NATO I SRBIJA - JALOVA PRICA

Neven Protic

Clanak Ranka Petkovica pod naslovom "Jugoslavija i NATO - nedovrsena prica", objavljen u vasem listu 3. avgusta 1997., primer je zbog cega i zasto tako dugo kasnimo sa debatom i odlukama o pitanju koje, kako autor, pateticno kaze, "zadire u samu srz sudbonosnih dilema o mogucim opcijama jugoslovenske spoljne politike u vremenu koje je pred nama".

Odredjeni delovi clanka ovog autora izgledaju optereceni strahom od politickog dogmatizma koji je, na zalost, jos uvek oko nas. Cini se, medjutim, da je dobro sto je najzad pusten balon i pokrenuta debata o temi koja je upravo zbog rezimske partije i njenih surogata na ekstremnoj levici i desnici vec dugo samo jalova prica.

Nema sumnje da je jos krajem 80-ih godina poceo period velike promene organizacione strukture sveta, posebno u Evropi. Komunizam u bivsem sovjetskom bloku i Varsavski pakt su se raspali. Pao je Berlinski zid i doslo je do ujedinjenja Nemacke. Otvoren je istorijski proces promene vladajucih motiva i snaga medjunarodnih odnosa u do tada "gvozdenom zavesom" podeljenom svetu.

Promenile su se i definicije interesa, prijatelja i neprijatelja. Govorilo se o stvaranju nove zajednice od Vankuvera do Vladivostoka, kao novoj viziji za buducnost naroda cije su misli, akcije i nade do tada bile dmonirane tenzijama i opasnostima hladnog rata. Bilo je mnogo govora o stvaranju nove bezbednosne arhitekture i mnogo euforije da ce slobodni demokratski izbori, a ne sila i volja autokrata, ubuduce odredjivati interese ljudi i zemalja. Samit u Parizu leta 1990, uz ucesce i bivse Jugoslavije, potvrdio je te promene i otvorio nove nade za otvorena drustva koja dele slicne demokratske vrednosti.

Jula iste godine odrzan je samit NATO u Londonu koji je obelezio pocetak novih kooperativnih odnosa s dotadasnjim protivnicima iz Varsavskog pakta. Samit je objavio da novu Rusiju vise ne smatra protivnikom, cime je i formalno okoncan hladni rat. Juna 1991. Deklaracija iz Kopenhagena je potvrdila da je novi cilj NATO da pomogne izgradnju celovite i slobodne Evrope. Usledio je juslki samit NATO u Rimu koji je pokrenuo novi strateski koncept i okvir za politicku i bezbednosnu saradnju s bivsim komunistickim drzavama, sada novim partnerima iz Istocne i Centralne Evrope.

Sve ove promene je tadasnja jugoslovenska diplomatija dobro razumela i pokusala da sve ucini da spoljna politika, tada jos uvek zajednicke zemlje, ostane u glavnoj matici ovih dogadjanja. Istorijske promene su davale nadu da ce i multinacionalna Jugoslavija u okvirima Evrope, s kojom je vec imala ugovor o pridruzenom statusu, uz neophodne demokratske promene kod kuce, uspeti da prezivi svoju do tada najopasniju krizu.

Intenzivirani su kontakti sa Savetom Evrope i drugim evropskim institucijama radi usaglasavanja politickog, ekonomskog i pravnog sistema zemlje s demokratskim iskustvom Evrope. Zagovarano je sto brze sirenje evropskog doma u kojem bi svoje mesto imala i jedna redefinisana demokratska Jugoslavija.

Paralelno se razvijalo i shvatanje da je nakon nestanka bipolarnog sveta potrebno izmeniti tradicionalne principe i politiku nestvarnosti. Jesenji samit nesvrstanih 1989. u Beogradu potvrdio je odluku o novom partnerskom profilu nesvrstanosti u izgradnji novih kooperativnih medjunarodnih odnosa. U takvom ambijentu i u tim okolnostima unutrasnji razvoj u bivsoj Jugoslaviji je, medjutim, ipak izmakao kontroli. Domaci dogmati i militanti nacionalisti su imali drugi dnevni red. Upravo kada je logika sile i podela bila na uzmaku, sto je obecalo da ce razum trijumfovati nad ideoloskim predrasudama, otpoceo je krvavi raspad zemlje.

Politika krajnjih resenja onemogucila je racionalna resenja i proizvela dugorocnu krizu. Balkan se jos jednom u istoriji pojavio kao prevrtljiva mesavina skrivenih faktora, mracnih jednacina i udaraca bicem koji sprecavaju najbolje namere, slicno Bliskom Istoku.

Usledio je proces preoblikovanja nacionalnih interesa, etnickih granica i formiranja novih drazva, s tragicnim posledicama. Aprila 1992. godine proglasena je i nova jugoslovenska zajednica Srbije i Crne Gore. Na toj tacki doslo je i do sustinske promene u unutrasnjoj i spoljnoj politici, iako prezivela politicka struktura i dalje nerazumno insistira na kontinuitetu. Ako nekog kontinuiteta uopste ima, onda se on odnosi na kontinuitet jedne iste lose politike u nadmene dogmatske vlasti kojoj se cak i na zidovima glavnog grada Crne Gore danas porucuje: "Sa Srbijom da, ali pod Srbijom ne".

Sve to je tada zapretilo i regionalnoj stabilnosti i to upravo u trenutku kada je i Evropa pokusala da se prilagodi promenama koje je doneo kraj hladnog rata. Suocene s ekstremnim reakcijama na Balkanu mnoge evropske vlade su bile zatecene i konfuzne. Njihov samit u Mastrihtu je pokazao da su i same opterecene istorijom i da su vise zaokupljene ulogom ujedinjene Nemacke i novim rasporedom snaga u okviru nove Evropske Unije, nego sto su spremne i sposobne da pronadju pravi odgovor za politiku sile na jugu te iste Evrope. U toku 1992. i 1993. svi su bili zastali u iscekivanju raspleta na Balkanu, ukljucujuci SAD i NATO, zabrinuti da se slican razvoj ne ponovi na prostoru bivseg SSSR, gde su vojne opasnosti i politicki ulozi bili daleko veci. Pokazalo se da kraj hladnog rata nije otklonio sve opasnosti po stabilnost i da postoji strah od "domino efekta" na susedne zemlje ukoliko se militantni nacionalizam na Balkanu ne ukroti.

Obuzeta strahom i zeljom da se ogradi od nevolje logikom "tvrdjava Evropa" Evropska Unija je tada zapostavila i svoje nove partnere iz Istocne i Srednje Evrope, prirodno nesigurne u "sivoj zoni" izmedju ujedinjene Nemacke i nove Rusije. U Moskvi se vodio okrsaj za demokratsku transformaciju s jos neizvesnim ishodom zbog otpora stare partijske strukture i ekstremnih nacionalista. Ujedinjena Nemacka je i dalje lutala izmedju svojih starih i novih ambicija. Vasington se izgovarao da je nova bezbednost posao Evrope, jer je nova Klintonova administracija obecala da ce se "kao laser" usredsrediti na domacu ekonomiju. Povela se i rasprava o neoizolacionizmu, jer su Rusi "otisli kuci" i vise nije bilo istih razloga za NATO "da Rusiju drzi napolju, SAD unutra i Nemacku dole".

Ubrzo se potvrdilo da je bezbednosni vakuum neophodno popuniti novom bezbednosnom arhitekturom na koju ce se osloniti vizija o zajednici zemalja koje dele slicne demokratske vrednosti. Takodje ubrzo se pokazalo da su prevazidjena ocekivanja poslednjeg predsednika Gorbacova da ce nakon Varsavskog pakta mehanicki prestati i potreba za postojanjem NATO. Nakon pocetnih koraka ucinjenih u Londonu i Rimu, tada se jos ostrije postavilo pitanje nove uloge za NATO, koji se u hladnom ratu potvrdio kao uspesni vojni savez za zastitu demokratskih zemanja.

U prolece 1993. predsednici Ceske Vaclav Havel i Poljske Leh Valensa su u Vasingtonu potvrdili Klintonu da kao odgovor na strahove i dileme u pogledu bezbednosti u novoj eri vide novi, prosireni NATO. Prema dvojici bivsih savetnika za nacionalnu bezbednost SAD Zbignjevu Bzezinskom i Entoni Lejku njihov stav je u prilicnoj meri uticao da Klinton stekne cvrsto uverenje da je to zaista potrebno resenje. To je koincidiralo s vec ucinjenim analizama u Vasingtonu i razmisljanjima jednog broja analiticara i ljudi od politike u Nemackoj, Britaniji i Francuskoj.

Pitanje prosirenja NATO je tako preraslo u program za kreativni odgovor na nekoliko strateskih izazova: da se ojaca veza izmedju SAD i demokratske, nepodeljene Evreope koja se prosiruje; da se nova Rusija ukljuci u takav kooperativni odnos s Evropom; da se ojacaju demokratsko ponasanje i navike u Centralnoj i Istocnoj Evropi, ukljucujuci ulogu ujedinjene bezbednosti demokratija, a ne da se "nametne drustveni model u kome trzisna pivreda, parlamentarna demokratija i korpus ljudskih prava i sloboda zauzimaju istaknuto mesto", kako to kaze gospodin Petkovic. (Kraj u sutrasnjem broju).