Politicke z(m)urke

Narod se prizemljio, i vlast i opozicija su sisle sa oblaka, a tamo su ostali, ucveljeni, jos samo famozni patriotski intelektualci, u slobodno vreme Biljanini senatori i Rasini drugari, tuzno vapeci da se narod vrati gore, tako su usamljeni bez njega! Gotovo je - nema vise tako dugackih merdevina

Teofil Pancic

Pre nekoliko meseci na ovom mestu je razmatrano "autobusko pitanje", a sve povodom najava nove gradske uprave da ce Beograd biti obasut poklonima velikih svetskih gradova u vidu rabljenih gradskih autobusa. Cak i u samoj vladajucoj koaliciji bilo je onih koji su se mrstili na to, posto su tamo nekakvi autobusi krajnje sporedno pitanje u odnosu na, recimo, preimenovanje ulica... Samo je nedostajalo da neko, u stilu one razmazene francuske frajle plave krvi, preporuci gradjanima: "ako nema autobusa, neka se voze taksijem"! Republicka vlast je odmah uvredjeno reagovala, stiteci patriotski ponos i sukladne interese slobodarskog srpskog naroda, koji nece da se pati u tri-cetiri godine starim krntijama "Mercedesa" ili "Volvoa", totalno izraubovanim na ocajnim nemackim i svedskim dzadama, kad moze mirno i dostojanstveno da se vozi u svega petnaestak godina starim vozilima "Ikarusa", cija suptilna drvena sedista cine da se gradjanin svakodnevno oseca kao da je na optuzenickoj klupi. To, naravno, pod uslovom da ima tu srecu da sedne.

Nekoliko meseci kasnije, Zoran Djindjic je potrosio vise pari cipela bazajuci po Evropi za poklonjenim autobusima, ali izgleda da su se potencijalni darodavci znatno ohladili od zimus, verovatno se pitajuci da li bi ono sto humoristi nazivaju koalicija "Zajedno" uopste bilo sposobno da pusti te autobuse u saobracaj, a da se pritom oko necega ne posvadja i tako blokira celu stvar do lose beskonacnosti. Verovatno je taj strah bio neosnovan, posto se Djindjicevi koalicioni partneri nisu mnogo bavili doticnom problematikom, jerbo su bili prezauzeti sustinskim heraldickim i toponomografskim pitanjima. Kada je nova vlast ipak uspela, troseci poslednje kredite zimskog gradjanskog protesta, da dodje do preko potrebnih autobusa, nadlezni drzavni Organi i Tela (samo su ovde tela delovi organa, a ne obrnuto!) su, s prezirom i gadjenjem, stopirali celu stvar dostojanstveno odbivsi da izdaju neophodne dozvole da se uveze taj danajski dar. Ne treba, bre, to gradjanima, znamo mi! Poznato je da volimo autobuski prevoz i rado ga se secamo... Bice, ipak, da je pravi razlog ovog "No passaran!" za skandinavska vozila s covekolikim teretom u tome sto je nekadasnji predsednik Srbije Slobodan Milosevic svom narodu obecao svedski standard, pa je ljubomoran na Djindjica koji mu em krade ideju, em radi na njenoj realizaciji... kakvi smo postali otkad je Milosevic poceo da nas usrecuje, i taj rashodovani svedski standard na tockovima bi nam veoma prijao.

Bilo kako bilo, cela guzva oko autobusa ima barem jednu dobru stranu: pokazuje da se glavnina ovog naroda prizemljila iz nebeskih visina u koje je zalutala bez krila tamo negde krajem osamdesetih, da bi u istim bila ostavljena da se sama snalazi. Kako se snasla, o tome bi vam najbolje mogle pricati one stotine hiljada krajiskih izbeglica koje su, boraveci u Nebeskoj otadzbini, koliko do juce brckale noge u srpskom moru i piskile na Zadar merkajuci Karlobag, da bi danas vegetirale po beogradskim budzacima i sirom zemlje Srbije, preziruci sebe vise nego sto ih preziru njihovi nevoljni domacini. A preziru ih mnogo, i previse. Valjalo bi da sacuvaju nesto i za sebe, jer iz iste su (dedinjske) ruke pili. S propascu nebuloznih mastarija o Srbiji od X do Y (upisi krajnje tacke Otadzbine po potrebi ili trenutnom raspolozenju) propala je i poslednja velika ideoloska prica za ovaj vek, bar kada je u pitanju Balkan, ciji red voznje se ponovo znatno razlikuje od evropskog. Narod se, dakle, prizemljio, i vlast i opozicija su sisle sa oblaka, a tamo su ostali, ucveljeni, jos samo famozni patriotski intelektualci, u slobodno vreme Biljanini senatori i Rasini drugari, tuzno vapeci da se narod vrati gore, tako su usamljeni bez njega! Gotovo je - nema vise tako dugackih merdevina.

Problem je, medjutim, u tome sto ovo prizemljenje niposto nije bilo meko i bezbolno, vise je podsecalo na tresak o povrsinu Marsa americke svemirske letelice Sojourner, koja je, oblozena "jastucima", dobro odskakutala po tlu pre nego sto se smirila. S tom suptilnom razlikom sto za nas jastuka nije bilo, i sto smo padali u obrnutom smeru - pravo s Marsa... Ono sto su Srbi zatekli vrativsi se na zemlju moglo bi da se opise kao postapokaliptican prizor: pustos im je, doduse, odnekud poznata - videli su je na Marsu - ali intenzitet propadanja svega postojeceg je zastrasujuci! Zato su neki, u panici, pozurili da se ogrebu za koju kintu ili barem autobus od naroda koji su sve vreme bili na zemlji, tek da nam se nadje. Od necega moramo da krenemo! Drugi su u medjuvremenu vredno radili na sebi, dokazujuci tako jos jednom da imaju nesto protiv nas: nije nas prestigao samo ko nije hteo... Prijatelji koji su nedavno proveli nedelju dana u Budimpesti doziveli su pravi kulturni sok i vratili se u Beograd totalno skrhani, razmisljajuci da promene imena u Ferenc i Margita: autobusi i druga javna gradska prometala, kazu, dolaze svaka dva-tri minuta, nema velike guzve, cisto je i uredno. O metrou da i ne govorimo. Niko cak ni da propadne kroz pod autobusa i slavno pogine u ime saobracajnog progresa!

Prirodna reakcija coveka koji se probudi iz opojnog nebeskog sna i oko sebe ugleda kosmarnu javu je da ponovo zazmuri, zeleci da sve ovo samo sniva; ovdasnja vlast, koja ga je onomad i hipnotisala, pomaze mu da se vrati u zemlju Katatoniju emitujuci psihoaktivnu supstancu zvanu TV Dnevnik. Ipak, broj probudjenih raste, i nema druge nego suociti se s tim da je osnovna osobina svega postojeceg u ovoj zemlji - zapustenost. Korov je postao nasa nacionalna biljka (i boljka). Ako zelimo da ga iscupamo, vreme je da se krene. Zaplet nastaje onda kada se ispostavi da bi u tom cupanju korova bilo i dosta "kolateralnih zrtava" u vidu onih koji sasvim lepo zive u simbiozi s njim. I sto oni nisu nuzno formalno na vlasti.

Izbori su zakazani za pocetak jeseni. Posle ce biti zima, a onda eto i novih izbora, s malo drugacijim odnosom snaga. U medjuvremenu cemo sljapkati po blatu i bauljati po bljuzgavici, izigravati Sneska cekajuci jedan od cetiri i po antikna autobusa koji prevoze dva miliona ljudi, i uopste, bice nam sjajno, narocito kad nam neciji BMW u punoj brzini saspe gomilu blata u lice. Unutra ce se nalaziti oni koji su zabranili svedske autobuse. U medjuvremenu, Madjari i ostala bivsa istocnoevropska braca nastavice da se ponizavaju primenjujuci mrske zapadne standarde, a Svedjani ce zaboraviti (ako vec nisu), da su ikada imali, i poklonili, one famozne autobuse. Sta da se radi?! Taxi je, uostalom, uvek tu. Pripazite samo da nema krila, kao onaj gazimestanski...