PREGOVORI O SUKCESIJI IZMEDJU KOMPLIKOVANE ISTORIJE, EKSCENTRICNE EKONOMIJE I NERESENIH POLITICKIH ODNOSA

Tanja Jakobi

Miran Mejak, sef slovenacke delegacije za pregovore o sukcesiji, poslao je, kao sto je i najavio, protest ser Arturu Votsu, medjunarodnom posredniku za pitanje nasledja bivse SFRJ, iznoseci sumnju da bi novi srpski zakon o privatizaciji mogao povrediti prava koje Slovenija polaze na imovinu koju su preduzeca iz ove republike nekada imala u Srbiji.

I bez toga, za novu rundu bilateralnih pregovora na relaciji Vots-eks ju clanice, zakazane od 3. do 11. septembra, moglo se tvrditi da gotovo sigurno nece doneti znacajniji pomak u pregovorima oko raspodele nasledja nekadasnje SFRJ. Takav zakljucak bilo je moguce, s velikom dozom izvesnosti, doneti vec sad, iako vecina delegacija, zbog godisnjih odmora, jos nije stigla da pregleda najnovije "trece izdanje" Nacrta memoranduma o sporazumevanju.

U najnovijem dokumentu koji je ekskluzivno "Nasoj Borbi" stavljen na raspolaganje, a za koji je ser Artur Vots prilikom nedavne posete Beogradu izjavio da veruje da je bolji od one verzije na koju su prethodno stavljani amandmani, i dalje je ostalo otvoreno pitanje referentnog datuma, sto ce bez svake sumnje ponovo biti jedan od kljucnih cvorova dugotrajnih, mukotrpnih i frustrirajuce neuspesnih pregovora.

Stesnjeni izmedju neobicno komplikovane istorije u sva tri pokusaja zajednickog zivljenja, ekscentricnog ekonomskog sistema, sadasnjeg bremena neresenih politickih odnosa i uz otezavajucu okolnost da se o raspodeli zajednicke imovine pregovara posle jednog krvavog rata, pregovori su manje-vise u neprestanom corsokaku.

Oni na neki nacin (bar iz jugoslovenske perspektive) treba da razrese jedno takvo istorijsko pitanje kao sto je premestanje fabrika iz Srbije u Sloveniju u skladu sa odlukama Informbiroa, da donesu jasnu rekonstrukciju onoga sta bi trebalo ubrojati u drzavnu imovinu (sto je pristup koji je posle upornog insistiranja jugoslovenske delegacije delimicno usvojen) , a za sta se ne moze naci odgovarajuci obrazac ni u jednom ranijem slucaju raspodele imovine, i da istovremeno proizvedu takve prakticne rezultate kao sto su raspodela deonica u Bazelskoj banci za medjunarodna poravnanja (BIS), ili ambasada u svetu, na cemu insistiraju narocito slovenacka i hrvatska delegacija.

Motivi da se do uspesnog okoncanja ovakvih pregovora dodje gotovo da su nepostojeci. Slovenija i Hrvatska dobile bi relativno znacajna sredstva i deo ambasada, ali obe zemlje dovoljno su dobrostojece da nemaju potrebe za prevelikom zurbom. Njihov status (a takodje i Makedonije i Bosne) u MMF, Svetskoj banci i Londonskom klubu je resen, i u tom smislu nijedan od kljucnih preduslova za ekonomski razvoj ne zavisi od resavanja pitanja sukcesije. S druge strane, SRJ, bez obzira na hronicnu besparicu, nema razloga da pozurivanjem pregovora dospe do sume koja gotovo sigurno ne bi bila veca od oko 200 miliona dolara. Jedini razlog zbog kojeg bi delegacija SRJ imala razloga da "prelomi" je taj, sto medjunarodna zajednica smatra da resavanje pitanja sukcesije mora prethoditi jugoslovenskom povratku u svetske finansijske institucije. Negde na margini, i tokom posete Ricarda Holbruka Beogradu, ta cinjenica je pomenuta.

Medjunarodni pregovarac ser Artur Vots takodje nema izrazitih razloga da zuri, bez obzira sto je tokom prethodne runde bilateralnih pregovora u svakoj prilici apelovao, pa i upozorio sve delegacije, da bi do kraja godine moralo doci do usaglasavanja sadasnjeg Nacrta memoranduma. Pregovori o ovakvim pitanjima, naime, samim tim sto su ona po svojoj prirodi komplikovana (cak i kada su pregovaraci daleko kooperativniji od eks-jugoslovenskih) traju relativno dugo. Ono sto je ser Arturu Votsu potrebno, pogotovo posle skupa u Sintri koji je na jednoj strani ucvrstio njegovu pregovaracku poziciju, a s druge strane podvukao neophodnost da se u tom poslu postigne neki napredak, jesu parcijalni uspesi - dogovor o podeli arhiva i ambasada na primer, sto se u potpunosti slaze sa nastojanjima Slovenije i Hrvatske koje smatraju da su jugoslovenska nastojanja da se ceo kompleks nasledja mora resiti u paketu i na takozvanoj "pravicnoj raspodeli" - besmislena.

Za pitanje "pravicne raspodele" vezana je jedna, moglo bi se reci tipicno jugoslovenska epizoda, na kojoj SRJ sada insistira kao na sasvim ozbiljnom argumentu. Naime, Hrvatska je u jednom trenutku, pre cetiri godine, predlozila princip "pravicne raspodele" (koja bar u ovdasnjoj interpretaciji kao kljucni par vrednosti ima zajednicko finansiranje i "nepravicno bogacenje"), a potom od njega odustala.

Jugoslovenskoj delegaciji, koja je prigrlila taj princip, ser Artur Vots nedavno je skrenuo paznju da je ona jedina koja na tome insistira, a s verovatnim podtekstom da bi u tom slucaju mozda od nje trebalo odustati. Sam izraz "pravicna raspodela" je medjutim tako nezgodan da onog koji joj se protivi dovodi u stupicu jer mu se moze prebaciti da je onda svakako za "nepravicnu raspodelu".

U sustini, izjasnjavanje za i protiv znaci saglasavanje ili odbacivanje jugoslovenskog tvrdjenja da je tokom postojanja SFRJ doslo do "nepravednog bogacenja" jednih republika na racun drugih i da je otuda i veoma ocita njihova razlicita (ne)razvijenost. Insistiranje na kriterijumu zajednickog finansiranja pak, po objasnjenju te strane, po svojoj unutrasnjoj logici trebalo bi da bude reseno po principu raspodele alociranog duga, i oznacavanja one strane koja treba da ga vraca, kao u slucaju Londonskog kluba.

Da bi stvar bila komplikovanija ser Artur Vots, iako zeli napredak u segmentu pregovora vezanom za arhive i ambasade (njihova vrednost ne prelazi 0,4 do 0,5 odsto ukupne imovine koja treba da se raspodeljuje), takodje smatra (sto je blisko gledistu SRJ) da memorandum do kraja ipak mora znaciti resenje u paketu, sto znaci da se, do poslednje zapete, nista od onoga sto je uslovno usaglaseno, ne moze smatrati gotovim poslom.

Uporedo s relevantnim datumom, druga kljucna tacka oko koje ce se pregovori, kao i ranije vrteti, jeste pitanje tri kriterijuma za odredjivanje onoga sto spada u drzavnu imovinu i koja su vezana za pravo upravljanja, zajednicko finansiranje iz centralnih fondova i utvrdjivanja da li je neka imovina imala javnu funkciju.

Suprotno od prakse drugih istorijskih drzavnih razvoda (u svetlu Becke konferencije), druga Jugoslavija nije se mogla pohvaliti takvim ekonomskim sistemom u kojem je bilo jasno razgraniceno sta je to drzavna svojina koja bi se mogla jednostavno popisati, proceniti i raspodeliti, mada je u dugogodisnjim naporima da se razmrsi klupko jugoslovenskog nasledja i to pokusavano.

(Kraj u sutrasnjem broju)