Intelektualac na brisanom prostoru

Indiferentnost, to je jedno od najvecih cudovista nad kojim je Radomir Konstantinovic bdeo, u pokusaju, usamljenom, donkihotskom, da ga savlada, da ga prozre i pobedi

Branka Arsic

Radomir Konstantinovic je covek koji bdije nad cudovistima. Ispricao mi je nedavno da je u jednoj srpskoj varosi video svadbu, pod satorom, da je cuo kako zvanice, pijanice, kakav je vec red, potonule u veselje i beslovesnost, pevaju raznorazne nacionalisticke pesme, i prave kretnje koje bi se mogle protumaciti kao neka vrsta ritualnog plesa. Nedaleko od ove satre, sede izbeglice iz Bosne. Sede bose, suse ves (u dosta jadnom stanju, rekao je Konstantinovic) i carape na suncu, jedu hleb i paradajz, izgubljeni i sami. Manje je vazno sto ovi koji su ispod satre zapevali prepusteni cistom veselju, nisu opazili duboku povezanost izmedju onoga sto pevaju, mesta (satorskog) na kome se nalaze, nacina na koji jedu, na koji se ponasaju (sto sve spada u dekor sveta jedne vrste pameti), i izbeglica koje prepustene ocaju i usamljenosti sede nedaleko od mesta njihovog slavlja. Mnogo je vaznije sto su slavili uprkos slici ljudi nesmestenih i porazenih njihovim slavljem koje osim samog sebe uopste nema sta da proslavi, koje sebe slavi uvek i bez povoda, u kretenskom samozadovoljstvu, u odsustvu svakog obzira prema stvarnosti, u cistoj indiferentnosti prema propadanju u katastrofi drugih.

Indiferentnost, to je jedno od najvecih cudovista nad kojima je Radomir Konstantinovic bdeo, u pokusaju, usamljenom, donkihotskom, da ga savlada, da ga prozre i pobedi. Naravno, ovu indiferentnost prema drugom nikada nije prozirao i mislio iz perspektive nekakvog pateticnog panhumanizma (utoliko pre sto panhumanizam i nije nista drugo do jedan od vidova izrazavanja ove indiferentnosti), nego je indiferentnost (jos od "Daj nam danas", i posebno u "Filozofiji palanke") mislio kao sustinski atribut jednog duhovnog sveta, koji ulazuci napor da ravnodusnost ucini mogucom, ulaze napor da profilira jedan politicki stav koji je okrenut protiv subjekta, koji odbija "stvarnu subjektivnu delatnost", i koji se, odbijajuci svaku vrstu subjektove (kriticke) delatnosti, zaverava odsustvu preobrazaja sveta, cineci od sveta prostor dosade, od duha "talog duha na granici idealno-jezive nepokretnosti", od politike vasar koji ce u ovom talogu rezirati dogadjaje. Ma koliko to paradoksalno izgledalo, "strast" nacionalizma rezirana na politickom palanackom vasaru je zapravo nacin na koji se pojavljuje bez-strasnost, ravnodusnost, dosada jednog zivota odavno prestalog sa zivotom, i samo se iz ove bez-strasnosti, iz apsolutne individualne nemoci, radjaju bezumne politicke strasti.

"Politika ovog sveta je politika prevare jer je sama (ta politika) zasnovana na pokusaju prevare egzistencije (sentimentalisticke jer netragicne, dogadjajne jer nedozivljajne, najzad pojedinacne jer nesubjektivne) kao na pokusaju prevare istorije njenom degradacijom od istorije trazenja smisla na istoriju unapred datog smisla", pisao je Radomir Konstantinovic jos krajem sezdestih godina u "Filozofii palanke", pokusavajuci ovom analizom, koja je ocigledno bila zasnovana na pretpostavci da vec i misao jeste cin, da nam ukaze na to da palanka niposto nije srpska provincija, nego jedno jezivo stanje duha, prepustenog mlohavosti i nezainteresovanosti ophrvanog dosadom i osecajem suvisnosti. I kada je osnivao Drugu Srbiju i Beogradski krug, onda to nije cinio s idejom da profilira neku politicku stranku, koja bi se savrseno uklopila u politicki vasar u reziji dosade, nego rukovodjen idejom da je, na tragu njegovih analiza palanackog duha, moguce okupiti nekolike ljude spremne da detektuju cudoviste indiferentnosti.

Ravnodusnost je cudoviste svih cudovista, zato sto nas cini neosetljivim na cudovista, oblikujuci tako jedan cudovisan svet u kome svaka cudovisnost postaje prirodna. U prvm razgovoru u ciklusu Druga Srbija, Konstantinovic je zato eksplicirao ono sto je godinama eksplicirao, cemu je posvetio sav napor svog misljenja - eksplicirao je svoje shvatanje ovog cudovista: "Ne samo, dakle, sto svakodnevno zivimo usred ove normalne cudovisnosti i ne samo sto smo se svikli na cudovista, sto smo se orodili s njima, nego, evo, i sami se preobrazavamo u cudovista: ziveti pod nasiljem totalitaristickog nacionalizma znaci, iz dana u dan, sve vise pristajati na to nasilje", jer totalitarizam je cudoviste koje zivi samo zahvaljujuci tome sto nedostaje svest o njegovoj cudovisnosti, samo zato sto je na politickom vasaru prethodno vec bila rezirana dosada i uprilicena ravnodusnost. Naravno: da se u nasim srednjim skolama, sedamdesetih i osamdesetih godina kao obavezno stivo citala "Filozofija palanke" umesto kvaziliterature poznate pod lozinkom "Daleko je sunce", tog primera palanacke pameti u kristalnom stanju, mozda se ne bi tako jednostavno i bezbolno porodilo odsustvo svesti o cudovisnosti ovog dvoglavog cudovista, grozomornog cudovista nacionalistickog demokrate ili demokratskog nacionaliste. Ali, sve se odvijalo kao da je vec tada cudovisnost ove ravnodusnosti rezirala uklanjanje "Filozofije palanke" na margine nekakve "elitisticke nerazumljivosti" o kojoj treba cutati jer je ionako niko nece razumeti, sto znaci da je ionako nece razumeti onaj duh koji je vec utonuo u svoju skotsku ravnodusnost, prepusten uverenju da je u odsustvu citanja najveca pamet, a u odsustvu znanja najveca sreca.

Uopste nije neobicno da su upravo ovi nenacitani i primitivni duhovi radili na razvijanju drugog cudovista protiv koga se Radomir Konstantinovic borio - na razvijanju i sirenju ideje o preoblikovanju srpskog jezika, koji bi se, eto, napokon, nakon ovog preoblikovanja, konacno vratio svom crkvenoslovenskom mumljanju kao vrhuncu pada u sebe i vlastiti srpski identitet, u kome odzvanja samo bice srpskoga naciona. Vec je krajem sezdesetih godina Radomir Konstantinovic, analizirajuci odnos srpskog nacizma prema jeziku i u tome kontekstu petparacke ideje izvesnog dr Stevana Z. Ivanica o povratku pre-vukovskom jeziku, detektovao ovaj nebulozni san ne kao teznju da se padom u nekakav prajezik bude u duhu samosvojnosti srpskog jezika, nego pre svega kao teznju da taj palanacki, cudovisni, i u ovom slucaju nacisticki duh samo-svojnosti "progovori kroz nas, da - sledeci ovde udes svakog totalitarizma - govoreci njegovim jezikom budemo njemu blizi, odnosno da izmedju njega (kao ono-stranog) i nas (kao ovo-stranih izgnanika iz njegovog kraljevstva) umanjimo razliku i spasemo se od gubljenja u "bezoblicnoj masi covecanstva". Jer, Srbi, dabome, nisu deo covecanstva, ne mogu se oni redukovati na covecanstvo, buduci da zahvataju i u onostranost koja ih od svekolikog covecanstva razlikuje, cineci od njih nesto iznad covecanstva. I ne samo da su se otelotvorile i potvrdile sve analize Radomira

Konstantinovica o svetu ravnodusja koji je doneo katastrofu totalitarizma i nacionalistickog divljanja izazivajuci jedan grozomoran rat, nego se evo, poslednjih meseci, dogadja i obnova ove idiotske price o povratku u prajezik, u krilo samosvojnosti koja ce nas zbrati u nas same i uciniti da u sebi saborujemo (sic!). U celom ovom sentimentalistickom kic cmizdrenju o tome kako nam je Vuk Karadzic ukrao jezik, nije, medjutim, najtuznije to sto ono ponavlja jednu davnasnju pricu, jer uvek ce biti onih koji ce u takvim pricama pronalaziti smisao. Najtuznije i najopasnije je, ipak, to, sto se danas ova prica ne detektuje kao nacizam, sto jeste, nego kao nekakva radikalna postmoderna, kao rad literarnog duha spremnost da se suoci sa tabuima i etabliranim vrednostima. Kako da "Filozofija palanke" i, uostalom, citavo delo Radomira Konstantinovica nije vec odavno prozrelo ove price i njihove pogubne ucinke. Mozda bi vredelo razmisljati o nekom zakonu po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre no sto procita "Filozofiju palanke" i ponudi jasna svedocanstva o razumevanju prirode palanackog duha.

Juna ove godine Radomir Konstantinovic posetio je Sarajevo. U govoru odrzanom na Cetvrtoj skupstini gradjana srpske nacionalnosti, Radomir Konstantinovic problematizovao je samu mogucnost govorenja u svetu u kome su pobedila cudovista protiv kojih je mislio. "Kako uopste mogu da govorim? Odavno naslutio sam da govor podrazumeva nekakav pristanak na svet, da pretpostavlja taj pristanak: da bih govorio svet ipak mora za mene da bude moj svet, bez obzira kakva zla video ja u njemu, bez obzira koju silu negacije da on pokrece u meni". Ovaj paradoks govora po kome se ne moze govoriti ako se ne pristane na svet koji sav moze biti uperen protiv onoga o cemu se govori, Radomir Konstantinovic pokusao je da razresi razlikom izmedju konstituisanog sveta i sveta koji se tek konstituise. Govor podrazumeva svet, ali je govor, takodje, uslov mogucnosti nekog sveta, utoliko sto je govor taj koji konstituise svet. I nije slucajno sto je taj, konstituisuci govor Radomir Konstantinovic govorio u Sarajevu pokusavajuci da tamo prepozna temelje jednog moguceg sveta, "sveta svih nas", koji ce se izgraditi ne samo u Sarajevu, nego i u Beogradu, i u Zagrebu. Naravno, ukoliko svi ucinimo nesto u borbi protiv ravnodusja cija su se sva cudovista iz nocnih mora Radomira Konstantinovica ozbiljila. Ovde moramo biti narocito pazljivi: nocna mora je jedna vrsta psihickog dinamizma koji se ne javlja ni u budnom stanju, ni u snovima, nego samo u uzasnom i brzom kretanju jedne nepodnosljive misli i kao ta misao. Radomir Konstantinovic je mislio takvu misao. U opstoj podivljalosti svih cudovista, tesi samo jedno: sva ce ona uginuti, najstrasnijom mogucom smrcu, sto im od sveg srca zelimo, i svi koji su krenuli raznim pravcima, vodjeni ovim cudovistima i strahotama naci ce se, naposletku, u ulici uredjenoj i osvetljenoj, na cijem ih kraju, siguran u istinu borbe protiv ravnodusnosti, smiren i nasmesen, ocekuje Radomir Konstantinovic.