Dr Slobodan Samardzic, naucni savetnik Instituta za evropske studije o polozaju predsednika SRJ i ustavnim manjkavostima

Slobodan Milosevic kao predsednik SRJ je ogranicen parlamentom. Njega savezni parlament moze da opozove, sto republicki nije mogao. Sa stanovista demokratije, mogucnosti vladavine prava itd., polozaj predsednika SRJ je bolji, a sa stanovista apsolutne vlasti gori od onoga koji imaju republicki predsednici

Mirjana Kalinic

Jos je Monteskje pisao da se vlast mora kontrolisati, da se ne bi izvrgla tiraniji nad drustvom i gradjanima. Da li se nasa vlast moze kontrolisati, za NNB o tome govori dr Slobodan Samardzic, naucni savetnik Instituta za evropske studije. "U normativno pravnom smislu u Jugoslaviji postoje uporedno dva sistema. Srbija ima polupredsednicki sistem, a SRJ parlamentarno-kabinetski sistem vlasti. Ustavno gledano, predsednik Srbije ima jako velika ovlascenja, buduci da je izabran neposrednim putem, prakticno je nesmenjiv po ustavnim klauzulama. Posto svojim ukazom proglasava zakone i ima pravo suspenzivnog veta, to znaci da je njegova vlast jako velika i u velikoj meri nekontrolisana. Nepodlozna je kontroli, jer ne postoji balans izmedju zakonodavne i izvrsne vlasti. Predsednik je deo izvrsne vlasti, on moze na predlog Vlade da raspusti Skupstinu, a Skupstina ne moze da ga opozove.

On se opoziva samo putem neposrednog glasanja i to pod uslovom da vise od polovine biraca glasa za opoziv. Prema tome, na osnovu ovih ustavnih odredbi vidi se da je vlast u Srbiji neuravnotezena. Sto se tice SRJ, tu je sistem blizi parlamentarnom sistemu i kabinetskom tipu vladavine. Izvrsna vlast je u rukama Vlade koja je podlozna kontroli Parlamenta, a Predsednik ima samo reprezentativnu i ceremonijalnu funkciju. Dakle, u Srbiji je kontrola vlasti slabija, u SRJ jaca, tako kaze Ustav.

Posto je vlast s one strane zakona i s one strane institucija, nju je fakticki nemoguce kontrolisati. Jednostavno, vrh vlasti koju god odluku hoce da donese, moze da se posluzi institucijama sistema, kad mu te institucije ne odgovaraju on krsi zakon i donosi odluke mimo normativnih i institucionalnih okvira. Ovo je klasican sistem nezakonite vlasti, bezakonja ili, ako hocete, diktature. Ako vrh vlasti ne postuje zakon, onda su tu prisutni ne samo elementi autoritarne vladavine, nego i diktature. Kad predsednik to cini, onda je na delu licna vlasti... Ne treba se libiti od upotrebe tih kvalifikacija kada je u pitanju nas sistem...

Kada je u pitanju polozaj novoizabranog predsednika SRJ, da li je on bolji ili slabiji u odnosu na prethodni?

- Zavisi sa cije strane gledate. Ako gledate sa strane coveka koji zeli da vlada pomocu mehanizama apsolutne vlasti, onda je polozaj losiji. Ali, ako gledate sa stanovista kontrole vlasti, onda je polozaj bolji. Jednostavno, Slobodan Milosevic kao predsednik SRJ je ogranicen Parlamentom. Njega Savezni parlament moze da opozove, sto republicki nije mogao. Zato postoji potreba da se Ustav SRJ menja, trazi se tzv. neposredna ustavna legitimnost, tj. da bude izabran na neposrednim izborima kako bi uslovljavao Skupstinu, a ne Skupstina njega. Sa stanovista demokratije, mogucnosti vladavine prava itd. polozaj predsednika SRJ je bolji, a sa stanovista apsolutne vlasti gori...

Milosevic je prvi put u svojoj karijeri dosao u situaciju da vlada bez ogranicenih ingerencija na koje je navikao. Dakle, njegova politicka moc nije institucionalno obezbedjena, vec se samo podrazumeva?

- Njegova vlast u domenu Ustava je pravno i institucionalno odredjena. Ima odredjene funkcije i nadleznosti koje su taksativno navedene u Ustavu i ako bi se njih drzao, to bi znacilo da je njegov domen vlasti pravno ogranicen. Niko ne moze da mu uzme tu vlast, kojom on raspolaze po Ustavu. Ceo problem je u tome, sto je njemu to malo. Naime, on je navikao da vlada u komotnijim institucionalnim okvirima, kakav mu je davao Ustav Srbije, pa i da te komotnije institucionalne okvire krsi ukoliko mu je potrebno. Slobodan Milosevic je covek za koga je savezni institucionalni okvir pretesan, za nacin vladanja na koji je navikao...

Sta ce se desiti ukoliko ne dodje do zeljenih ustavnih promena?

- Problem je nastao onoga momenta kada je koalicioni partner SPS-a - DPS pruzio otpor. Milosevic je pokusao da posreduje u krizi vladajuce stranke u Crnoj Gori, tako sto je davao podrsku krilu Momira Bulatovica. Medjutim, ta bitka je po svoj prilici izgubljena. Ne mogu stoprocentno da predvidim, ali je odnos u stranci, u parlamentu, a mozda i u birackom telu, dva prema jedan u korist Mila Djukanovica. Taj pokusaj podrske Bulatovicu nije uspeo, ali mislim da ce Milosevic preko medija, kao i preko drugih vrsta pritisaka, na primer preko unutrasnjeg trzista, nametanja vestacke carinske kontrole, raznih vrsta finansijskih ucena, pokusavati i dalje da oslabi ovo jace reformsko krilo DPS i da ih ucenjuje kako bi mu popustili. Za sada nema indicija da ce Djukanoviceva struja da popusti. Ona je cvrsta u stavu da odbrani partijsko-politicku nezavisnost Crne Gore u okviru federacije. To je, po svemu sudeci, prvi tvrdi orah na koji je Milosevic naisao od kako je pre deset godina dosao na vlast...

Kako ce Savezna Skupstina funkcionisati ukoliko, recimo, u Crnoj Gori vecinu dobije Djukanovicevo krilo, a u Srbiji demokratska opozicija?

- Sve odluke u Saveznoj Skupstini donose se dvodomnim odlucivanjem, znaci oba doma moraju da donesu odluku. Ukoliko, recimo, Milosevic ne bude imao vecinu u Vecu republika, odluka se ne moze doneti. Dakle, Vece republika moze da stopira jedan predlog odluke, koja je vec doneta u Vecu gradjana. Buduci da Milosevic nema vecinu u Vecu republika doci ce do blokade odlucivanja u okviru saveznog parlamenta, koja ce trajati sve dok se odnos snaga ne promeni. Mi savezne izbore necemo imati skoro, zato verujem da cemo imati dugorocniji status kvo u tom smislu da ce federacija biti potpuno blokirana i da ce se Srbija i Crna Gora u funkcionalnom smislu jos vise odvojiti. Ali, ne verujem da ce doci do raspada federacije. Raspolozenje u Crnoj Gori nije takvo da bi doslo do raspada Jugoslavije, ovo je jednostavno politicko-stranacki spor izmedju jednog krila DPS i SPS. To se sada prvi put dogadja. Uvek je vladala harmonija, postojalo je dogovaranje, postojala je jedna uspesna trgovina. Crnoj Gori su se davale koncesije, to se moglo. Moglo se gledati i kroz prste zbog nefukcionisanja federacije, sve dok je Milosevic kao Predsednik Srbije mogao da vodi spoljnu politiku Savezne drzave, do cega mu je posebno bilo stalo, a ovi su pustali. Sada je sasvim drugacija situacija, sve se obrnulo...

Neki ovdasnji analiticari predvidjaju da ce Milosevicu kao poslednji adut u "urazumljivanju Djukanovica" biti vojska. Sta vi mislite o tome?

- Koliko znam vojska se jos uvek drzi neutralno. Bez obzira sto je, kako je stampa pisala, intervenisala u Boki pomazuci saveznim carinskim sluzbama. Mada sumnjam da je bas sve tako, kao sto je pisano, mislim da je slucaj naduvan. Licno vise se bojim jednog drugog cinioca koji moze da natera Djukanovica da popusti Milosevicu, a to je spoljni faktor. Ukoliko medjunarodni cinilac proceni da im je Milosevic jos uvek potreban za interese koje treba da sprovedu u ovoj zemlji, vezane za Kosmet, Sandzak, za sprovodjenje Dejtonskog sporazuma, mogu u to ime da pritisnu Djukanovica. Odnosno, da mu kazu da popusti Milosevicu u unutrasnjoj politici, kako bi imali Milosevica kao svog dzokera, kao sto su ga i do sada imali. To je mnogo realniji momenat koji bi mogao da utice na popustanje ovog, da tako kazem, crnogorskog pokreta otpora u krilu DPS. Crnogorci bi, nakon takvog pritiska, opet na osnovu nekih koncesija koje bi im se dale, koje bi bile pre svega vezane za trgovinu nepodloznu carinskoj kontroli i sve te mafijaske poslove koji su inace prisutni, popustili Milosevicu. Mislim da je tu vise odlucujuci medjunarodni faktor nego vojni. Ne verujem da bi vojska intervenisala u situaciji kada Djukanovic ima vecinu. Znate, to bi bilo jako rizicno, pogotovo u delikatnoj Crnoj Gori, gde su ljudi plahoviti po prirodi. Sve i da hoce da podrze Milosevica, u vojsci bi prevladao stav da to nije dobro, jer bi izazvao nemire. Onda vec ni Milosevic ne bi mogao da kontrolise situaciju. Vojska nije problem, ali medjunarodni cinilac jeste. Jer, medjunarodni cinilac je u nasoj zemlji doveo do najvecih politickih promena i, ako hocete, sadasnjeg politickog statusa kvo. Miloseviceva "stabilnost" sacuvana je zahvaljujuci medjunarodnim faktorima.

Ipak, cega se medjunarodna zajednica boji?

- Medjunarodna zajednica se boji da ukoliko bi neko drugi dosao na vlast u Srbiji, da bi bio jos cvrsci i u odbrani Kosmeta i nepopustanju zahtevima raznih projekcija koje se sada nude. A sve one idu na to da se Kosmetu obezbedi federativni status u okviru SRJ ili tzv. formula "ustavnog polozaja iz 1974. godine plus". Dakle, ide se na to da Kosmet dobije status federalne jedinice, sto je najgore moguce resenje za Srbiju i za SRJ. Zato, sto ne samo sto bi dobili visok stepen autonomije, nego bi mogli kao federalna jedinica da se direktno mesaju u poslove Srbije i Crne Gore.

Tada bi i Vojvodina automatski dobila status federalne jedinice?

- To je drugi problem. Ovakvo resenje bi verovatno povuklo autonomaski talas u Vojvodini da trazi isti status. Zato sto su ga imali po Ustavu iz 1974. godine iako su sada tamo prilike potpuno drugacije. Koalicija "Vojvodina" uzasno manipulise tom temom, kada povezuje te dve stvari. Previdja da je Kosmet nacionalni problem, manjinski-albanski, a u Vojvodini srpski ili ako hocete mesovite sredine. Problem Vojvodine je problem demokratije, sto vazi i za celu Srbiju. Ali, problem Kosmeta nije demokratski vec drzavni. Ako identifikujete te dve pokrajine, to znaci da precutno trazite opet drzavne atribute za Vojvodinu. Vraca se onda ista politika koja je tamo bila porazena i koja, mislim, nema ni podrsku.

Ta politika jeste porazena, ali rusenje autonomasa bilo je rezirano u Beogradu?

- Jeste, ali je rusenje imalo podrsku u narodu. Stvar je manipulacije, kada se, recimo, problem u vezi sa ekonomskom situacijom posebno izdvaja od Srbije. Pricati da je vojvodjanski seljak eksploatisan, a pri tom ne reci da je i srbijanski seljak eksploatisan, dakle i vojvodjanski i sumadijski, je bezocno u najmanju ruku. Srbijanski seljak, juzno od Save i Dunava ima isti problem sa ovom drzavom kao i vojvodjanski. Fabrike u Srbiji imaju iste probleme, gradjanstvo takodje. Ne treba tu posebno nikoga izdvajati. To je prosto jedna politicka instrumentalizacija zajednickog ekonomskog problema ako se tako govori o tome...

Da se vratimo na odnose izmedju Srbije i Crne Gore. Da li se moze govoriti o ravnopravnosti dve federalne jedinice, kada Srbija vec treci put daje kandidata za predsednika SRJ?

- Jeste, ali Crna Gora zaredom vec drugi put daje predsednika Vlade. Prema tom principu, mislim da je rec o ravnopravnosti. Ima tu jedan problem koji je nacelan. Tesko je uspostaviti ravnopravnost dve federalne jedinice, kada je jedna tako velika, a druga tako mala. Znaci, tu ustavnu institucionalnu ravnopravnost, da ne govorimo o politickom aspektu stvari. Prosto je tesko podeliti politicku odgovornost izmedju jednog i drugog doma Savezne Skupstine. Ima jako mnogo nacelnih problema o kojima skoro i nije razgovarano kada je pravljen Ustav. Ceo problem je u tome kako zastititi manju federalnu jedinicu od majorizacije. Kada se u Vecu gradjana odlucuje, cak i da su svi gradjani predstavnici Crne Gore jedinstveni, uvek ce biti nadglasani. Mislim da Srbija i Crna Gora treba da imaju sto vise samostalnih nadleznosti. Dakle, da saveznoj drzavi ostanu samo klasicne funkcije kao sto su spoljna politika, monetarni sistem i vojska. Sve ostalo samostalno bi mogle da regulistu Srbija i Crna Gora. Crna Gora bi bila slobodna da samostalno odlucuje o svom zivotu, nezavisno od Srbije. Tu ne bi bilo majorizacije. Naknadno bi se pokazalo, s obzirom na proces globalizacije prisutan u Evropi i u celom svetu, da se recimo ne moze voditi samostalna energetska politika ili politika privrednog razvoja...

To bi nateralo Vlade Srbije i Crne Gore da pregovaraju i da se dogovaraju oko zajednicke politike u oblastima gde imaju samostalnu nadleznost. Tako ja vidim nacelno resenje problema... decentralizacija funkcija u Srbiji i Crnoj Gori do maksimalno moguceg nivoa. A, onda bi sam zivot pokazao da se te oblasti ne mogu samostalno uredjivati, ne bih to prebacivao na savezni nivo, jer bi odmah doslo do majorizacije. Nego bi bili uspostavljeni medjuvladini odnosi, kako se to kaze u federalnom zargonu. Dakle, Srbija i Crna Gora na nivou vlada mogli bi da usaglasavaju mnoga sporna pitanja. Tada bi se konacno vodila zajednicka politika...

To je koliko sam Vas ja razumela princip jaka Srbija - jaka Crna Gora?

- Ovo resenje bi zadovoljilo Crnu Goru, zastitilo bi je od majorizacije i omogucilo bi joj jedan autonomni razvoj.