NATO I SRBIJA - JALOVA PRICA (2)

Neven Protic

U toku 1994. je usledilo rasciscavanje terena. Prvo je januarski samit u Brislu otvorio proces sustinske politicke i vojne reforme NATO. Objavljena je inicijativa "Partnerstvo za mir" kojoj je pristupilo 27 zemalja, ukljucujuci sve bivse protivnike iz vremena hladnog rata. Pokrenut je koncept "kombinovanih zajednickih snaga" koji omogucava novu fleksibilnost sada prosirenog NATO u regionalnim konfliktima i mirovnim operacijama.

Takav novi i prosireni NATO se zatim direktno angazovao na zaustavljanju rata u Bosni i Hercegovini, uz ucesce americkih i ruskih trupa pod komandom americkog generala. Ubrzo su otklonjene i kontroverze oko ambicija Nemacke i dilema Francuske u pogledu uloge Zapadnoevropske Odbrambene Unije. Postavljeni su temelji za razvoj nove evropske bezbednosti i odbrambenog identiteta u okviru NATO.

Paralelno teku i druge duboke promene, ukljucujuci dinamicne uloge Japana i ekonomski i politicki ojacane Kine sa povratkom Hong Konga. Te promene, a posebno globalizacija svetske ekonomije, uticu na smanjenje uzajamne zavidljivosti izmedju SAD i Evrope i jacaju zajednicke interese u okvirima euro-atlantske zajednice.

Smanjile su se frikcije i u pogledu Nemacke koja je preokupirana troskovima svog ujedinjenja i ekonomskim problemima bez presedana koje, kao i Francuskoj, donosi nova tehnoloska revolucija u oblasti elektronike, kompjutera i komunikacija. Uprkos povremenih erupcija, demokratska transformacija Rusije postala je takodje nepovratni proces. Ojacale su snage trzisne privrede, sloboda medija i demokratsko izrazavanje misljenja.

Ovaj razvoj je doveo i do istorijskog potpisivanja Osnivackog akta NATO - Rusija, maja ove godine u Parizu, koje je potvrdilo da ni Rusija ni NATO vise ne definisu svoje bezbednosne interese uskogrudim ideoloskim pogledima iz vremena hladnog rata. Ojacano je novo sustinsko partnerstvo NATO sa Moskvom i uspostavljen je mehanizam i procedura za stalne konsultacije, koordinaciju i saradnju.

Doslo je i do vaznog ugovora izmedju Rusije i Ukrajine kojim su njihovi odnosi postavljeni na nivo ravnopravnosti, samostalnosti i uzajamne korisnosti. Usvojena je i posebna Povelja o odnosima izmedju NATO i Ukrajine koja velicinom svoje teritorije i brojem stanovnistva, slicno Francuskoj, predstavlja vaznu kariku u bezbednosnom ambijentu Istocne i Centralne Evrope.

U medjuvremenu, postignut je i vazan ugovor izmedju Rumunije i Madjarske kojim se na primeren nacin resava problem manjina koji je donedavno dve zemlje dovodio do ivice sukoba. Kroz pregovore postignut je i sporazum izmedju Madjarske i Slovacke o slicnom problemu polozaja madjarske manjine. Sve to, kao i prisustvo NATO u Bosni koje vec 18 meseci odrzava odsustvo rata, uz uporno zalaganje da se ostvari slovo i duh Dejtona, doprinelo je da ojaca utisak o vaznoj ulozi NATO kao katalizatora pozitivnih politickih promena.

Usledio je julski samit NATO u Madridu koji je potvrdio da je ovakav novi NATO drukciji nego stari. U clanstvo su primljeni Poljska, Ceska i Madjarska. Formiran je novi Euro-Atlantski partnerski savet sa sedistem u Brislu koji sada okuplja 28 zemalja, ukljucujuci jos uvek zvanicno neutralnu Svajcarsku. Tu su i Slovenija i Rumunija kojima je pitanje clanstva za sada odlozeno do 1999. Svi zajedno imaju mogucnost da vec sada saradjuju u svim bitnim politickim i vojnim pitanjima, cime svako posebno jaca i sopstvenu bezbednost.

Ovime je NATO savez, i Amerika u njemu, postavljen u centar bezbednosnog sistema koji ukljucuje i Rusiju. Prica, naravno, nije zavrsena. Mnogi izazovi i problemi ostaju. Mnogo sta ce zavisiti od unutrasnjeg razvoja u svakoj od ovih zemalja, kao i od uspeha u okruzivanju nedemokratskih snaga i politicara koji i dalje veruju u politiku sile i obmana. Predstoji i teska debata o troskovima prosirenja saveza koji mogu dostici astronomske cifre. Ali, ipak je otvorena vizija o stvaranju zajednice otvorenih drustava koji dele slicne demokratske vrednosti, od Vankuvera do Vladivostoka.

Pitanje je, dakle, gde smo u svemu ovome mi. Ocigledno da su mnoge godine nerazumno izgubljene. Mnogi zivoti i dobra potroseni su od jedne potpuno pogresne politike. Drugima je proricana ekonomska propast, a beda je zakucala na sopstvena vrata. Drugima je proricana zavisnost, a zajednica Srbije i Crne Gore je u apatiji i bez prijatelja. Politicki dogmatizam i zagledanost u proslost i dalje odbijaju da prihvate izgradnju legitimnog demokratskog sistema i da razumeju svet u kojem zive.

Posle svega sto se dogodilo krajnje je vreme za demokratski preporod. Treba stati na put onima koji politicku karijeru grade na etnickoj i verskoj mrznji, a sada pozivaju i na uvodjenje vojnog stanja u Crnoj Gori kao da je ona njihova prosirena Srbija u kojoj mogu da rade sta hoce kada im je to vec dozvoljeno na kapijama glavnog grada Srbije.

Treba osloboditi ekonomiju i izgraditi pravnu drzavu koja ce svima dati mogucnost da se okrenu obnovi potencijala svoje porodice i drustva. Treba se osloboditi opasne zablude da ce se vlast odrzati putem namestenih izbora u zemlji u kojoj jos uvek aktivisti rezimske partije pred izbore idu od vrata do vrata da provere stanje duha svojih podanika. Treba, najzad, povratiti mir i poverenje sa svojim susedima i pronaci svoje mesto u zajednickom evropskom domu, bez zablude kako bi nam jedna Uganda, na primer, mogla da obezbedi mesto u porodici naroda, i to u bivsem pokretu nesvrstanosti.

Sve to bi, naravno, pomoglo da se shvati da NATO - "Partnerstvo za mir" nije vojni savez izmisljenih protivnika, vec politicka inicijativa koja jaca demokratiju i siri krug onih koji su se opredelili za demokratski preobrazaj svojih drustava i ekonomija. Ovaj odnos ovogucava parlamentarnu civilnu kontrolu i depolitizaciju aparata bezbednosti i vojnih snaga. To odmah ukljucuje njihovu bolju opremljenost, skolovanje i obucenost, sto se resava zajedno i u osloncu na druge partnere iz NATO.

To pomaze da se shvati i to da novi NATO ne stavlja u pitanje nezavisnost, niti je ugrozava. Naprotiv, toj nezavisnosti on daje novu dimenziju sigurnosti i oslonca u krugu demokratskih istomisljenika. U tom smislu "Partnerstvo za mir" bi postalo i nas stit u slucaju eventualnih sukoba u nasem prvom okruzenju. Gotovo svi su vec unutra i dalje ostajanje po strani moze nas prostor pretvoriti u najslabiju tacku na celom novom euroatlantskom prostoru. Mozda ce u tome biti sadrzan i interes sveta za nase sto brze prilagodjavanje i ukljucivanje. U tome je moguce ostvariti i izbor varijante "a la carte" kao sto je to, na primer, u pregovorima sa NATO ostvarila Svajcarska. Sa ovim pretpostavkama dileme, dakle, u pogledu pristupanja NATO "Partnerstvo za mir" ne bi trebalo da bude. U jednoj demokratskoj zemlji ovakav izbor treba da je zajednicki.

(Autor je strucnjak za medjunarodne odnose iz Zeneve)