BEOGRAD, NA DUHOVNOJ TRANSVERZALI VENECUELA-SRBIJA-BANGLADES (I DALJE, DO KRAJA PAMETI)

Kad bitlsomanija zakasni, pa se pojavi medju Srbima, u unitarnom obliku, kao produkt hispanskog kulturnog imperijalizma

Radovan Kupres

Cude li se Venecuelanci: Karaima Tores FOTO: N. Stojanovic

Dragutin Gostuski je pre nekoliko godina govorio kako ce da snimi film, dokumentarac o Bangladesu. I to bez velikog budzeta, jer to ne bi ni bio skupi filmski putopis. Ne bi bilo putovanja u daleku azijsku zemlju. Snimanje bi se odvijalo na Slaviji, gde, kako je govorio Gostuski, kroz dim od pecenja hiljada kebaba u ritmu orijentalnih talambasa promice neki silan crnpurast svet, a poneki ugladjeni ili "normalni" Beogradjani izgledaju kao znatizeljni engleski turisti.

Gorda parola iz dana Studenstkog protesta "Beograd je svet" dobila je u subotu prosirenje (suzenje) u "Beograd je treci svet". Tog dana u nasoj prestonici nije pocinjao Samit nesvrstanih, ali je, sasvim ocigledno, treci svet bio tu, sa svim svojim petosvetskim licem. U Beogradu, na duhovnoj transverzali Venecuela-Srbija-Banglades i dalje, do kraja pameti, ako dalje uopste ima kuda da se ide.

Mada je posvecenje Kasandre, veliko slavljenje pada rampe izmedju fikcije, one najpetparackije i stvarnosti, jos petparackije, trebalo da pocne tek u pola devet uvece, posle drugog Dnevnika, vanredno uzbudjenje iliti atmosfera posebnog dana se na ulicama osecala (i videla) znatno ranije. - Ciko, gde je ovde koncert od Kasandre - obratila mi se, prepoznatljivim akcentom negde oko sest popodne, na uglu Takovske i Lole Ribara, jedna iz grupe od pet devojcica, koje su mozda tek zakoracile u tinejdzersko doba. Sve upadljivo nasminkane, lako natapirane, dekoltirane, na platformama sandala i papuca visokog plasticnog sjaja.

Sa tasmajdanskog stadiona su ih uputili ka Hali "Pionir" posto je namrsteno nebo pretilo da ce pokvariti veselje, a u ovakvoj prilici se slucaju nista nije smelo prepustiti. Cinik bi rekao da se nebo naljutilo na "svoj" narod, videvsi koliko je zanesen ovozemaljskim idolima. Svaka od devojcica je svoju kartu za Kasandrinu festu (po ceni od znacajnih 35 dinara ili jos znacajnijih 10 maraka) drzala u ruci kao da svakog casa treba da je pokaze ovlacenom licu.

"Koncert od Kasandre", tako su one krstile to nesto za sta se do poslednjeg casa nije znalo sta ce da bude, da li ce Kasandra, odnosno izvesna Koraima Tores da peva, igra, recituje... No, izgleda da to nikom nijednog trenutka i nije bilo bitno. Bitno je bilo samo da Kasandra "bude". Da se obrati naciji. Kao na predizbornom mitingu, vestom retorikom da razbukta emocije pristalica, vec razgaljenih pratecim kulturno-umetnickim programom.

Okolina "Pionira" bila je pretvorena u veliko trgoviste. "Kasandra kese, torbe, Kasandra kese, torbe...", "Kasandrino srce"... Prodavala se i knjizica u kojoj je sadrzano "sve" o Koraimi, koju svi zovu Kasandra - sta voli da jede, koji joj je glumac omiljen... I, narod je kupovao mada, kako rekoh, ni izdatak za same karte nije bio zanemarljiv, buduci da su posetioci pristizali uglavnom u porodicnim formacijama. Znaci - Kasandra za, recimo, cetiri osobe - 140 dinara. Kasandra za sve generacije. Za nekih pet hiljada Beogradjana (neko je na ulazu u halu komentarisao kako ima vise ljudi nego na Djoganiju). Najvise je bilo dece, mahom opremljene buketima.

Priredba je, naravno, kasnila, vise od pola sata, ali je publika bez mnogo vrpoljenja, gotovo pobozno cekala da "pocne". I, pocelo je ciganskim orkestrom duvaca i Sabanom Bajramovicem u pariskoplavom odelu, sa zlatnim dugmadima i sitnim minivalom na glavi. "Ko si, sta si nisi znala/ Ciganka te othranila/ k'o ruzu te gajila/ u cirkus si ti odrasla/ ljudi su te voleli..."

Saban je pevao, sabani su ritmicno tapsali a na velikom video- bimu u sredistu pozornice krenuli su prepoznatljivi kadrovi sto je bio znak da se blizi cas. Kada je konferansije Voja Nedeljkovic u svom trecekanalskom, soumenskom maniru najzad najavio zvezde veceri, Enrija Sotoa (Voja je stalno govorio Sota. Ko tu gresi u deklinaciji, ne zna se) i Koraimu Tores, videlo se sta znaci kad bitlsomanija zakasni nekoliko decenija, pa se pojavi medju Srbima, u mutiranom obliku, ne kao produkt angloamerickog nego hispanskog kulturnog imperijalizma.

Vrisak, suze, ruke sto nekontrolisano masu... Posle tog vriska i tih suza ostaju samo stid, bes i tuga. Venecuelanci na sceni, i sami zbunjeni, ponavljali su: "You are so beautdzful." Randu ili Enri, doteran kao za "Minimaksoviziju" nekad ili "Nedelju kod Minimaksa" danas, bio je cak toliko "drzak" da kaze: "Vi cete mi doci glave". On je, ipak, imao veci posao da odradi za honorar, cija visina nam je ostala nepoznata, nego njegova koleginica. Pevao je "nasoj divnoj publici" posto je on i pevac, svestrani umetnik, dakle. Interpretacijom naginje Huliju Iglesiasu a pojavom, recimo, nasem Ninu.

Zanimljivo je kako je publika manje-vise hladno reagovala na sve sto su joj organizatori pripremili za to vece, izuzev na Randua i Kasandru. Saban Bajramovic, priuceni srpski igraci flamenka, dzibrodenseri Beat Street... sve ih je to drzalo u raspolozenju malo boljem nego da su na koncertu klasicne muzike. Ali, na svako pojavljivanje ili samo pominjanje zna se koga erupcija bi izbila odjedanput, kao iz vulkana od koga niko ne ocekuje da eksplodira.

Nemoguce bi bilo izabrati najsjajniji biser ovog hepeninga, ali je toj tituli sigurno vrlo blizu ono sto je voditelj rekao predstavljajuci jednu od kvazi-Kasandri. "Svira violinu, posebno obozava Mocarta i Betovena, ali i sve druge zanrove dobre muzike." Na zalost, violinistkinja nije imala srece. Pobednica je nagradu dobila u knjigama - vrednost 10 hiljada dinara. Al' ce se nacita, sto bi rekao nas narod. Medjutim, mesta razocaranju nema. Jer, zvanicna potvrda o slicnosti s idolom je dovoljna satisfakcija.

Nekada, dok smo vise voleli Otpisane, Valtera, serifa Meklauda... nego neke latinoamerikance, smejali smo se i cudili cinjenici da je jedan nas glumac, i to veliki umetnik Bata Zivojinovic najveci star u velikoj Kini. Cude li se Venecuelanci sto su u maloj Srbiji potpuno poludeli za njihovim naturscicima? I da li ce na Hrvatskoj televiziji emitovati prizore iz "Pionira"? Sigurno hoce. "Danke, Deutschland" je, ipak, luk i voda za "Grazias Casandra".