MEDIJSKA MANIPULACIJA U FUNKCIJI NACIONALNOG RAZDORA

Slobodan Petkovic

Poslednja decenija 20. veka u Srbiji obelezena je procesom ubrzane etnicke dezintegracije. To je posledica dramaticnih zbivanja kroz koji je prosao srpski narod - krvavog raspada SFRJ, ratnog haosa, izolacije zemlje i ekonomskog kolapsa. Pored ovih istorijskih okolnosti, razdor u srpskom narodu je posebno potenciran politikom vladajuceg rezima u Srbiji. Autokratski model vladavine Slobodana Milosevica je apsolutno inkompatibilan sa demokratskim principom trazenja konsenzusa svih relevatntnih drustvenih i politickih snaga oko sudbonosnih nacionalnih pitanja.

U nasoj novijoj istoriji, najveci rascep srpskog nacionalnog bica se odigrao u toku Drugog svetskog rata, podelom na partizane i cetnike. Ta rana se nije potpuno zacelila u dugom periodu Brozove vladavine, ali u uslovima komunisticke diktature taj problem je bio potisnut. Dolazak Milosevica na vlast i pocetna nacionalna homogenizacija su podgrejali nadu da ce podela u srpskom narodu biti konacno prevazidjena. Medjutim, ta iluzija je kratko trajala, jer je novi vozd ubrzo pokazao da je njemu stalo iskljucivo do ocuvanja vlasti, dok ga jedinstvo naroda ni najmanje ne interesuje. Umesto da iskoristi svoju veliku popularnost i iskonstruisanu harizmu i bude predsednik svih gradjana, Milosevic se oslonio na svoju stranku, ali i na kompletnu komunisticku infrastrukturu iz prethodnog perioda. Pored glavnih poluga drzavne moci - vojske i policije, najveci oslonac mu je bio medijski monopol.

Mora se priznati da je Milosevicev rezim postigao izvanredne rezultate na planu medijske manipulacije. U pocetnom periodu, kada je ovaj rezim belezio neke uspehe (kako je tada izgledalo), zadatak medijske propagande je bio klasican - podizanje politicke tenzije, satanizacija politickih protivnika i instrumentalizacija masa, u vidu populistickog talasa. Mediji su glorifikovali trijumfe velikog vodje - ukidanje autonomije Kosova i Vojvodine, promenu rezima u Crnoj Gori i dr. U pocetnoj fazi rata u Hrvatskoj i BiH velicani su uspesi srpske vojske, dok se RTS nije libio prikazivanja najuzasnijih scena, samo da bi dokazao opravdanost borbe srpskog naroda i legitimnost stvaranja RSK i RS. Medjutim, kasnije nastaju problemi, jer je uspeha bilo sve manje, a neuspeha vladajuceg rezima sve vise.

U periodu 1992-1997. godine, pred zvanicne drzavne medije u Srbiji se postavlja izvanredno tezak i delikatan zadatak. Trebalo je smisliti adekvatnu medijsku interpretaciju dramaticnih zbivanja kroz koje je prolazio srpski narod na prostorima bivse SFRJ. Za sve se moralo naci pravo tumacenje: ekonomsku blokadu i sveopstu satanizaiju Srba u svetu, najvecu hiperinflaciju u istoriji, ratne poraze, tragican egzodus srpskog naroda iz Hrvatske i BiH, Dejton...Zadatak rezimskih medija se sastojao u tome da se ovaj kontinuitet poraza, nevidjen u srpskoj istoriji, predstavi kao niz trijumfa mudre i dosledne poltiiek velikog vodje. Ovaj neverovatni zadatak mogao je biti resen samo na jedan nacin - procesiranjem virtualne realnosti. Drugim recima, prekinuta je svaka veza izmedju zivotne zbilje i njene medijske prezentacije. Zahvaljujuci naporima RTS, narod je ostao postedjen (ukoliko nije bio u mogucnosti da gleda druge TV stanice) surovih slika bede i propadanja u Srbiji i tragicnih scena izgona Srba sa vekovnih etnickih prostora. Ucinak rezimskih medija na falsifikovanju stvarnosti bio je prilicno uspesan, sudeci po rezultatima dosadasnjih izbora.

Najnoviji zadatak medijske manipulacije se sastojao u adekvatnoj prezentaciji izbora Milosevica za predsednika SRJ. Mora se priznati da je glorifikacija njegovog lika i dela prevazisla najvece domete slavljenja Brozovog kulta licnosti i priblizila se severnokorejskom uzoru obozavanja voljenog vodje. Bez obzira ko je pisao cestitke - profesionalci iz Tanjuga i RTS, ili provincijski aparatcici, autori zasluzuju svaku pohvalu. Euforicni hvalospevi o Milosevicevoj drzavnickoj mudrosti, vizionarstvu, patriotizmu i dr. predstavljaju bisere udvoricke proze. Doduse, ima tu i malo kontradikcija koje se mogu ilustrovati sa dva primera. Ako Milosevic zaista poseduje vizionarske sposobnosti, onda je on jos pre pocetka rata u Hrvatskoj i Bosni morao da predvidi krajnji ishod - egzodus Srba i Dejtonski sporazum. U tom slucaju, dolazi u pitanje njegova drzavnicka mudrost, jer je trebalo jos 1992. godine da pokaze da "mir nema alternativu". Sto se tice njegovog patriotizma, o tome najbolje svedoci njegova briga za Srbe iz Krajine. Drugi primer Milosevicevog vizionarstva i drzavnicke mudrosti je u vezi sa lokalnim izborima novembra 1996. godine. Ako je bio u stanju da predvidi kakva ce biti reakcija gradjana na izbornu kradju, nije bilo drzavnicki mudro sto je dozvolio falsifikovanje rezultata izbora.

Medijska manipulacija sa narodom u velikoj meri je doprinela dubini nacionalnog razdora. Zahvaljujuci niskom obrazovnom nivou i potpunoj politickoj neprosvecenosti znatnog dela stanovnista, efekat medijske propagande (narocito preko RTS) vrlo je znacajan. Sistematsko obmanjivanje naroda je jedan od osnovnih temelja vladajuceg rezima. S druge strane, medijske lazi vise ne prolaze kod obrazovanijeg dela stanovnistva. Pored toga, efekat sve brojnije "slobodne" stampe (izvan rezimske kontrole) sigurno nije beznacajan.

Sve to je doprinelo formiranju dva paralelna "javna mnjenja", od kojih je jedno pod kontrolom rezima, a drugo nije. Medijske prezentacije istih dogadjaja se potpuno razlikuju, u zavisnosti od tog da li su objavljene u "Politici" ili u "Nasoj Borbi". Te razlike bi se mogle smatrati i razumljivim, kao dokaz demokratije i pluralizma u Srbiji. Medjutim, ukoliko jedni mediji sistematski falsifikuju cinjenice, vise se ne moze govoriti o demokratskim razlikama, vec o medijskom ratu i beskrupuloznoj borbi za ocuvanje vlasti. Najnovija hajka na elektronske medije pokazuje koliko rezim strepi od otkrivanja istine o situaciji u Srbiji.

Aktuelni rezim u Srbiji je duboko svestan cinjenice da, ukoliko vec ne moze da ukine slobodu stampe, mora da pribegne medijskom ratu. Takodje je svestan da je sve veci broj gradjana otporan na medijske lazi RTS, Tanjuga i rezimske stampe. Zato mora da se sve zesce bori za preostali deo naroda, koji je jos uvek podlozan medijskoj manipulaciji. Logicna posledica ovakve politike je produbljivanje nacionalnih podela i sve ostrija polarizacija u narodu. Ocigledno je cilj aktuelnog rezima da se stvori maksimalna konfuzija u drustvu, jer se sansa za ocuvanje vlasti nalazi samo u potpunom haosu i totalnom izludjivanju naroda. Otuda je neophodno potenciranje raskola u srpskom narodu i stvaranje psihoze "nacionalne sizofrenije".

Srpski narod prezivljava kriticni istorijski trenutak, medju najtezima u svojoj istoriji. Politicka, ekonomska, socijalna i moralna kriza dovode u pitanje i sam nacionalni opstanak. Izlazak iz krize se jos uvek ne nazire, ali je apriori jasno sta mora da bude prvi korak u tom pravcu: suocavanje sa istinom, ma koliko ona bila tragicna i bolna. Srpski narod mora da shvati i da prizna da je poslednjih godina doziveo jedan od najvecih nacionalnih poraza i civilizacijskih padova u svojoj istoriji. Sledeci bitan korak bi se sastojao u analizi uzroka poraza i utvrdjivanju odgovornosti za sve sto nas je zadesilo. Pri tome niko ne sme biti apriori amnestiran - ni narod, ni opozicija, a ponajmanje aktuelni rezim. Moramo biti svesni da su nizak civilizacijski nivo, autoritarna svest i podanicki mentalitet srpskog naroda u velikoj meri doprineli dolasku na vlast i dugotrajnom opstanku jednog ortodoksnog totalitarnog rezima, koji je glavni uzrok nase nesrece. Takodje se ne moze negirati ni odgovornost srpske opozicije, sa njenim imanentnim slabostima - neslogom, netolerancijom, liderskim sujetama, pohlepom... Jedna jaca, ozbiljnija i odgovornija opozicija je sigurno mogla da vise utice na protekla zbivanja i da makar ublazi katastrofu. Medjutim, sasvim je izvesno da rezim Slobodana Milosevica snosi istorijsku odgovornost za tragicnu situaciju srpskog naroda pri kraju 20. veka.

Na zalost, dobro je poznato da Slobodan Milosevic nije licnost takvog drzavnickog i moralnog formata koja bi priznala svoju istorijsku odgovornost za sudbinu naroda i povukla se sa politicke scene. Naprotiv, on tek krece na novu funkciju predsednika SRJ, sa novim, velikim ambicijama. Znajuci kuda su nas odvele njegove prethodne ambicije velikog vodje, moramo da strepimo za buducnost Srbije i Jugoslavije. Ili je mozda dosao trenutak da prekinemo sa nasim fatalistickim uverenjem da je Slobodan Milosevic nasa sudbina i da se zapitamo:

Da li je moguce da se opstanak i buducnost srpskog naroda vezuju za jednog politicara, koji nam je na tako uverljiv nacin pokazao da nije dorastao istorijskoj ulozi koju je sam sebi dodelio?

(Autor je profesor Univerziteta u Beogradu)