PREGOVORI O SUKCESIJI IZMEDJU KOMPLIKOVANE ISTORIJE, EKSCENTRICNE EKONOMIJE I NERESENIH POLITICKIH ODNOSA

Tanja Jakobi

Izuzev vrsnog pravnog umeca, koji "jugoslovensko pitanje" nesumnjivo zahteva s obzirom da je i ta tradicija u nekadasnjoj drzavi bila slaba, a pravni fakti u prilicnom nesaglasju sa stvarnim stanjem (ser Artur Vots je naime u intervjuu "Nasoj Borbi" izjavio da su ovi pregovori za njega kao pravnika svojevrstan izazov), rasplitanje ovog cvora nesumnjivo bi bio i veoma zahtevan posao za nekog ekonomistu sklonog egzoticnim privredama.

Za novu rundu pregovora ne samo da je pitanje kako ce se utvrditi sta u praksi znaci "ravnopravan tretman" sva tri kriterijuma, vec se kao dodatna komplikacija pojavljuje i vec otvoreno pitanje "vremenske dimenzije" - relevantnog datuma koji u kombinaciji sa razlicitim kriterijumima za odredjivanje opsega drzavne imovine daje veoma nejednake rezultate.

Trece otvoreno pitanje, bar sa jugoslovenske strane, bice jedno koje je izostavljeno - pitanje kljuca raspodele koji je medjunarodni pregovarac hteo da ostavi za drugu stepenicu kada bi trebalo da se utvrdi tekst sporazuma o razdeobi nasledja bivse zajednicke drzave. Smisao takvog insistiranja lezi u bojazni jugoslovenske strane da bi odsustvo cvrstih principa, definisanih jos u samom memorandumu, moglo ostaviti prostor da se taj kljuc raspodele modifikuje spoljnih pritiscima, na koje delegacija SRJ vise ne bi mogla imati uticaja.

Slovenacka strana pak najavila je da ce ponovo u pregovore uvesti i jedno politicko pitanje (na kome je i u ranijim navratima insistirala i odnosi se na misljenje Badinterove komisije o raspadu ili otcepljenju (za koje i ser Artur Vots smatra da je savetodavnog, a ne obavezujuceg tipa) iako su se sve strane ranije vec jednom saglasile da nece opterecivati pregovore.

"Da li se Jugoslavija raspala ili su se cetiri republike od nje otcepile i moze li sadasnja SRJ polagati pravo na kontinuitet sa bivsom SFRJ ili ne?" - to pitanje koje je pocelo da truje odnose republika i pre nego je posle rata od SFRJ (p)ostalo ono sto imamo danas, i zbog koga su zakomplikovani i jugoslovenski odnosi sa MMF, ponovo je iskrslo kao rak rana pregovora.

"Nasa pozicija u pregovorima je neravnopravna jer imamo spoljni zid sankcija", to je jedan od prigovora na koji jugoslovenska strana neprestano ukazuje ser Arturu Votsu. "Upravo zahvaljujuci tome, cetiri bivse republike uopste nisu zainteresovane da prave izvesne koncesije u pregovorima, jer pouzdano znaju da je njihova pozicija, zahvaljujuci podrsci medjunarodne zajednice nadmocnija", glasi obrazlozenje.

Zaista, na razlicite nacine bliske SAD i EU (bilo kroz manje ili vise uspesno napredovanje ka clanstvu u NATO i Uniji, ili specifican tretman kakav ima Bosna), Slovenija, Hrvatska, Makedonija i Bosna imaju znacajno bolju poziciju i sasvim legitimno pravo da mirno sacekaju da vreme odradi u njihovu korist. S obzirom da, kao i gotovo cela medjunarodna zajednica, veruju da je za takvu neravnopravnu poziciju, SRJ sama kriva, one ocito nemaju razloga da se zbog toga potresaju.

Vise nego u bilo kojim drugim pregovorima (na primer onim o raspodeli nasledja u BIS, kojima SRJ nikad nije ni prisustvovala), cetiri bivse republike (bez obzira na razlicito istorijsko nasledje, ekonomski polozaj u SFRJ i iskustva iz poslednjeg rata) monolitno su ujedinjene u stavovima prema sukcesiji, dijametralno suprotnim onome sto zastupa jugoslovenska strana.

Jedan od razloga za to je svakako politicke prirode, i cementiran je nacinom na koje su nove drzave nastale.

Drugi razlog, ekonomske prirode, je uverenje cetiri pregovaracke strane da jedino Jugoslavija treba da izgubi, odnosno da se sve one moraju pojaviti kao neto dobitnici, a SRJ kao iskljucivi gubitnik.

Takodje, sasvim je jasno da sve cetiri bivse republike iskazuju veoma malo razumevanja za jedan dokumenat koji je potpisao Zak Dirije medijator u ekonomskoj grupi (pojavio se u opticaju tokom prethodnih pokusaja pregovora

- Konferencije o Jugoslaviji - 1993. godine), a u kojem se daje argumentacija za odbacivanje kljuca MMF i predlaze uvodjenje kriterijuma stanovnistva kao daleko relevantnijeg za raspodelu bivse imovine. Za jugoslovensku stranu to je jedini validan i paznje vredan dokument koji se pojavio tokom tih sesija (za razliku od cetiri bivse republike koje tako vrednuju nalaz Badinterove komisije) i na koji i dalje skrece paznju Votsu.

U situaciji kada je na primer trebalo deliti dugove kod Londonskog kluba ili zlato u BIS Bosna i Makedonija insistirale su na tome da su u bivsoj SFRJ bile slabije razvijene i da su to i sada (uz dodatne bosanske razloge) i opirale se predlozima Slovenije i Hrvatske. U raspravama o sukcesiji pak Makedonija i Bosna ipak nikada nisu kao dokumentaciju u svoju korist "rabile" cinjenicu da su bile najnerazvijenije (izuzev Kosova), sto ih daleko vise svrstava u "blok" SRJ.

Iz jedne opaske clana hrvatske delegaije da je propao jugoslovenski pokusaj davanja koncesija Makedoniji (cija preduzeca na teritoriji SRJ ne potpadaju pod uredbu koja regulise status svih ostalih delova preduzeca bivsih republika), dalo bi se zakljuciti da ni delegacija SRJ nije stedela napora da taj "jedinstveni front otpora" olabavi.

Ta epizoda, medjutim, posredno govori da je imidz koji su kreirale cetiri eks ju strane o tvrdoglavosti, i nesavitljivosti jugoslovenske delegacije na pregovorima o sukcesiji, bar delimicno iskrivljen. U interpretaciji samih aktera iz SRJ, jugoslovenska strana je jedina koja daje koncesije i jedina koja fleksibilno pokusava da doprinese resavanju pitanja sukcesije. Diplomatsko suzdrzani komentar sa strane sveo bi se na zapazanje da je steta sto jugoslovenska strana ima tako neprijatan imidz, jer on ne odgovara stvarnosti. "Sve strane cinile su i cine koncesije", izjavio je ser Artur Vots u vec pomenutom intervjuu "Nasoj Borbi".

Uprkos izrazito boljoj medjunarodnoj poziciji cetiri bivse republike, BIS koji je bio veoma sklon da se prikloni autonomnoj raspodeli akcija, valute i zlata bivse SFRJ, izabrao je solomonsko resenje po kojem je Sloveniji, Hrvatskoj i Makedoniji omoguceno da steknu privremene deonice i postanu clanice BIS (procedura za Bosnu je u toku), sve dok se postojece nasledje uz posredstvo Votsa ne raspodeli. SRJ je ostala van toga, ali se BIS ipak nije odlucio da samostalno primeni, na primer, kriterijum MMF i raspodeli ono sto mu je na raspolaganju.

Kiparski sud, kome takav manevarski prostor nije mogao biti ostavljen, oglasio se nenadleznim, kao sto se prethodno desilo i u sporu vodjenom u Italiji. Eks ju pregovaracima je ostalo da se uz asistenciju ser Artura Votsa, u paketu, nose sa samim sobom. Ili, ako medjunarodnog pregovaraca izda strpljenje (sto je on takodje nagovestio izjavljujuci da nema nameru da dozvoli da nesposobnost strana da se usaglase ugrozi njegovu reputaciju), i bez njega.