SA IZBEGLICAMA IZ RSK U BECEJU, DVE GODINE POSLE

U "normalnim ratovima" vojska cuva odstupnicu civilnom stanovnistvu, a mi smo ostali bez zastite. Preziveli smo golgotu

Sportski objekat "DTV Patizan" danas je najnaseljenije mesto mozda u citavoj Jugoslaviji. U njemu, na oko hiljadu kvadratnih metara, zivi 199 izbeglica iz RSK, od avgusta 1995. godine. Po recima Olge Cesljarev, rukovodioca ovog objekta, "ovaj broj je jos podnosljiv", jer je oktobra pomenute godine ovde bilo smesteno 340 osoba. Matematicki gledano, svaki stanovnik ima na raspolagnju prostor od oko pet kvadrata, sto ce reci "stan" velicine jednog kupatila. Ti "stanovi" su ogradjeni carsavima, "ambasadorima" i predstavljaju "suverenu" teritoriju cesto viseclanim porodicama. Za 199 osoba svih uzrasta na raspolaganju su cetiri WC-a gde nijedan vodokotlic ne radi. Postoji i kupatilo sa jednim tusem, ali bez bojlera. Sve cetiri slavine u kupatilu su neispravne kao i jedini lavbo, sa probijenim dnom. Jedina ves-masina je cesto na "prinudnom odmoru" zbog nedostataka delova. To su "civilizacijski uvjeti" stanovanja u "Partizanu".

Po zvanicnom jelovniku izbeglice u kolektivnom smestaju svaki dan za dorucak i veceru, kao i nedeljom, imaju suvu hranu koja se sastoji od cetvrt hleba, odredjene vrste namaza, solje mleka i mesne konzerve od 50 gr. Za rucak: cetiri puta nedeljno meso sa varivom, a dva puta pasulj sa slaninom. Tako je bilo "davne" '95. A danas? Najcesce: za dorucak cetvrt hleba, za rucak cetvrt hleba i "prazna supa" i za veceru cetvrt hleba. "Pratecih" elemenata najcesce nema. Stanari "Partizana" su pristali (cini se jedva cekali) na razgovor uz izricitu moblu da im se ime ne spominje. "Neko bi mozda pogresno protumacio nase reci, a mi ne zelimo nikoga da uvredimo!"

Na pitanje da li misle da su prevareni ili izmanipulisani od nekog, dobili smo odgovor sa kojim su se slozili svi prisutni (njih oko 20):

- U nasem slucaju se ne moze govoriti o pojedincu. Mi jesmo prevareni i to sramno, ali kao narod. Mi nismo zeleli ostaviti svoje domove, cak smo bili spremni da ih branimo ako zatreba. Medjutim, 5. avgusta '95. navece dosla je naredba da se povucemo u obliznja sklonista - pecine, jer se ocekuje bombardovanje od strane Hrvata. Sutradan ujutro sproveli su nas jos dalje - bez da smo se vracali kucama - pod izgovorom da nas spasavaju od neprijatelja. To je razlog sto smo mi ovde stigli "goli i bosi". Kako smo dosli do zakljucka da smo prevareni? U normalnim ratovima vojska cuva odstupnicu civilnom stanovnistvu, a ovde su se nase regularne jedinice povukle ispred nas, bez ispaljenog metka, tako da smo ostali bez ikakve zastite, na milost i nemilost Hrvatima. Preziveli smo pravu golgotu. Tukli su nas i sa zemlje i iz vazduha, kaze jedan od nasih sagovornika.

Desetak dana potom stigli su u Novi Sad i u tamosnjem prihvatnom centru rekli su im da ih vec ocekuju u Beceju.

"Ovde smo primljeni zaista ljudski i mi i dan danas dugujemo zahvalnost mestanima. E sad, zbog toga sto nas je ovde zaista mnogo, mislimo da mi nismo krivi. Mozda je to nekom tada islo u prilog. Mozda su i oni suvise verovali onima koji su im obecali potpunu materijalnu pomoc oko naseg zbrinjavanja. Verovatno su precenili i mogucnosti ovdasnje privrede, ne znamo. Tek danas smo na ivici gladovanja", rezimira slucajni stanovnik "Partizana".

Na pitanje kako vide svoju buducnost, odgovara, opet anonimno, nas sagovornik:

- Mi bismo se najradije vratili svojim kucama, ali niko nam ne garantuje ni goli zivot, a kamoli neke, makar minimalne uslove zivljenja. Postali smo beskucnici, svoje domove smo izgubili, a nove nismo stekli. Ovde nam buducnosti nema, iz dana u dan postajemo sve veci teret zajednici. Iluzorno bi bilo da trazimo stalno zaposlenje kad ni lokalno stanovnistvo nema mogucnosti da radi. "Sahranio" nas je interes nekolicine ljudi na vlasti i njihovih sledbenika kako u Hrvatskoj, tako i u Jugoslaviji. Sto je najbolnije u svemu, nas ni onda ni sada niko ne pita ni za sta. Lajos Berta