Reci na lomaci

Jasna Sarcevic-Jankovic

Opet su gorele novine! Palili su ih, ovaj put u sred Kolasina, ucesnici "Bulatovicevog kongresa" (delegati), kako bi, obrazlozili su jos, pokazali nezadovoljstvo uredjivackom politikom drzavnih glasila. Na glavnom kolasinskom gradskom trgu demonstrirana je tako jedna od civilizacijski najopasnijih formi destrukcije, a da niko nista nije ucinio da to spreci.

Postoje razni drugi nacini da se iskaze "nezadovoljstvo uredjivackom politikom" nekog lista. Da se, na primer, na stranicama novina cisti krompir, da se one blago zguzvaju pa se uglancaju prozori, zatim da se uvije tegla pekmeza... Takav hepening bi, u svakom slucaju, bio mnogo atraktivniji, originalniji, izazvao bi, mozda, i po koju simpatiju, a Kolasin bi konkurisao za mesto jednog od kulturnih dogadjaja godine.

Ovako, "kraj Bulatovica", po paljenju stampe nece ostati cak ni zapamcen. Mozda samo kao jos jedan u nizu dogadjaja kakvi se stavljaju u kontekst tamne strane ljudske svesti.

Pokazalo se, na opstu nesrecu, da od istog cina osvete prema reci (a i slici, jer je u Kolasinu u vatru ubacen i neduzni mali ekran starog televizora) nisu zazirali ni studenti zimus, pa se, odatle, paralela sama namece.

Fenomen stavljanja javne reci u "rang vestica" ima svoju dugu i veoma poucnu istoriju. Pocetak njenog kraja teorijski je osmislio Orvel, a posao, eto, otezavaju neki tamo u zemlji Srbiji. (Orvel je, ipak, mislio na 1984.)

Ovakav odnos gradjana pokornih prema reci ima jos nekoliko utemeljenja, na cemu su ovde godinama vrlo pazljivo radili inzenjeri ljudskih dusa, s darom Orvela i poetikom Gebelsa. Tako je reputacija javne reci spala na mesto koje su joj upravo oni odredili, a u cemu su svesrdno saradjivali raznoliki primerci ljudske vrste, od novinara, akademika, preko pesnika i drugih umetnika, pa i do politicara. Zapravo, reci su najvise ukaljane politikom.

Zato ne treba da cudi to strastveno nepostovanje pisane poruke, jer je ona precesto sama pozivala na nepostovanje sveta oko sebe, po potrebi trenutka. Vreme je krajnje, zato, da se makar o reci pocne brizljivo misliti. Posle, cini se, sve ide samo od sebe.