Desetogodisnjica zlatnih decaka iz "Bormija '87"

Ovih dana navrsava se 10 godina od trijumfa mladih jugoslovenskih kosarkasa koji su u Bormiju postali prvaci sveta.. Cetvorica su stigli do NBA, danas igraju za cetiri reprezentacije i imaju pasose sest drzava ali su ostali prijatelji sa secanjem koje im nikakva politika ne moze uzeti

Vladimir Stankovic

Toni Kukoc. je bio jednostavno iskren: "Takva generacija nikada se nije pojavila u evropskoj kosarci. Bili smo supertalentovani, superspremni, supermotivisani, supersigurni u sebe i sopstvene mogucnosti. Dugo smo igrali zajedno, poznavali se savrseno , verovali. jedan u drugog... Bormio je bio kruna nase juniorske karijere, za mnoge je to bila zivotna i sportska raskrsnica. Odlucivalo se ko ce kojim putem krenuti, kakav ce igrac postati.. Danas, 10 godina kasnije, kada se osvrnem unazad sa zadovoljstvom konstatujem da su gotovo svi iz te generacije napravili odlicne karijere mada, iskreno receno, niko od nas tada nije pomisljao da ce jednog dana stici do NBA."

Tako se Bormija '87. seca Toni Kukoc, danas dvostruki sampion sveta sa Cikago bulsima, vlasnik dva sampionska prstena, pretprosle sezone najbolji sesti covek NBA. Kukoc. je, zajedno sa Divcem, Djordjevicem i Radjom, dosao u Bormio vec kao afirmisani igrac, sva cetvorica osvojila su u junu iste godine u Atini, na Evropskom prvenstvu, svoju prvu seniorsku medalju (bronzanu) zahvaljujuci Kresi Cosicu koji je video daleko i verovao u njih kada su ga mnogi kritikovali zbog izbora i osvajanja "samo" bronzane medalje. Jugoslovenski tim bio je u Bormiju izrazito superioran u odnosu na evropske konkurente, vecina iz te generacije vec. je za sobom imala titule evropskog prvaka u kadetskoj (1985) i juniorskoj (1986). konkurenciji i svi su procenjivali da ce jedini pravi rival biti mladi Amerikanci koji su dosli sa nekoliko supertalentovanih igraca i jednim iskusnim NBA trenerom kakav je bio Lari Braun. Prvi duel nasih zlatnih decaka i Amerikanaca. glatko je pripao nasem timu sa 110:95 (52:42) posle igre u kojoj je Toni Kukoc postigao 37 poena sutirajuci trojke 11/12. i penale 2/4. Amerikanci su "poludeli" jer su bili apsolutno nemocni pred levorukim snajperom koji je iz svih pozicija nepogresivo pogadjao.

- Bio je to jedan od onih dana kada coveku. jednostavno sve ide od ruke, imao sam utisak da ce uci i ako sutiram nogom - pricao nam je nedavno u telefonskom razgovoru Kukoc.

Lopta sa ocima

- Tada sam prvi put u karijeri osetio sta znaci samopouzdanje. Jednostavno, nije bilo teorije da izgubimo bilo koju utakmicu i mi smo to znali. Jedini rival bili su nam Amerikanci sa mnogim poznatim imenima, nekolicinu i dan-danas peckam pitajuci ih da li pamte Bormio. U toj prvoj utakmici protiv njih svi smo igrali za Kukija jer nije mogao da promasi. Secam se, kad god je izbacio loptu iz svoje levice vikao sam: "Ima oci, ulazi sigurno". Tako je i bilo. Za drugi mec, u finalu, "Ameri" su se naostrili da zaustave Kukoca a Radja i ja smo. im dali po 20-tak poena ispod kosa. Drago mi je sto smo i pored svega sto se desilo u bivsoj zajednickoj drzavi ostali u relativno dobrim, korektnim odnosima, sto se pozdravimo i ispricamo. kad se vidimo.

Kapiten tog strasnog tima bio je Sasa Djordjevic:

- Bormija cu se uvek secati sa radoscu. Bila je to nasa kosarkaska matura, nas ispit zrelosti. Bilo je jasno da je za sve nas kosarka buducnost, profesija, ali ni sami nismo bili sigurni dokle cemo stici. Priznajem da smo, gledano generacijski, stigli dalje nego sto smo ocekivali mada je jos. tada bilo jasno da smo odlican tim. Imali smo vec tada neke odlike koje su nam kasnije mnogo pomogle. Znali smo da se sami zatvorimo, bez trenera Pesica (koga smo inace svi obozavali) i da sami izanaliziramo utakmicu. Umeli smo da se prilagodimo svakoj igri protivnika, znali da budemo strpljivi, da igramo na onoga koga tog dana ide, kao sto je Kukoca islo u prvoj utakmici sa Amerikancima ili na Dikija i Radju u finalu. Mogli smo da menjamo i nacin odbrane bez ikakvih problema. Definitivno, bili smo veliki tim. Srecan sam sto sam sa svima ostao u sjajnim odnosima.

Cetvrti koji je stigao do NBA. bio je Dino Radja. Nasli smo ga na Rogli, u Sloveniji, gde se spremao za povratak u evropsku kosarku posto je letos potpisao za atinski Panatinaikos:

- Vidis, od celog prvenstva pamtim samo te dve utakmice, prvu po fenomenalnoj igri Kukija, finale po tome sto smo ih Divac i ja razbili pod kosem. Proteklih godina sretao sam se sa mnogima koje smo tada u Bormiju dva puta sportski ponizili. Mnogi od njih, poput Lari Dzonsona, Geri Pejtona, Brajana i Skota Vilijamsa, Stejsi Ogmona, Dvejna Siniciusa... napravili su odlicne NBA karijere. Bili smo mnogo zreliji od njih u tim godinama.

Teoman Alibegovic. pamti iznad svega drugarstvo:

- Bili smo, sto se kaze, prava klapa. Pesicevu "torturu" na Staroj planini kraj Pirota, u nekom zabacenom planinarskom domu, podnosili smo bez roptanja jer smo verovali i u njega i u sebe. Igrali smo kosarku i zabavljali se. Necete verovati, vece uoci finala bili smo sva dvanaestorica na nekakvoj trambolini i skakakli kao ludi, smejali se do iznemoglosti...

(Dino Radja, doduse, tvrdi da je "ludovanje" bilo posle finala, ali je nesporna cinjenica da se skakalo kao da su u zabavnom parku, a ne na svetskom prvenstvu.)

Samir Avdic u prvi plan takodje stavlja medjusobne odnose:

- Najvaznije je da posle svega sto se dogodilo u bivsoj Jugoslaviji svi mi koji smo tada igrali u Bormiju mozemo da se pogledamo u oci, da se priupitamo za zdravlje, za familiju, da se lepo pozdravimo i popijemo ponesto kao sada u Barseloni za vreme Evropskog prvenstva. A kakav smo tim bili najbolje govore rezultati.

Slicno misle i govore i ostali iz. te sjajne generacije koja bi slobodno mogla da se nazove evropskim "drim timom". Glavni "krivac" za konstrukciju te ekipe bio je Svetislav Pesic, tada trener Bosne iz Sarajeva.

- Profesor Radomir Saper i pokojni Branislav Rajacic ubedili su me da prihvatim rad sa generacijom igraca rodjenih 1967. i 1968. Strucni savet KSJ cinili su Boris Kristancic, Ranko Zeravica, Mirko Novosel, Kresimir Cosic, Dusan Ivkovic, Branislav Rajacic i ja kao selektor mladjih kategorija. Momke smo okupljali gotovo svakog vikenda u Beogradu i testirali ih u Kosutnjaku. Dolazili su iz razlicitih sredina, gde se razlicito treniralo. Trebalo je sve to objediniti, napraviti individualne programe rada... Danas sve to izgleda lako i jednostavno, ali trebalo je puno rada, volje i organizacije. Imali smo sve to ali je jos veca zasluga igraca koji su imali ogroman talenat i zelju da rade.

O utakmicama sa Amerikancima Pesic kaze:

- Dobili smo ih na razlicite nacine, prvi put zahvaljujuci genijalnostima Kukoca, ali i odlicnoj igri bekova Pavicevica i Dobrasa. U finalu su blistali Radja i Divac dok je ritam diktirao Djordjevic. Vec u 7. minutu vodili smo sa 13 razlike, u 15 vec je na parketu bilo svih 12 nasih igraca, ali su nas Amerikanci stigli i otisli na poluvreme sa tri poena prednosti. U svlacionici smo analizirali tok meca, Divac, Radj a i Kukoc dali su do tada samo po tri poena i bilo je jasno da oni moraju da se razigraju ukoliko zelimo trijumf. Tako je i bilo. Bormio je od tada postao kosarkaski centar u kome se pripremaju mnoge ekipe, a snimak naseg finala sa Amerikancima i danas se vrti kao svojevrstan kosarkaski video-hit.

Gde su danas

Aleksandar DJORDJEVIC (Srbin). Igrac Barselone, posle sjajne karijere u Partizanu (prvak Evrope 1992. u Istanbulu njegovom famoznom trojkom u poslednjoj sekundi), Filipsu i Timsistemu. Prosle sezone pokusao je u NBA (Portland) ali se u decembru vratio u Evropu i "zapalio" Barselonu sa kojom je postao prvak Spanije i finalist Evropske lige.

Luka PAVICEVIC(Crnogorac). Poceo u Buducnosti, igrao u NCAA, zatim u Ciboni, Jugoplastici (tri puta prvak Evrope), Radnickom, Izraelu, ponovo u Buducnosti, Crvenoj zvezdi, Zelezniku dok ce naredne sezone igrati u Beobanci.

Nebojsa ILIC (Srbin). Najveci deo karijere u Crvenoj zvezdi, sa izuzetkom jedne i po sezone u spanskom Kaseresu gde je bio treci strelac ACB lige. Trener Svetislav Pesic tvrdi da je Ilic "najbolji suter koga je ikada trenirao". Lopte odluke u juniorsko vreme bile su rezervisane za njega.

Radenko DOBRAS (Srbin iz Bosne). Poseo u Bosni, studirao u SAD, nekoliko godina igrao u izraelskim klubovima. Poslednjih godina u Nemackoj. Postigao relativno manje od onoga sto se od njega ocekivalo.

Zoran KALPIC (Hrvat). Jedini koji je ostao u nacionalnim granicama. Igrao za vise hrvatskih ekipa, bez posebnog isticanja.

Toni KUKOC (Hrvat). O njemu se sve zna. Sampion NBA sa Cikagom, tri puta prvak Evrope sa Jugoplastikom, prvak Italije sa Benetonom. Sa reprezentacijom Hrvatske osvojio srebrnu olimpijsku medalju u Barseloni 1992, bronzu na SP u Kanadi 1994. i dve bronze na EP 1993. i 1995.

Samir AVDIC (Musliman). Igrao u Bosni, potom u Spaniji (Unikaha Malaga i Melilja), poslednjih godina u Turskoj gde ima status domaceg igraca posto je dobio tursko drzavljanstvo. Standardni clan bosansko-hercegovacke reprezentacije.

Teoman ALIBEGOVIC (Slovenac). Rodjen u Zenici, otac Musliman, majka Slovenka, studirao u SAD, zivi u Ljubljani, igra za slovenacku reprezentaciju. Igrao u Italiji, Nemackoj, Turskoj, opet Italiji, sada ce probati u Spaniji (Kaseres). Standardni clan slovenacke reprezentacije.

Slavisa KOPRIVICA (Srbin). Posle Partizana (prvak Evrope 1992), igrao malo u Grckoj i Italiji. Prosle sezone igrao za Beobanku ciji ce dres nositi i naredne godine.

Miroslav PECARSKI (Srbin). Posle Partizana (do 1989), medju prvima iskoristio "fleksibilnost" grckih zakona i postao Grk. Igrao prvo u Arisu, potom u Panatinaikosu i Panioniosu.

Dino RADJA (Hrvat). Imao peh da ode u Boston, inace jedan od najslavnijih NBA timova, u njegovo najgore vreme. U slabom timu nije mogao da uradi nista. Cesto se povredjivao. Letos je potpisao dvogodisnji ugovor sa Panatinaikosom.

Vlade DIVAC (Srbin). Posale sedam godina u Lejkersima presao u Sarlot i odigrao odlicnu sezonu. Jedan od najboljih Evropljana u NBA. Ne namerava da se vrati bar jos 5 godina, ali kaze da bi poslednju godinu-dve rado odigrao u Evropi.

Trener: Svetislav PESIC (Srbin). Igrao u Pirotu, Partizanu i Bosni. Afirmisao se kao trener Bosne. Posle Bormija postao selektor Nemacke koju je 1993. doveo do titule prvaka Evrope. Tada preuzima Albu. sa kojom 1995. osvaja Kup Radivoja Koraca a prosle sezone Kup i prvenstvo Nemacke. Jedan od najcenjenijih evropskih trenera.