Bojkot je uvek opasniji za one koje udaljuje od vlasti

Obicnom coveku je lakse da zamisli kako se posle izbora nista nece promeniti, nego da nagadja kakve bi naravi mogao biti interregnum, odnosno haos koji ce nastati ako bi bojkot uspeo

Pise: Branislav Milosevic

Predizborna kampanja vladajuce stranke dala je prve rezultate, a da takoreci nije ni pocela. Ono sto se zove demokratskom opozicijom u Srbiji podelilo se na one sto hoce na izbore po svaku cenu i na one koji bi samo pod OEBS-ovskim, da ne kazem Gonsalesovim, uslovima. Ova ce se podela siriti i produbljavati i ne treba se cuditi ako jedni druge budu sve cesce gadjali jajima i sezonskim povrcem i pogrdno nazivali pejzanima i gedzama, evropejcima i kosmopolitama ili populistima i formalistima. Posto u nasim politickim sporovima ne postoje nikakva ogranicenja i obziri, koje bi nametali dobar ukus ili opste vaspitanje, da ne strapaciramo bas u svakoj prilici pravnu drzavu, do kraja predizborne kampanje moguca su najrazlicitija otkrica i saznanja o licnostima i strankama koje sudeluju u domacem politickom cirkusu. Moze se, stavise, pokazati da su zvanicni propagandisti pravi pocetnici u ocrnjivanju i diskreditaciji opozicije. Parafrazirajuci cuvenu misao potajnog idola opozicije, recimo da opozicione stranke i njihove vodje ne znaju, mozda, kako se dobijaju izbori, ali su nenadmasni u medjusobnom opanjkavanju.

Deo opozicije koji je pristao na uslove sto ih je ponudila vlast, poziva se na nekakve pateticne i visoke interese naroda i otadzbine. Onaj deo politickih protivnika socijalista koji odbija da se s njima takmici pod uslovima koji su, u najmanju ruku, oktroisani, racuna da ce skromni legitimitet buducih narodnih poslanika osetno skratiti njihove mandate i dovesti do novih, vanrednih i prevremenih, izbora.

Bice da obe strane, u strahu od rizika koji preuzimaju, precenjuju posledice svojih odluka. Niti ce sadasnja vlast promeniti svoju cud i obicaje pod blagotvornim uticajem obnovitelja srpstva i monarhije, niti ce biraci zavapiti za demokratama kad shvate kojem su se priklonili carstvu. Zivimo, nazalost, u drustvu kojim, vec citavu deceniju, vlada jedna, nadstranacka i izvanstranacka, struktura pameti i morala ciji su stepen prilagodljivosti najnizim civilizacijskim standardima, odnosno popustljivost prema primitivizmu najrazlicitijeg porekla i usmerenja, dramaticno visoki. Ovde se gotovo niko nije usprotivio ni tzv. antibirokratskoj revoluciji, ni ratu, niti svakodnevnom nasilju svakojake vrste. Otkud bi sad nekome smetalo sto je Srbija podeljena na 29 izbornih jedinica ili sto se opozicioni lideri ne pojavljuju svake veceri na drzavnoj televiziji, ako se redovno prikazuje "Kasandra"?

Jos jednom ce se pokazati da razlike izmedju vlasti i opozicije u Srbiji nisu duboke i principijelne, nego retoricke i graduelne. Na mestu Srpskog pokreta obnove se sasvim lako moze zamisliti Demokratska stranka i zato je istini verovatno najblizi zakljucak da su opozicioni rivali svoje odluke doneli ne zato sto misle da ce oni sami od njih imati najvise koristi, nego sto se nadaju da ce te odluke prouzrokovati najvise stete kod njihovih opozicionih suparnika.

Obicnom coveku je mnogo lakse da zamisli kako se posle izbora nista nece promeniti, nego da nagadja kakve bi naravi mogao biti interregnum, tj. haos koji ce nastati ako bojkot uspe. Racunajuci na poslovicnu politicku inertnost tog obicnog coveka, ali i na okolnost da SPS, SPO i SRS izrazavaju, svojim programskim opredeljenjima i konkretnim politickim ponasanjem, stavove vecine u birackom telu, bojkot izbora gotovo da nema nikakvih izgleda da uspe. To bi, takodje, moglo da znaci kako ni demokratska opcija, u bilo kojoj danas raspolozivoj varijanti i stranackoj formaciji, nema izgleda da se primakne vlasti u narednom periodu.

Drugim recima, bojkot je uvek opasniji za one koje udaljuje od vlasti. Ne vidim, naime, sta ce stranke iz 'fronta odbijanja' raditi posle izbora? Organizovanje hepeninga po ulicama dosad nikog nije dovelo na vlast i bojim se da je tesko ocekivati da se u dogledno vreme politicki zivot toliko izmeni, po svojoj prirodi, motivima i ciljevima, da bi se mogao praktikovati samo sa one svoje histrionske, da ne kazem cirkusantske, strane.

Nije, naravno, prijatno ucestvovati u poslu za koji unapred znate da ce se zavrsiti na vasu stetu. Taj status fatalnog gubitnika opozicija nije stekla samo zahvaljujuci pohlepnoj i smutljivoj vlasti vec i svojim 'bazicnim instinktima', koji najcesce nemaju mnogo veze s doslednim i odgovornim politickim misljenjem i delovanjem. Sedam godina bavljenja jednim poslom morao bi biti dovoljno dug period da se savladaju elementarna znanja politickog zanata: ko u tome nije uspeo, kao pojedinac ili kao politicka stranka, po svoj prilici ce nestati s politicke scene posle ovih izbora. To, medjutim, nikako ne znaci da ce se demokratski potencijal Srbije smanjiti. Rec je o dekonstrukciji i rekonfiguraciji politickog 'softvera' i politickog krajolika u Srbiji. Ovo sto se dogadja uoci izbora, a narocito ona istraga krivica, koja ce poceti unutar opozicionog korpusa posle izbora, navesce, valjda, gradjane kojima je zivotno stalo do promena da stvore stranke koje ce se razlikovati od sadasnjih. Danasnja opozicija, nastala iz primitivnog antikomunizma ili iz privatnog antititoizma, uspela je da odrzi komuniste na vlasti duze nego igde u Evropi i da odneguje novu, nacionalnu varijantu titoizma. Autoritarne po svojoj unutrasnjoj strukturi, koncentrisane oko licnosti svojih vodja, bez sredstava, ali i bez stvarnog umeca da okupe i organizuju clanstvo na nacelima demokratske participacije, a ne politickog alakanja protiv 'neprijatelja', a u slavu svoga vodje, opozicione stranke se uzalud nadmecu da dokazu biracima kako 'demokratski' autoritarizam ima izvesne prednosti nad onim izvornim, sirovim i ponizavajucim, oslonjenim na kriminal, korupciju i raznovrsne vidove nasilja.

Biracko telo, sastavljeno, u vecini, od dojucerasnjih glasaca i predanih aktivista i socijalno i politicki frustrirane i apaticne omladine, procenjuje, krajickom svoje neutrnule i medijski neizmanipulisane svesti stepen i kvalitet razlikovanja opozicije od vlasti, u ime velike neizvesnosti koja pociva na neznatnim razlikama - opredeljuje se za status quo.

Ovo su prvi izbori uoci kojih je mocni zastitnik ovdasnje opozicije, u liku americke administracije, izrazio sasvim jasne rezerve prema opredeljenju pojedinih demkratskih stranaka za bojkot izbora. Socijalisti i njihovi radikalski i JUL-ovski donosioci municije, izgubili su argument da je demokratska opozicija pod 'daljinskom kontrolom' Vasingtona i da je, samim tim, tudja ovom narodu. Taj im argument, doduse, nece biti potreban jer su se same te demokratske stranke postarale da se uklone s pobednickog puta nove-stare vlasti.

Hoce li biraci sada razumeti da je Amerika na strani aktuelne vlasti ili svih onih patriotskih snaga koje ucestvuju na izborima? Verovatno nece, ali bi bilo dobro da, o istom trosku, shvate da unutrasnja politika jedne male, zapustene i unazadjene zemlje mora zavisiti od mocnih svetskih kancelarija, a pogotovu od one najmocnije, vasingtonske. Osim, ako ta zemlja ne misli da se udavi u svojoj dostojanstvenoj sirotinji i bedi.

Politicke budalastine koje govore o srpskom nesaginjanju pred svetom i o permanentnom ustanku protiv 'tudje ruke', nisu vise dovoljne ni za predizbornu kampanju u onim krajevima Srbije u kojima se ljudi informisu i obrazuju, u isti mah, samo putem programa drzavne televizije. Onaj ko nece sa svetom, najmanje je potreban ovom polugladnom i izmucenom narodu. Ali, onaj ko hoce sa svetom, to mora dokazati delima, a ne nadmenim pogodbenim recenicama.