Moze li Jugoslavija ostati van velikih vojnih saveza

Isticanjem znacaja Dejtonskog sporazuma i zalaganjem za njegovo puno sprovodjenje u zivot, SRJ saradjuje sa zapadnim vojnim savezom i prihvata njegovu pozitivnu ulogu i funkciju u resavanju jugoslovenske krize

Prof. dr Ranko Petkovic

Na aktuelnost odnosa SR Jugoslavije prema NATO-u utice niz okolnosti, od kojih su, bez sumnje, najvaznije prisustvo NATO-a u nasem geopolitickom prostoru, posredstvom njegovog dominantnog polozaja i uticaja u Evropi, ciji je Balkan sastavni deo; ukljucivanjem ili zahtevima za ukljucivanje sve sireg kruga evropskih i balkanskih zemalja u NATO i Partnerstvo za mir; ucescem u vojno- politickom obezbedjivanju sprovodjenja Dejtonskog sporazuma (IFOR i SFOR); logistickim uslugama koje SR Jugoslavija pruza NATO-u u obavljanju njegovih zadataka u Bosni i Hercegovini itd.

Tu je i resavanje delikatnog politickog i vojno-strateskog pitanja sirenja NATO-a na Istok, u okviru partnerskih odnosa sa Rusijom, cija pozicija i interesi tradicionalno predstavljaju vazan i nezaobilazan segment u koncipiranju i sprovodjenju spoljnopoliticke strategije nase zemlje od najranijih vremena do danas.

Moguce "prerastanje" NATO-a u sveevropski sistem bezbednosti, s obzirom na podelu uloga izmedju Evropske unije, OEBS-a i NATO-a, kao i na urodjenu anemicnost Zapadnoevropske unije, sto ce, svakako, tangirati egzistencijalne interese SR Jugoslavije na duzi rok, ne samo u sferi bezbednosti, vec i na planu njenog ukljucivanja u tokove ekonomskog i tehnoloskog razvoja u Evropi. Ove okolnosti, kao i neke druge koje bi, takodje, mogle biti navedene, jasno pokazuju da pitanje koje je postavljeno nije akademske prirode, vec da zadire u samu srz sudbonosnih dilema o mogucim opcijama jugoslovenske spoljne politike u vremenu koje je pred nama. Zaokupljenost pitanjima dnevne politike, koja su u najvecoj meri vezana za ispunjavanje ili neispunjavanje obaveza iz tzv. spoljnog zida sankcija i partijsku borbu za vlast, moze da predstavlja objasnjenje, ali ne i opravdanje za u sustini kontraproduktivno cutanje o stavu SR Jugoslavije prema NATO-u i Partnerstvu za mir.

NATO u posthladnoratovskoj eri

Ali, zna se, sile pobednice nikada ne bacaju koplje u trnje! To nisu ucinile ni velike zapadne sile iz vise razloga.

NATO je bio i ostao izraz i instrument njihove vojne suprematije u svetu, u kome novi odnos snaga mogu da odrze pomocu respektabilne vojne sile, koncentrisane upravo u tom vojno-politickom savezu;

Novi odnos snaga u svetu, zasnovan ne samo na ekonomskoj, vec i vojnoj snazi, daje mogucnost da bude stimulisan i, u krajnjoj liniji, nametnut drustveni model u kome trzisna privreda, parlamentarna demokratija i korpus ljudskih prava i sloboda zauzimaju istaknuto mesto;

Kljucni "operativni" zadatak NATO-a je da budno motri sta ce se desavati na sirokim i nestabilnim prostranstvima Ruske Federacije, narocito u neizvesnim vremenima posle Jeljcina, zbog cega mora biti spreman i za nove vidove moguce konfrontacije i za amortizovanje posledica eventualnog politickog, socijalnog, etnickog haosa u toj velikoj evroazijskoj zemlji;

U casu kada se mislilo da ce zajedno sa NATO-om Evropu "napustiti" i SAD, njegova sila predvodnica, njegovo opstajanje, pa i revitalizovanje, posluzilo je za predocavanje americke odluke da ova jedina kompletna svetska velesila jos zadugo ostane prisutna na evropskom kontinentu.

Nasuprot uobicajenoj pojavi da "isluzene" vojne saveze napustaju zemlje- clanice, u posthladnoratovskoj eri je doslo gotovo do enormnog interesovanja evropskih zemalja, a posebno clanica bivseg Varsavskog ugovora, za ukljucivanje u NATO, sto je uz sve ostalo posvedocilo da on ostaje kljucni faktor bezbednosti u evroatlantskom prostoru u buducnosti.

Od uloge NATO-a u resavanju krize na tlu bivse Jugoslavije do shvatanja da bi on mogao "prerasti" u neku vrstu stajace vojske Ujedinjenih nacija neophodne za sprovodjenje odluka Saveta bezbednosti na osnovu Glave VII Povelje bio je samo jedan korak. A kada se koraca, ide se dalje: ukoliko NATO via facti preuzme takvu ulogu i ukoliko se u njega ukljuci vecina evropskih zemalja, nista ne stoji na putu da on pocne da vrsi funkciju sveevropskog sistema bezbednosti za koju nisu spremni ni dorasli ni Evropska unija, ni OEBS.

Desetak godina posle rusenja Berlinskog zida dolazi do novog sirenja NATO-a. Na Madridskom samitu zeleno svetlo za ulazak u NATO dobile su bivse clanice Varsavskog ugovora Poljska, Ceska i Madjarska. Sansu da im se u dogledno vreme pridruze imaju i Rumunija i Slovenija. Neke druge zemlje koje pokazuju istu pretenziju morace da popricekaju: Slovacka zbog nekih obelezja unutrasnjeg sistema, Bugarska zbog ekonomske i socijalne nestabilnosti, Litvanija, Letonija i Estonija zbog protivljenja Rusije instaliranju NATO-a na teritoriji bivseg SSSR itd.

NATO i Partnerstvo za mir

Upravo zbog toga obaveze koje zemlje preuzimaju stupajuci u Partnerstvo za mir su veoma fleksibilne i u najvecoj meri zavise od njih samih. Ukljucivanje u Partnerstvo za mir pretpostavlja uspostavljanje institucionalnih veza i saradnje oruzanih snaga zemalja clanica sa razlicitim institucijama NATO-a, razlicite vidove strucne saradnje i vojne obuke, ucesce u zajednickim manevrima, planiranje i uskladjivanje razlicitih segmenata zajednicke bezbednosti. U svakom slucaju, potpisivanjem bilateralnih ugovora odredjuju se oblasti i vidovi saradnje. Postoje, razume se, politicki i vojni preduslovi za stupanje u Partnerstvo za mir, ali barijere za ostvarivanje tog cilja nisu previsoke, sto pokazuje cinjenica da se u njegovom clanstvu danas nalazi vec 27 zemalja iz Evrope i sa teritorije bivseg Sovjetskog Saveza. Od balkanskih zemalja u Partnerstvu za mir su Rumunija, Bugarska, Albanija, Makedonija i Slovenija, a prijemu se nada i Hrvatska. Bosna i Hercegovina, na cijoj se teritoriji nalazi SFOR, vec je de facto u mnogo vecoj meri nego mnogi drugi ukljucena u koordinate NATO-a ili Partnerstva za mir. S obzirom na okolnost da su Grcka i Turska vec odavno u NATO-u, moze se reci da NATO i Partnerstvo za mir "pokrivaju" citav Balkan, s izuzetkom - SR Jugoslavije.

SR Jugoslavija i NATO

Na kome bi mestu u jednoj takvoj anketi bili Jugosloveni?

Nije tajna da u Jugoslaviji postoji dosta velika istorijska i nacionalna, ideoloska i politicka odbojnost prema NATO-u. Navescemo neke od kljucnih razloga.

U periodu bipolarizma, u vreme kada je bila socijalisticka i nesvrstana zemlja, Jugoslavija je smatrala NATO instrumentom imperijalizma i "zakletim neprijateljem" naprednog covecanstva. Dominirajuci skoro pola veka u politickim krugovima i siroj javnosti, ovo shvatanje ima uporisne tacke i dan-danas.

U toku krize na tlu bivse Jugoslavije, avioni NATO-a su u vise navrata bombardovali pojedine delove Republike Srpske, doprinevsi jacanju vojnih pozicija Bosnjacko-hrvatske federacije, cime su, u najmanju ruku, povecali odbojnost prema tom vojno-politickom savezu u jugoslovenskoj i srpskoj javnosti i u vremenu sadasnjem.

Polazeci od znacaja "apsolutnog suvereniteta" i ocekujuci sirenje manevarskog prostora za ostvarivanje spoljnopolitickih interesa i ciljeva SR Jugoslavije u procesu multipolarizacije medjunarodnih odnosa i eventualne nove konfrontacije sa Zapadom, odredjeni ideoloski i politicki krugovi u nasoj zemlji vide NATO iskljucivo s druge strane barikade!

Ako bi samo ovi istorijski, nacionalni, ideoloski i politicki elementi i argumenti uticali na stav politickih krugova i javnosti u Jugoslaviji prema NATO- u, neizbezan zakljucak bi bio da postoji opsti jugoslovenski konsenzus protiv NATO-a. Ali, uvek postoji i druga strana medalje.

Uz sve sto je receno, ne zaboravlja se okolnost da je Jugoslavija posle raskida sa SSSR i Kominformom 1948. u kriticnim trenucima za svoju slobodu i nezavisnost, snaznu ekonomsku i vojnu pomoc dobila od SAD, predvodnika NATO-a i da je tokom celokupnog trajanja bipolarizma postojanje NATO-a fakticki obezbedjivalo nesvrstanu poziciju i politiku Jugoslavije.

Zna se da se Jugoslavija, povezujuci se sa Grckom i Turskom u prvoj polovini pedesetih godina, u procesu suprotstavljanja kominformovskom pritisku i u razvijanju balkanske saradnje, direktno oslonila na NATO, u cijem su se clanstvu nalazile pomenute dve zemlje.

Mora se "primiti k'znanju" da Jugoslavija, isticanjem znacaja Dejtonskog sporazuma i zalaganjem za njegovo puno sprovodjenje u zivot, fakticki kooperira sa NATO-om i prihvata njegovu pozitivnu ulogu i funkciju u resavanju jugoslovenske krize.

Kada se uzmu u obzir ovi elementi i argumenti, onda se moze zakljuciti da u neizbeznom definisanju stava Jugoslavije prema NATO-u moraju da budu uvazeni razlozi pro et contra. Pri tome ce posebnu ulogu igrati i sledece dve okolnosti: Prvo, da ce se gotovo sve evropske i balkanske zemlje uskoro naci u NATO- u i Partnerstvu za mir (dvadesetak u NATO-u i tridesetak u Partnerstvu za mir), tako da ce jedino Jugoslavija ostati u dilemi da li njenim vitalnim interesima vise odgovara da bude u potpunom vojnom okruzenju evroatlantskog saveza ili da mu se i sama prikljuci izvlaceci pouku iz jugoslovenske krize da je najgore ostati bez saveznika kojih je u istoriji uvek imala i sa kojima je uvek pobedjivala.

U toj dilemi SRJ nece moci dugo da ostane, bez velike stete za sopstvene interese (kao, uostalom, ni Rusija), buduci da ukljucivanje u evropske institucije i organizacije podrazumeva i odredjene vidove ucesca u sistemu bezbednosti u Evropi koji se ne moze zamisliti bez NATO-a i Partnerstva za mir.

U ovom casu razmisljanje o NATO-u i Jugoslaviji je podjednako daleko od tekucih preokupacija donosilaca odluka i u Beogradu i u Briselu, koliko zbog problema oko tzv. spoljnog zida sankcija, toliko i zbog popunjenih kvota i fiksiranih rokova daljeg sirenja NATO-a.

Medjutim, postavljanje zahteva za ukljucivanje u Partnerstvo za mir postaje sve vaznije i aktuelnije.