Demistifikacija neljudi

Jasna Sarcevic-Jankovic

Prvorazredna duznost mislecih ljudi je da demistifikuju politiku, porucio je svojevremeno Djerdj Konrad, misleci, naravno, globalno, ali, ovde primenjena, ta njegova teza o igranki bez prestanka izmedju Rusa i Amerikanaca, a, koju, zapravo, mi sami dozvoljavamo, i te kako lokalno moze da se primeni.

"Onda kada", nastavlja madjarski filozof, "nismo znali sta je drzavni socijalizam, mogli smo u njega da polozimo nade. Sada nemamo vise iluzija ni u pogledu kapitalizma, niti postojeceg socijalizma".

Mnogi su ovde, i ne citajuci Konrada, logikom koja se od milja zove "zdrava, seljacka", razgolitili ovdasnji politicki zivot do gole koze, i sada, po ko zna koji put za ovih par losih godina, gledaju samo svoja posla.

Slicna situacija (ne moze se reci da nije bila bolja, s obzirom da smo cekali nesto novo, odnosno "neke nove"), zahvatila je Srbiju i pred one, kradene, izbore, ali je onda noc izmedju 17. i 18. novembra, probudila nadu da ovde nije bas sve otislo dodjavola. E, sada jeste.

U procepu pitanja o smislu i znacaju bojkota predstojecih izbora, Srbija je pred istim garniturama koje su opet u izlogu, bez ijedne zdrave, sveze ideje, bez odgovora na kljucne pojedinosti (sve je opste mesto, i "demokratija", "slobodno trziste", i "ljudska prava"). Taj svet politicki, jednostavno, nema vise sta da ponudi glasacima koji misle svojom glavom, pod uslovom da takvih, sve redjih zverki, jos uvek ovde ima.

Previse je toga zalud potrosenog, previse je bilo obmana, neistina, teskih reci i olako izrecenih misli.

U toj i takvoj apatiji, moze da se dogodi opet neko "cudo", kakvo je bilo i drugi krug novembarskih izbora, ali je to, za sada, samo san letnje noci. Budjenje u martu bilo je surovo. Sta je ostalo od nade? Kako mogu da dele vlast zakleti ideoloski protivnici i da nude zivot pod okriljem svojih ideja? Mogu, u civilizovanim drustvima, ali ovde ne. Svi su oni, ne pomalo vec sto posto, makijavelisti, na celu sa Seseljem, koji ce u toj maglustini politickog zivota opet najvise profitirati.

Oni koji vole da o politici pricaju u ekonomskim kategorijama, rekli bi da je svaka stranka ponaosob jedno preduzece, koje mora da ima svoj ulaz i izlaz. U ovom se slucaju ne zna kakvi su ulazi, ali se vrlo dobro i precizno vidi kakvi su izlazi. U tom smislu, kompanija zvana Srbija jos uvek ima kakve-takve elemente za ulaz, ali je izlaz katastrofalan. Menadzment posluje samo za svoj dzep, a i siroti mali hrcki su shvatili.

Pocepali su se, empirijski je dokazano, na okorele podanike i formirane gradjane i sami igraju svoju igru, jedni protiv drugih, u svakodnevici koja ih, takva kakva jeste i kakva im se nudi, iscrpljuje i rastace u neljude.