicki legitimisane drzavnosti i konksekventno operacionalizovati nacela gradjanskog suvereniteta. Pri tom moderni gradjanski suverenitet (nacija u demokratskom politickom smislu) ne treba eo ipso razumeti kao negaciju visenacionalnog identiteta Srbije kao zajednice. Naprotiv. Ustav treba da sadrzi institucionalne mehanizme preko kojih ce kolektivna /teritorijalno/politicka prava dobiti odgovarajuce mesto u procesu politickog odlucivanja (modaliteti su stvar postignute saglasnosti i politicke odluke) i tako otvoriti mogucnost za ukljucivanje manjinskih etnickih zajednica u utemeljujuci demokratski politicki konsenzus. Predlog Preambule Ustava Srbije: "Polazeci od istorijske teznje srpskog naroda i sa njim ravnopravnih naroda, sa kojima ga vezuje zajednicki zivot, za slobodom, demokratijom i tolerancijom - gradjani Srbije, opredeljeni za modernu drzavu, zasnovanu na postovanju ljudskihi sloboda i prava, vladavini ustava i zakona i socijalnoj pravdi, donose ovaj ustav."

Razdvajanje partije od drzave
Imajuci u vidu vec pomenutu, dodatnu legitimacijsku funkciju ustava u prelaznom periodu, valjalo bi svakako vec u preambuli novog ustava naglasiti da je rec o osnovnom zakonu koji ima za cilj institucionalno oslobadjanje od autokratske vladavine i omogucavanje sto brzeg i sveobuhvatnijeg procesa demokratske tranzicije. U tom smislu bi valjalo razmisliti i o tome da se bilo u preambuli, bilo kao jedan od uvodnih clanova, politicki pluralizam garantuje i ustavnim nacelom doslednog razdvajanja partije od drzave. Dalje, ovo nacelo bi se svakako moralo dalje operacionalizovati u normativnom delu Ustava tako sto ce se proglasiti protivustavnom delatnost svake one partije koja preko kontrole drzavnih organa tezi da se predstavi ili nametne kao "drzavna" partija.

III. 2. Prava i slobode

Vec je receno da demokratski legalitet podrazumeva neposredno ustavno odredjenje i neposrednu ustavnu zastitu prava i sloboda. Medjutim, kada je rec o Glavi o pravima i slobodama coveka i gradjanina, sledeca koncepcijska pitanja valja prethodno razjasniti: 1. osnov/izvor prava i sloboda; 2. koja prava i slobode dobijaju status "osnovnih", tacnije, kakav je domet ustavne zastite prava i sloboda (odnos izmedju tzv. prve i druge generacije prava i sloboda); 3. koji su metodi zastite.

1. Uprkos tome sto komunitarna koncepcija drzavljanstva (ius soli) za sada prevladava u zemljama tranzicije, a sto ima za posledicu povezivanje ljudskih prava sa statusom gradjanina, valja napomenuti da je moguca krajnja konsekvenca ovoga nacela upravo ono sto novi ustav mora da izbegne - drzavu kao izvor prava i sloboda (upor. npr.ustave Bugarske i Rumunije). Dalje, savremena ustavnodemokratska zastita prava i sloboda pretpostavlja, s jedne strane, dostojanstvo coveka kao temeljnu vrednost od koje polazi sistem zastite prava i sloboda, a s druge, uvazavanje medjunarodnopravno utvrdjenih standarda kao obvezujucih, kako u materijalnopravnom tako i u procesnopravnom smislu.

2. Domet ustavne zastite prava i sloboda u novom ustavu treba da se zasniva na integrativnom pristupu licnim i politickim pravima, s jedne, i socijalnim i ekonomskim pravima, sa druge strane. Tako bi se, najkrace receno, mogla definisati politika ustavne zastite prava i sloboda u socijalnoj drzavi kao savremenoj formi konstitucionalne demokratije. Ona polazi od toga da drzava treba da postuje, stiti i obezbedi ostvarivanje prava i sloboda. Pri tom se ne sme zaboraviti da ce socijalna i ekonomska prava i dalje imati kljucnu legitimacijsku funkciju za drzave u tranziciji.

3. Stvarni domet kako nacela neposredne primenljivosti ustavnih odredbi o pravima i slobodama tako i nacela prioriteta medjunarodnih ugovora u odnosu na unutrasnje zakonodavstvo zavisice, pre svega, od usvojenih institucionalnih mehanizama zastite. U tom pogledu dosledno izvedene ustavne garantije za depolitizovanu, nezavisnu sudsku vlast, svakako predstavljaju conditio sine qua non za efikasan sistem zastite prava i sloboda. (Vidi dalje. III. 4.) S druge strane, redefinisanje nadleznosti Ustavnog suda i njegova istaknutija uloga preko ustavne zalbe svakako bi bili u skladu sa preovladjujucom tendencijom u drzavama tranzicije (Vidi dalje III. 7.)

Takodje bi bilo dobro preuzeti generalnu odredbu Ustava SRJ, po kojoj sva Ustavom priznata i garantovana prava uzivaju sudsku zastitu, i razraditi je resenjem po kojem, u slucaju da je pravo gradjanina povredjeno aktom organa javne vlasti, njemu stoji na raspolaganju pravni put zastite. Pravo obracanja sudu bilo bi uslovljeno prethodnim obracanjem visoj upravnoj instanci od one cijim aktom gradjanin nije zadovoljan. S tim u vezi valjalo bi preuzeti i odredbu iz cl. 6. Evropske konvencije o pravima coveka, po kojoj, prilikom odlucivanja o pravima i obavezama gradjana, svako ima pravo na fer i javnu raspravu u razumnom roku i pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, koji je ustanovljen zakonom. Presuda se mora javno saopstiti, a stampa i javnost mogu biti iskljuceni u interesu zastite morala, javnog poretka ili javne sigurnosti u demokratskom drustvu, tamo gde to zahteva zastita maloletnika ili prava na privatnost, odnosno u meri u kojoj je po misljenju suda to, najstroze gledano, neophodno u svim onim slucajevima gde je u interesu pravde potrebno spreciti da javnost prejudicira odluku. ( Upor. cl. 6 Evropske konvencije o pravima coveka.)

Pored toga, Ustav bi morao da sadrzi expressis verbis odredbu po kojoj je protivustavno svako zakonsko regulisanje nacina i uslova za ostvarivanje prava i sloboda koje vodi njihovom sadrzinskom ogranicavanju. Naime, dosadasnja praksa je pokazala da je za vlastodrsce u Srbiji, kao u "dobra stara vremena", restriktivno redefinisanje prava i sloboda na zakonskom i podzakonskom nivou bilo pronadjeno sredstvo za sistematsko ogranicavanje ( pre svega politickih) prava i sloboda. Time je nacelno krsen jedan od osnovnih zahteva vladavine prava, odnosno demokratske pravne drzave, po kojem jedino ustav moze ograniciti prava i slobode gradjana.

Dalje, neophodno je ustavno obezbediti objektivnost upravnog odlucivanja, narocito redovne (zalbene) upravne kontrole uprave, a iznad svega potpunu zastitu prava zalilaca, gradjana i organizacija, zbog cega bi novi ustav morao izricito da zabrani svako zakonsko regulisanje koje u biti obesnazuje nacelo dvostepenosti resavanja/odlucivanja (upor. Cl. 216. Zakona o opstem upravnom postupku od 1996).

Tajni propisi
Konacno, imajuci u vidu cinjinicu da se i postkomunisticki rezim u Srbiji i Jugoslaviji koristio tajnim propisima kako bi ogranicio prava i slobode svojih gradjana, trebalo bi u Glavi o pravima i slobodama kvalifikovati kao protivustavan svaki takav akt i kao protivustavnu kvalifikovati samu aktivnost svakog onog drzavnog organa i licnu odgovornost za odluku koja ima za cilj donosenje tajnih, neregistrovanih propisa kojima se krse licna i politicka prava gradjana.

III. 3. Prava etnickih manjina

Raspad visenacionalnih socijalistickih federacija u Istocnoj Evropi i vise nego radikalizovani manjinski problemi koje je ovaj proces izneo na povrsinu, neposredno su uticali na ponovno otvaranje manjinskog pitanja na medjunarodnopravnom nivou. Citava serija novih regionalnih medjunarodnopravnih dokumenata, pre svega u okviru Saveta Evrope i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, svedoci o zaokretu u koncepciji i sadrzini zastite pre svega etnickih manjina, bez obzira na to sto su mnoga sustinska pitanja, ukljucujuci sam pojam manjine i pitanje kolektivnih prava, i dalje ostala otvorena. Ustavna revizija u Srbiji morala bi da bude na visini najnovijih pravaca u standardizaciji manjinske zastite na medjunarodnom nivou.

U skladu s tim, u novi ustav Srbije bi trebalo, poput Ustava Crne Gore, uneti posebnu glavu o pravima etnickih manjina. Razlog za ovakvo resenje lezi, pre svega, u potrebi da se i putem odgovarajuce sistematike ustavnog akta izrazi opredeljenje za pozitivnu diskriminaciju kao osnovno nacelo manjinske zastite po kojem pripadnici etnickih manjina, da bi bili ravnopravni sa pripadnicima vecinske nacije, treba da uzivaju dodatna prava.

Konacno, manjinska prava moraju, kao i ostala prava i slobode, da budu neposredno ustavno odredjena i da uzivaju neposrednu ustavnu zastitu. Neposredna ustavna primenljivost manjinskih prava podrazumeva da Ustav mora biti isklucivi osnov za njihovo ogranicavanje. Drugim recima, Ustav treba da sadrzi generalnu odredbu po kojoj je protivustavno svako ono zakonsko ili podzakonsko resenje o nacinu ostvarivanja i nacinu zastite prava etnickih manjina koje predstavlja njihovo sadrzinsko ogranicavanje. (Nastavice se)

Garantovana prava manjina
Ustav bi svakako trebalo da garantuje sledeca prava manjinama:
- pravo na razlicitost,
- pravo na osnivanje sopstvenih skola, medija, kulturnih i naucnih ustanova (pri cemu bi ovo pravo podrazumevalo i visoki stepen samostalnosti u osnivanju i upravljanju pomenutim institucijama,
- pravo na obrazovanje na maternjem jeziku,
- pravo na politicko predstavljanje (koje bi na lokalnom i regionalnom nivou bilo vezano za utvrdjeni procenat ucesca u stanovnistvu),
- pravo na koriscenje maternjeg jezika u javnosti i u postupku pred organima uprave i sudskim organima,
- pravo na isticanje svoje zastave i drugih simbola, kao i
- pravo na nesmetano komuniciranje i saradnju u oblasti obrazovanja i kulture sa pripadnicima iste etnicke grupe izvan teritorije Srbije i Jugoslavije.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /