Ocevi i sinovi

Teofil Pancic

Rojterova fotografija na kojoj Otac (hrvatske) Nacije dr Franjo Tudjman cestitarski i zastitnicki grli fudbalskog asa "Kroacije" Roberta Prosineckog nesumnjivo je prizor nedelje, u najmanju ruku: ne toliko zbog Oca koliko zbog Sina (Sveti Duh je, po svom obicaju, bio nevidljiv ali prisutan). Robert Prosinecki je, naime, covek koji je rodjen pod srecnom zvezdom. Jedino sto je ta zvezda cas crvena, cas plava, u skladu s nestalnoscu sportskih ljubavi kod vrhunskih profesionalaca. Ovde nas, medjutim, zanima nesto drugo: Robert Prosinecki je jedini covek na kugli zemaljskoj koji se moze pohvaliti time da su ga oba balkanska Oca Nacije toplo privijala na svoje ocinske grudi, nezno mu zahvaljujuci za sve sto je ucinio za njih ispunjavajuci njihove podanike trijumfalistickim osecanjima!

Posle evropskog trijumfa "Crvene Zvezde" u Bariju, sampionska ekipa je, po protokolu, otisla na poklonjenje kod Slobodana Milosevica (secate se bivseg predsednika Srbije?), a fotoreporteri su ovekovecili srdacan stisak ruke jedinog "purgera" kojeg su "Cigani" voleli sa tadasnjim drzavnikom. Bila je to dirljiva scena, neposredno uoci rata koji se vec tada krckao u kuhinji vlasnika najcuvenijeg kanabeta na Balkanu. Sedam godina kasnije, Prosinecki se vratio kuci iz pecalbe, a tamo ga je docekao jedan stariji i u izvesnom iscasenom smislu uspesniji drzavnik, te ga celivao u transu zbog pobede nad Njima Tamo: i to je bila dirljiva scena par exellence - bivsi "Partizanovac" nezno tretira bivseg "Zvezdasa"! Ko nakon toga moze da kaze da se ljubitelji ova dva kluba mrze kao pas i macka?

Mozda ce neko reci da stvar i nije za sprdnju - mada, sta drugo coveku preostaje posle 0:5? - i da, uostalom, Robert (Dvo)Nacionale tu nije nista kriv. On samo pika loptu. To je, razume se, sasvim tacno, i Prosinecki je ovde samo ziva metafora. Pravo pitanje je do kada ce sportski gladijatori svih vrsta dopustati da ih politicari tretiraju kao besplatne terapeute za lecenje frustracija nacije? Jos nam je u secanju onaj cirkus nakon povratka nasih kosarkasa iz Barselone, kada je (o)besna vladajuca kasta prvo "prisvojila" i monopolisala evropske kosarkaske sampione, a zatim se povukla u svoje raskosne odaje da proslavi famozni Dan ustanka, zabranjujuci Beogradjanima da na svoj nacin docekaju kosarkase. Uostalom, sta je dvanaest zlatnih "spanaca" prema jednom Spancu?! Okreni-obrni, sport, kao jedini autenticni "opijum za mase" kraja dvadesetog veka, u ovim krajevima sveta predstavlja emanaciju politickog u najgorem mogucem znacenju. A Robert? Njemu svaka cast. Dva velika kluba, dve, hm, velike nacije, dva gorostasna Oca - to se u jednom zivotu desava samo izabranima. I samo na Balkanu.