Ko to sinoc kroz Takovsku prodje?

Teofil Pancic

Misljenje da je za politicki uspeh dovoljno pojaviti se dva-tri puta na velikoj televiziji u udarnom terminu i vehementno isporuciti gledalistu brizno smisljene i epski formulisane spasiteljske formule za Srbiju romanticno je koliko i amatersko. Vuk Draskovic je tu samo drastican primer sindroma koji je mnogo siri, od kojeg pati i ostatak opozicije, a na medjunarodnom planu i sama vlast. Taj sindrom bismo mogli nazvati infantilna fascinacija medijima

Ono sto treba da se dogodi u Srbiji dvadeset i prvog septembra moglo bi da se nazove prvim sporazumnim TV-izborima u istoriji stranackih odmeravanja u ovoj zemlji ("a i sire"). Koliko se do sada zna, na izbore ce izaci oni koji imaju slobodan pristup televiziji, a bojkotovace ih oni koji su uglavnom nevidljivi, narocito kada su kamere RTS u pitanju. Vladajuci stranacki trio SPS-JUL-ND je tu, naravno, neupitan u svakom smislu; radikali tradicionalno izlaze na sve moguce izbore, zakljucno s onima za Mis zetve, a i Vojislav Seselj se poslednjih meseci ionako ne skida sa TV-ekrana; vodja SPO Vuk Draskovic postigao je zanimljiv sporazum sa Slobodanom Milosevicem (koji vec godinama, i pored svih teskih drzavnickih obaveza, volonterski obavlja duznost glavnog i odgovornog urednika RTS) koji je rezultirao time da poslednjih dana Draskovicev fazonirani lik nismo gledali jos samo u "Telesopu", na utakmici Bajern-Kajzerslautern, kasnonocnoj erotskoj razbibrizi na "TV Palma", emisiji "Dozvolite da se obratimo" i u reportazi sa festivala slovackih narodnih pesama i igara, ali pitanje je dokle ce i ti bastioni odolevati.

Tako se pokazuje da se srpska opozicija podelila na one koji insistiraju na broju izbornih jedinica, cenzusu i ostalim pravilima koja drze minimalnim za obavljanje izbora (Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Gradjanski savez etc.), one kojima je dovoljno da se njihovi lideri - predsednicki kandidati, uostalom - pojavljuju "u kolicinama" na TV, i na one koji samouvereno lete na krilima senzacionalnih uspeha s prethodnih izbora, pa smatraju da nema tih izbornih uslova koji ce zaustaviti njihov rast (koalicija "Vojvodina").

Sedam godina smo se, dakle, zaludno vrteli u krug, i konacno stali tamo gde smo i bili: kod Takovske 10; zbog skandaloznog info-programa ovog u svetu jedinstvenog medijskog oktopoda, i zbog trazenja ostavki celnika te kuce, marta 1991. u Beogradu su pale dve glave. Ovaj put je, ipak, bio dovoljan srdacan razgovor starih znanaca na novom kanabetu, i TV-Bastilja je osvojena, djuture s njenim ispostavama ili saveznicama u Makedonskoj, na Miseluku i drugim do juce neosvojivim kotama. Sirotom Vuku Draskovicu je to donelo mnogo i zadovoljstva i jeda: bio je srecan sto su gledaoci sa Stare planine i Besne kobile mogli da se uvere da je ziv i prisutan (sumnjali su da se jos krajem 1990. odselio u onu svoju vilu na Zenevskom jezeru, odmah nakon sto ga je Mila Stula raskrinkala), ali i nesrecan sto je bezobrazna prestonicka novinarska bratija i politicko-intelektualna carsija danima pravila viceve na racun njegovog odlaska na televiziju "ovaj put bez jaja". O Coraxovom serijalu tim povodom da i ne govorimo - to je dovoljno da covek fasuje cir.

Misljenje da je za politicki uspeh dovoljno pojaviti se dva-tri puta na velikoj televiziji u udarnom terminu i vehementno isporuciti gledalistu brizno smisljene i epski formulisane spasiteljske formule za Srbiju romanticno je koliko i amatersko. Vuk Draskovic je tu samo drastican primer sindroma koji je mnogo siri, od kojeg pati i ostatak opozicije, a na medjunarodnom planu i sama vlast. Taj sindrom bismo mogli nazvati infantilna fascinacija medijima, a od istog najlakse obolevaju oni koji o medijima nista ne znaju, ili oni - takvi su najgori i za sebe i za druge! - koji sve znaju, ali su sve, eto, malo pogresno razumeli... Zajedno s verom u carobnjacke moci i sposobnosti medija, ide i idolopoklonicki odnos prema marketingu (sama ta rec, ah, zvuci tako ozbiljno i svetski) i propagandi koja moze, kaobajagi, od dana da napravi noc a od Kvazimoda pljunutog Valentina. Nije nego!

Srbi, i vladajuci i opozicioni, s tom iluzijom intenzivno ocijukaju jos od pocetka rata, kada su svi, od drzavnih poglavara, preko sefova opozicije do "drzavotvornih" kolumnista ove ili one sorte, kukali i zapomagali kako smo "izgubili medijski rat" jerbo su lukavi Latini i podli Levantinci na vreme angazovali najbolje propagandne agencije, sarmirali ljude iz vodecih svetskih medija, lobirali po kuloarima i, ako treba, pisoarima Stejt dipartmenta, Vajthola, Jelisejske palate ili Bundestaga; k'o biva, uz adekvatno medijsko pokrivanje, mogli smo da bombardovanje Sarajeva, autisticno i psihodeli(ri)cno guslanje medju rusevinama, pravljenje Srbije 15 km od Zadra, rusenje 1.000 dzamija i ostalo prikazemo kao hvalevredne humanitarne aktivnosti politickih i vojnih vodja jednog naroda sirokog srca i nebeskog usmerenja. Ljudi koji ne zele da se pozabave prirodom i sustinom onoga sto se desilo, sto su pocinili ili je pocinjeno u njihovo ime, umeju satima celomudreno da razglabaju o "medijskom ratu" ili da pisu eseje-carsave o "politickom marketingu u Novom svetskom poretku". Taj vid sporta i razonode nece tako lako izumreti u ovim krajevima.

Mediji, na celu sa drzavnom televizijom, jesu jedan od potpornih stubova rezima koji je bericetno uplovio u drugu deceniju svog postojanja u mutiranom "patriotskom" obliku. To je, medjutim, samo sredstvo za ocuvanje vlasti koja se bazira na necem drugom: autoritarnim vrednostima, tradiciji poslusnosti prema nosiocima politicke moci ("pokornu glavu sablja ne sece"), narcistickom samorazumevanju Srba kao posebnog naroda na ovom svetu, koji samo treba da se slozi (oko Ideje), obozi (oko Vodje, modernog kumira) i umnozi (ako ne prokreacijom, onda seljenjem i ponistavanjem drugih), i niko mu nece moci nista. To se ne leci tako sto se dogovori s Vladarom da ti dâ da se i ti malo igras tamo gde on moze da radi sta hoce i kad hoce. Podanik zna bar toliko (to je primenjena masmediologija na Suvoj planini!) da lik sa ekrana ne moze biti tamo bez dopustenja Gazde, onog koji kontrolise stvarnost. Zato je njegovo pojavljivanje na takvoj televiziji i pod takvim uslovima, izboreno milostivim vladarevim pristankom (koji je mogao i da izostane, i nikom nista) samo dodatni dokaz vladarske dobrote i preterane mekoce njegovog srca, one koja je omogucila da "svako moze da ga blati". Ne moze svako. Samo onaj kome on to dopusti. Televizija, dakle, sasvim sigurno nece razresiti sledece izbore, kao sto nije ni one ranije. Ona je dragoceno sredstvo u rukama vlasti, ali samo kao "nadgradnja". Pogledajte Bidzu i Raku: zar su oni produkti televizije? Ne, zaboga, oni su prvo postali lokalne pase, pa je onda za njima zazujala kamera, da uslika i to cudo.

Dzaba smo zimus farbali Takovsku 10 u zuto: tamo nema nista. Nesrecu politicke, drustvene, moralne neodraslosti i infantilnog, gubitnickog "narodnjackog" otpora prema modernizaciji nosimo u sebi i placamo joj danak ovom nasom imitacijom zivota. Televizija je samo ogledalo onoga sto jesmo. Ona ne proizvodi nove vladare, niti rusi stare. Ona ih samo pokazuje, da vidimo da su nam slicni. Nasa tragedija je u tome sto nam se oni bas zbog toga svidjaju.